Ovaj anime je poslednji u tematskoj trilogiji animea kojoj pripadaju i Serial Experiments Lain i Haibane Renmei. Prvi se bavi ljudskim umom, drugi ljudskom dušom, a Texhnolyze se bavi ljudskim telom. Zbog toga je verovatno najmračniji i najteži za gledanje od sva tri.
Zaplet se dešava u podzemnom gradu, Luksu, čija je glavna svrha skupljanje materijala poznatog kao rafija iz podzemnih rudnika, i slanje većine na površinu. Rafija omogućava da se prirodni ljudski udovi zamene mehaničkim, uspomoć procesa poznatog kao tehnolizacija – nešto što samo bogati mogu da priušte, a stanovništvo Luksa je uglavnom sačinjeno od niže klase ljudi, koji prosto pokušavaju da prežive iz dana u dan, na bilo koji način. Glavni lik, Ičise, je jedan od takvih ljudi. On životari kao učesnik u krvavim, golorukim borbama, i poprilično je dobar u svojoj struci…dok se u prvoj epizodi ne zameri ženi mafijaškog bosa, i kao rezultat toga izgubi ruku i nogu.
Ostavljen da umre na prljavim ulicama Luksa, on nekako uspeva da preživi, i dospeva pod brigu doktorice, koja ga iskorišćava kao zamorče za novu vrstu mehaničkih udova.
Od tad, pa nadalje, on biva upleten u konflikt između nekoliko organizacija koje se bore za prevlast u Luksu – Organo, kvazi mafijaška organizacija koja praktično vlada gradom; Unija Spasa, grupa siromašnijih radnika koji se oštro protive tehnolizaciji; i Rakan, grupa tehnolizovanih, mladih ljudi, koji nemaju nikakve ciljeve u životu sem uživancije. U isto vreme kada Ičise gubi svoje udove, u grad neprimetno dolazi stranac sa površine, i njegovo prisustvo preti da naruši veoma krhki mir između te tri organizacije…
Texhnolyze se bavi mehanizacijom ljudskog tela, i ljudskom prirodom uopšteno. Najizraženija tema je transhumanizam, i pitanje – da li mehanizacija tela čini ljude manje ljudima, ili ih, s druge strane, čini nadljudima? Možda je odgovor, pak, malo od oba? Na kraju krajeva, to je na vama da odlučite, anime vam ne gura neku poruku niz grlo, samo vas navodi na razmišljanje o temama koje predstavlja. Čak ni to vam neće napadno bacati u lice, već će vam predstaviti te teme kroz događaje, kroz likove, kroz sam svet u kojem se sve dešava.
Štaviše, ovo nije anime koji će vam išta dati na tacni, već će vas terati da se malo potrudite da ga razumete. Da obraćate pažnju. Da razmišljate. Likovi vam neće objasniti svoje motivacije dugačkim monolozima, ili naizgled nepotrebnim dijalozima. Nećete dobiti dugačke flešbekove o njihovim tragičnim prošlostima. Njihove motivacije, osećanja, uverenja i ličnosti će biti prikazani kroz njihova dela, i nije ih teško shvatiti ako pomno pratite dešavanja. Većina informacija je prikazana suptilno, na vizuelni način, a ne kroz pričanje. Jedini likovi koji će ulaziti u tipično monologovanje su neki antagonisti, ali to je očigledno zato što očajnički žele da ih ljudi razumeju.
Kada smo već kod antagonista – u ovoj priči zapravo ne postoje dobri i zli ljudi. Više postoje loši, i lošiji ljudi, te stoga ovi prvi samo izgledaju dobro kada se uporede. Čak i likovi koji ne urade ništa direktno loše tokom cele serije, i dalje nisu nevini ili dobri, već su njihovi gresi baš u tome što nisu delali.
Neki od bitnih zlikovaca čak ni ne izgledaju zlo na prvi pogled, i čini se da su bolji ljudi od većine protagonista. Ovo je posebno primetno kod glavnog antagoniste prve polovine, kojeg možda i nećete prepoznati kao kakvog zlikovca u početku, jer odaje utisak veoma finog, ljubaznog tipa. Pravi užas jeste u tome što to nije neka gluma, neka maska da zavara druge – on zapravo jeste fin, ljubazan tip, dok je u isto vreme voljan da učini užasne stvari radi svojih ubeđenja – štaviše, to je možda upravo ono što ga čini sposobnim za takva dela. Baš kao u slučaju zlikovaca iz stvarnog života.
I sam protagonista, Ičise, uopšte nije dobra osoba. Nije heroj. Nije neko sa kim se možete identifikovati, pa možda čak ni neko za koga ćete navijati. Ono što radi će skoro uvek izgledati čudno, i on prosto ćuti veći deo serije, svojim izborom. Ipak, nije nemoguće razumeti ga i saosećati se sa njim do neke mere. Iz njegovih dela možete shvatiti kakva je on osoba i zašto radi to što radi. Čak i to voljno ćutanje odaje puno o njegovoj ličnosti.
Sjajna animacija studija Madhouse i vešta režija pomažu u tome, jer jasno i tečno prikazuju bitne pokrete likova. Rekoh ranije da se ovaj anime bavi ljudskim telom i, u skladu sa tim, većinu informacija vam zapravo daje kroz govor tela. U nekim scenama su to samo suptilni pogledi, ili pokreti, koji prenose ono što likovi osećaju. Nekada je to ono što ne učine, ono od čega se suzdrže, ili način na koji urade to što urade, itd. Ovo je anime koji se uglavnom čvrsto drži „Ne kaži, već pokaži“ principa.
Još jedna stvar koja pomaže u tome je povremeno prikazivanje događaja iz tačke gledišta samih likova. Tačnije, tehnolizovanih ljudi, uglavnom Ičisea. Oni stalno imaju informacije o svojim mehaničkim udovima u vidnom polju, kao i potmulo brujanje u ušima, makar dok se ne naviknu. Jako dobro je prenešeno njihovo čudno viđenje sveta i muke koje imaju sa tim.
Pozadinska muzika ima veoma tvrd i industrijski zvuk u napetim ili akcionim scenama, dok je van toga veoma lagana i atmosferična, a povremeno i tužna, i često uključuje neko drndanje akustare ili klavira. Neki komadi muzike zvuče prosto…bizarno, skoro kao kakofonija. Ipak, većina njih savršeno odgovara onome što se dešava na ekranu, i retko se ponavljaju. Glasovna gluma je takođe odlična, čak i u engleskoj verziji(iako se primećuje manjak glumaca za sporedne likove).
Ovaj anime nije za svakoga. Ako tražite glavnog lika sa kojim ćete se identifikovati, i za kojeg ćete navijati, to ovde naći nećete. Nema fanservice-a, iako ima golotinje, koja je neprijatna i pomalo uznemiravajuća. Nema ni trunka komedije. Nema puno jarkih boja, ili velikih eksplozija, magičnih moći i bezumne akcije. Ovo nije anime koji bih okarakterisao kao zabavan i uzbudljiv. Jeste zanimljiv, i vredan gledanja, ali nije vožnja rolerkosterom. Ako je to ono što želite da gledate, ovo nije anime za vas. Ovo je anime ispunjen patnjom, nesrećom i bolom, i verovatno će biti najdepresivniji anime koji ćete ikada pogledati. To je upravo ono što ga čini sjajnim.
Najveća mana ovog animea jeste to što su neki delovi u drugoj polovini zbrzani. Navodno, trebalo je da bude više od 22 epizode, ali je serija skraćena, i to se vidi pri kraju. Priča i dalje nije nerazumljiva, ali jeste malo zbrčkana u tim delovima. Takođe, povremeno ima nekih monologa ili dijaloga koji su tu samo da bi objasnili nešto publici, i popunili neke rupe. To su verovatno najgori delovi priče. Srećom, nema ih puno, i uglavnom su kratki.
Ovo je anime koji prikazuje ljude u svoj svojoj prljavštini, kako telesnoj, tako i moralnoj. Manje-više ništa nije preskočeno po tom pitanju. Svi bitniji likovi su užasne, nesavršene i grešne osobe, često nepopravljivo pokvareni. A opet, sve to je fascinantno, i prikazano na izuzetno lep i detaljan način, sa taktom i suptilnošću, a opet bez ikakve zadrške kod prikazivanja najružnijih delova čovečanstva.
Ovo nije anime u kojem ćete uživati, makar ne na konvencionalan, Majkl Bejevi Transformersi, ili Atek on Tajten, način. Ovo je anime koji će vas naterati da se zamislite o nekim uznemiravajućim stvarima, i koji će u vama verovatno izazvati neka vrlo ružna i neprijatna osećanja. Anime kojeg ćete se sećati dugo pošto ga završite.
Ako su vam se svidele stvari kao što su Serial Experiments Lain, Ergo Proxy, Paranoia Agent, Ghost in the Shell:SAC, i slično, ovo je nešto što ne bi trebalo da propustite.
No Comment