Anime – Kaiba (2008)

Već neko vreme imam u planu da pišem, ne samo o Kaibi, već generalno o animeima kojima treba “više ljubavi“. To su oni biseri koji su na neku fintu prošli ispod radara. Da li se ljudima nije dopao artwork, slabija animacija, sporija priča, jedna gej scena ili je anime jednostavno ostao u senci nekog pišljivog money-makera, ali činjenica je da ima puno animea koji bi možda i osvojili više publike, da je neko zapravo čuo za njih. Kao i sva Juasina dela, Kaiba zasigurno ima svoju bazu fanova i određeni, ne preterano veliki broj ljudi koji uspevaju da ga cene, jer su ga videli za ono što jeste – umetnost (Ako mene pitate, za sve je kriv Yu- Gi- Oh! prim. sCARfiNGer).

No, dosta je bilo smaranja, pređimo na ono bitno.

U svetu u kojem sećanja mogu da se prebacuju u različita tela, menjaju i brišu, čovek (ili žena?) se, bez ikakvih sećanja budi u muškom telu koje mu/joj nije poznato. Telo ima rupu na grudima, a oko vrata je lančić sa slikom neke devojke.

Kaibu bih najbolje opisao kada bih rekao da je u pitanju bajkoviti sajberpank. Eksplicitno nasilje i golotinja su tu, ali je sve prikazano sa neobičnim šarmom, čemu doprinosi vizuelni stil o kojem ću pričati.

Glavne teme ovog animea su Identitet, ljubav, i otkrivanje istine. Da li je dobro otkriti istinu o sebi? Kako da ti ostaneš TI, ako nemaš svoje telo, a tvojim sećanjima je tako lako manipulisati? Da li su sećanja ekvivalent duše? I Kaiba u celu tu priču upliće i temu snažne ljubavi. Iako je sve upakovano u nasilan i surov svet, Kaiba je u svojoj srži ljubavna priča, i to kakva!

Struktura serije je malo čudna. Tojest, prvi deo serije je epizodična avantura, pomalo nalik na Malog Princa, dok je drugi deo jedna celina, i sve to služi kao buildup za epski klimaks.

Vizuelni stil ovog animea je glavni “krivac“ zbog kojeg će mnogi, pa, plebovi otpisati Kaibu pre nego što mu daju šansu. Likovi su dizajnirani po uzoru na Tezukin stil (Tezuka – otac mange i animea), boje su prilično “vesele“ i tople, i sve izgleda nekako mehurasto. Ovakav stil pravi savršen kontrast sa pričom (bar na prvi pogled), što stvara osećaj svežine, i nečeg novog. Naravno, neki ljudi neće umeti to da cene, iako je kvalitet animacije na sasvim zavidnom nivou.

Muzika je tu i radi svoj posao. Uglavnom je nećete primetiti, ali će verovatno biti nekoliko pesama koje će vam ući u glavu. Ja bih posebno izdvoio “Pesmu o Drvetu”.

Naravno, ni jedan anime nije bez greha. Moj najveći problem sa Kaibom jeste završetak, koji je suviše otvoren za moj ukus. Da li je to zapravo problem, ili samo nešto moje? Ne znam, stekao sam utisak da tako čudan anime ipak mora da ponudi malo više odgovora na sva postavljena pitanja. Onda, standardni problem epizodičnosti jeste to što je teško vezati se za likove koji bivaju uvedeni u jednoj epizodi, da bi, na primer nastradali u istoj. Nije potpuna emocionalna distanca, ali nije ni to to.

Kaiba se izdvaja iz mora mediokriteta zbog originalnog i svežeg vizuelnog stila, ambiciozne price sa kompleksnim zapletom i slojevitim likovima, i zbog mogućnosti da se puno analizira (analiza nije isto što i overthinking), a ima i visok re-watch value.