Sećate li se vremena kada ste odlazili u lokalnu gaming prodavnicu, razgledali police pune kutija, okretali ih da pročitate šta piše iza, a onda pažljivo birali koju ćete igru poneti kući sa sobom? Postojao je poseban osećaj u tome da donesete kući novu igru, otvorite kutiju, izvadite disk ili kertridž i konačno započnete avanturu kojoj ste se radovali danima. Danas, kada veliki deo gaminga staje u nekoliko klikova i jednu potvrdu kupovine, pa takvo iskustvo polako postaje stvar prošlosti.
Ipak, možda je prerano da fizičke igre otpišemo. Dok se industrija sve više okreće digitalnoj distribuciji, pretplatama i modelima u kojima zapravo ne posedujemo ono što kupujemo, fizička izdanja ponovo dobijaju na značaju. Ne nužno kao dominantan način kupovine igara, već kao nešto što bi moglo da doživi sudbinu vinila u muzičkoj industriji. Ako je muzika uspela da vrati ploče među ljude koji su odrasli uz Spotify, zašto igre ne bi mogle da urade nešto slično?
Od police do digitalne biblioteke
Nije nikakva tajna da se način na koji kupujemo igre drastično promenio tokom poslednje dve decenije. Nekada je odlazak u prodavnicu bio sastavni deo gaming iskustva. Birali smo između desetina naslova, razmenjivali igre sa prijateljima, pozajmljivali ih ili prodavali, i naravno, ponosno slagali kutije na policama. Kolekcija igara bila je nešto što ste mogli da pokažete, dodirnete i čime smo se ponosili. Danas je sve mnogo jednostavnije. Otvorite PlayStation Store, Xbox Store, Steam ili Nintendo eShop, pronađete igru i za nekoliko minuta ona je spremna za preuzimanje. Praktičnost je neosporna, ali postoji jedna važna razlika između fizičke i digitalne kupovine: u jednom slučaju posedujete nešto što možete da držite u rukama, dok u drugom uglavnom imate licencu za pristup sadržaju pod uslovima koje određuje platforma. To možda ne zvuči dramatično dok sve funkcioniše kako treba. Ali šta se dešava kada se ugasi digitalna prodavnica, izdavač povuče igru ili više ne možete da pristupite nalogu na kojem se nalazi vaša biblioteka? Digitalne igre jesu praktične, ali njihova dostupnost zavisi od infrastrukture i odluka kompanija koje ih kontrolišu.
Sa druge strane fizička kopija pruža drugačiju vrstu sigurnosti. Možete je pozajmiti, prodati, pokloniti ili jednostavno ostaviti na polici dok jednog dana ne poželite da je ponovo zaigrate. Naravno, ni ovde nije sve idealno. Sve češće se dešava da fizičko izdanje zahteva pozamašan download, dodatne update-ove ili čak Internet konekciju kako bi igra funkcionisala u potpunosti. Pojedine kutije praktično sadrže samo ključ za preuzimanje, što je otprilike kao da kupite vinil na kojem se nalazi QR kod za Spotify. Nije baš ono što ste imali na umu.
Vinili su nam već pokazali da fizički mediji nisu mrtvi
Ako postoji dobar primer da fizički mediji mogu da prežive digitalnu revoluciju, onda je to muzička industrija. Vinil ploče su decenijama bile standard, sve dok ih nisu potisnule audio kasete, CD-ovi, a zatim i digitalna distribucija. Kada su servisi poput Spotify-ja učinili praktično svu muziku dostupnom na nekoliko dodira ekrana, činilo se da je era ploča završena. Ipak, dogodilo se nešto zanimljivo: vinili su se vratili. Danas ih kupuju kolekcionari, hipsteri, ljubitelji muzike, ali i mlađe generacije koje možda nikada nisu ni koristile gramofon. Za neke je u pitanju estetika, za druge ritual slušanja, a za mnoge jednostavno želja da poseduju fizičko izdanje omiljenog albuma. Velike omote, knjižice i specijalna izdanja teško je zameniti plejlistom na telefonu.
Upravo bi nešto slično moglo da se dogodi i sa video-igrama. Kolekcionarska izdanja, posebne kutije, artbook-ovi, soundtrackovi i drugi dodaci već su važan deo gejming kulture. Za mnoge od nas igra nije samo sadržaj koji pokrenemo na konzoli, već i aktivna uspomena na neki period života u kojem smo je prvi put odigrali. Pogledajte samo koliko ljudi i dalje čuva svoje stare PlayStation, Nintendo ili SEGA kolekcije igara. Neke kutije su preživele nekoliko selidbi, neke su izgrebane, a poneka igra verovatno nema ni originalnu ambalažu – ali, upravo je u tome njihova vrednost. One nisu samo materijalni proizvodi, već deo lične istorije. A budimo iskreni, postoji određeno zadovoljstvo kada gost uđe u sobu, pogleda policu i pita vas da li ste zaista igrali sve te igre. Naravno da niste. Ali to nije poenta!
Fizička izdanja imaju još jednu prednost: igre ne moraju zauvek da budu samo vaše
Postoji još jedan aspekt fizičkih igara koji se često zanemaruje, a to je tržište polovnih igara. Kada kupite digitalnu igru, uglavnom nemate mogućnost da je kasnije prodate, poklonite prijatelju ili razmenite za neki drugi naslov. Ona ostaje vezana za vaš nalog, a njena vrednost na sekundarnom tržištu praktično ne postoji. Kod fizičkih izdanja situacija je potpuno drugačija. Završili ste igru? Možete da je prodate i deo novca iskoristite za sledeću. Želite da isprobate nešto novo, ali niste sigurni da li vredi punu cenu? Možete da potražite polovnu kopiju. Ili možda imate prijatelja koji poseduje naslov koji vas zanima, pa jednostavno napravite razmenu. To je model koji igračima daje mnogo veću slobodu i fleksibilnost, naročito kada cene novih igara nastavljaju da rastu.
Upravo zato fizička izdanja i dalje imaju svoje mesto u ponudi domaćih prodavnica. Ako volite da istražujete ponudu i dopunjujete svoju kolekciju, GAME CENTAR je jedna od adresa na kojoj možete pronaći sledeću igru za svoju policu, bilo da tražite veliku novu avanturu ili želite da nadoknadite neki propušteni klasik. Jer nije svaki odlazak u prodavnicu nepotrebno trošenje novca. Ponekad je to samo vrlo opravdan razlog da ponovo ispraznite novčanik, a zatim sebi objasnite da je u pitanju investicija u kulturu!
Fizičke igre možda neće pobediti, ali neće ni nestati!
Verovatno se nećemo vratiti vremenu u kojem smo se otimali oko poslednje kopije neke igre u prodavnici ili čekali u redu u ponoć za početak prodaje. Digitalna distribucija je suviše praktična, a industrija je već uložila previše resursa u digitalne modele da bi se vratila unazad. Pretplate, digitalne prodavnice i cloud gaming neće nestati, baš kao što ni streaming servisi neće prestati da budu dominantan način konzumiranja muzike. Ali to ne znači da fizička izdanja nemaju budućnost.
Možda se upravo pred nama nalazi period u kojem će dobiti drugačiju ulogu. Neće ih kupovati svi, niti će svako želeti policu punu kutija, ali oni koji ih budu kupovali verovatno će to raditi sa više namere nego ranije. Fizičko izdanje moglo bi da postane svojevrsni premium proizvod, namenjen ljudima koji žele da poseduju omiljene igre, sačuvaju ih za budućnost ili jednostavno uživaju u kolekcionarskoj strani hobija – makar to bila i samo kutija sa kodom.
Vinili su nam pokazali da praktičnost ne mora uvek da pobedi emociju. Možemo da slušamo milione pesama preko telefona, ali i dalje postoje ljudi koji će radije izdvojiti novac za album, staviti ploču na gramofon i posvetiti mu punu pažnju. Slično tome, možemo da preuzmemo igru za nekoliko minuta, ali će uvek postojati igrači kojima je draže da otvore kutiju i ubace disk u konzolu. Možda je zato pravo pitanje da li će fizičke igre postati novi vinili gejminga, a ne da li će ponovo pobediti digitalnu distribuciju. Njihova budućnost verovatno nije u povratku na vrh tržišta, već u tome da postanu još vrednije onima koji ih istinski žele!
A ako nas je gejming nečemu naučio, onda je to da dobre stvari ne moraju da budu najpraktičnije da bi bile vredne našeg vremena. Zato ćemo mi, makar još neko vreme, rado nastaviti da čuvamo svoje police. A kada jednog dana budemo objašnjavali mlađim generacijama zašto imamo toliko plastičnih kutija sa diskovima i kertridžima, možemo samo da se nadamo da će nas razumeti. Ili barem da neće pokušati da ih povežu na USB-C.
