Za početak da razjasnim, nije u pitanju žargonski izraz za ženski polni organ, ni prostor za borbu petlova. U pitanju je samo jedan od najboljih antiratnih filmova u istoriji kinematografije. Naravno, sa eliminisanjem gorepomenutih značenja odmah je jasno da se ovde radi o nekim pilotima i njihovim doživljajima. Pa, otprilike biste bili u pravu, ali ne sasvim. Zbog ovog filma počinjem da razmišljam da su animei svoj zenit doživeli u osamdesetim, i da je od tad beskompromisnost ustupila mesto ambiciji da anime pogleda svaki papak. I da se svakom papku svidi.

The Cockpit je urađen kao omnibus od tri priče, rađene po mangi gospodina po imenu Leiđi Matsumoto. On je, inače, jedan od najznačajnijih ljudi u istoriji japanske animacije. Nama je većinom poznat kao autor Intestela 5555 u saradnji sa Daft Punkom, koji su njegovi veliki obožavaoci. Ipak, najkvalitetnije delo mu je saga o Kapetanu Fantomu Harloku III u kombinaciji sa serijama o kćerkama nesrećne kraljice Prometeum. Kažem u kombinaciji jer se u Leiđijevim serijama isti likovi pojavljuju u različitim okolnostima, a serija ima skoro kao Gundama i sve su od 50 epizoda pa naviše. Kako bilo, i u The Cockpit-u se pojavljuju likovi koji će vam se učiniti poznatim ako ste gledali išta od Matsumotovih serija.

 Prva priča se zove Slipstream, i kvalitetom je možda najistaknutija od sve tri. Junak ove priče je Erbhart fon Rajndharst, pilot- as Luftvafea. Tokom jedne opasne misije, bio je prinuđen da se katapultira iz svog FokeVulfa samo da bi ga u šoku našao potpuno neoštećenog nasred nemačke livade. Naravno, svi su mislili da je sleteo i pobegao, pa je proglašen kukavicom. Priliku da skine ljagu sa svog imena Rajndharst dobija već sutradan, kada dobija misiju da isprati bezbedno teretni avion sa najstrože čuvanim oružjem u Nemačkoj. Uz to, u avionu je njegova nekadašnja ljubavnica prema kojoj i dalje gaji jaka osećanja. Iako je svestan kakav čovek je njegov Firer (svi ga zovu Demon), Rajndharst je u velikoj dilemi kojemu se carstvu prikloniti.

Druga priča nosi ime ime Sonic Boom Squadron i takođe ima vojnika Osovine kao glavnog junaka. Ipak, ovaj put je reč o premladom japanskom kamikaze pilotu. U svojoj prvoj misiji, koja je trebala da ujedno bude poslednja, on preživljava. Nažalost, ostao je živ samo da bi umro sutradan. Priča prati taj poslednji dan njegovog života do trenutka kada se Ohkom zakuca u nosač aviona.

Treća epizoda je Knights of the Steel Dragon (baš imaju dobra, zvučna imena). Na potpuno nasumičnom ostrvu japanski odred životari poslednje dane rata. Iznenadan napad američke artiljerije ubija sve osim par vojnika. Malo posle napada, mladi japanski motociklista dojuruje u bazu, to jest u ono što je ostalo od nje. Vojnici koji su ga sačekali saznali su da klinac pokušava da učini samoubilački juriš u američko utvrđenje. Popravljaju mu motor a jedan od njih seda za mitraljez. Sledi krajnje herojsko delo ljudi od kojih se to najmanje očekivalo.

Sva tri dela imaju različit crtež, ali im je dizajn likova zajednički. Štaviše, u likovima ove tri priče lako se mogu prepoznati najpoznatiji Matsumotovi karakteri: kapetan Harlok, Točiro, Maetel i drugi. Grafički je posebno dobro urađen prvi segment, Slipstream, dok Steel Dragon deluje pomalo retrogradno i otaljano. Ipak, takva  stilizacija ima svoju svrhu, jer su čak i likovi koji izgledaju smešno sposobni da učine zadivljujuće podvige i ostave neke junačine u prašini daleko iza sebe.

Osim likova, zajednička osobina svih Matsumotovih filmova su odlični glasovi i muzika. Svaki karakter je ozvučen jako adekvatno, svi deluju živo i stvarno. Muzika je simfonijska, jako snažna i upečatljiva. Svi efekti zvuče upravo kako bi trebalo od pucnjave, preko zvukova motora do eksplozija.

 Kao što sam rekao, zajednička tema sve tri priče je besmisao ratovanja. Svi likovi su pripadnici sila Osovine, Nemci i Japanci, ali The Cockpit nikako nije pronacistički propagandni film. Ideja je, pretpostavljam, bila da se prikaže da rat pogađa i stranu koja ga inicira isto kao one koji su uvučeni u njega. Svi likovi su savršeno svesni da njihova strana nije baš najispravnija i da je rat koji vode izgubljen, ali ih ipak principijelnost i čast nagone da se bore. Istovetan pristup mogli ste videti u filmu Volfganga Petersena „Das Boot“, samo što je u pitanju posada podmornice.

Nekako se podesilo da The Cockpit nije dosegao popularnost ostalih Matsumotoovih dela. Da li je to zbog težine priče ili motiva neugodnog za japanske gledaoce, tek The Cockpit je otkriven nedavno od strane pasioniranih skupljača Matsumotovih dela i posle dužeg tavorenja zauzeo je mesto koje mu po pravu pripada. Jedan od najboljih omnibus animea, uz to jedan od najboljih antiratnih filmova, plus jedno od najboljih ostvarenja Leiđija Matsumotoa. Ni ne moram da ga preporučim.