Za početak, ovo je anime sa najčudnijim imenom, veoma otvorenim za pogrešne interpretacije. Da li je to anime o Baraku Obami? O Pokemonima? O Baraku Obami koji hvata Pokemone i prodaje ih Putinu u zamenu za nesatiranje Amerike interkontinentalnim balističkim projektilima?
Na sreću ili na žalost (realno, to bi bio odličan crtać), Barakamon nije ništa od toga, već je u pitanju samo najbolji anime 2014. godine, titula sa daleko manje težine nego pre pet- šest godina ali koja je i pored toga neki garant kvaliteta datog dela.
Elem, glavni lik Barakamona je Handa “Seišu” Sei, predsednik Sjedinjenih Američkih Država talentovani i perspektivni kaligrafista i perfekcionista navikao na hvalu svog besprekornog stila. Međutim, direktor jedne izložbe ga je iskritikovao rekavši da njegova kaligrafija, iako tehnički savršena, nema dušu i lični pečat, na šta je Handa reagovao sasvim zrelo, odmereno i pribrano.
Da bi malo ohladio glavu i napravio otklon od kaligrafije i uticaja svog nadmoćnog oca, takođe kaligrafa, Handa odlazi na maleno ostrvo Goto u blizini Kjušua. Ubrzo shvata da žitelji ostrva ne nameravaju da ga puste da obitava u miru i tišini, budući da mu se grupa ostrvske dece nakači na vrat već od prvog dana. Provodeći dane i nedelje na ostrvu, Handa polagano dolazi do samootkrivanja, počinje da sazreva kao kaligrafista ali i kao osoba. Barakamon je tako istovremeno priča o odrastanju, komedija karaktera i slice of life serija.
Sam Handa je na momente jako težak lik za simpatije, i u tome je najveća draž serije. Stalno je napet, razdražljiv, veoma brzo se iznervira čak i na tako bezazlene stvari kao što su dečje ludorije, a kada vidimo kako nabada pesnicom čoveka od šezdesetak godina, ne možemo a da mu ne poželimo Zaklanu Čeljad na kućnom pragu. Sa druge strane, potpuno je moguće razumeti sav bes i frustraciju umetnika u usponu koji je proveo godine odričući se života zarad umetnosti, mada je reakcija ipak poveliki krindž generator. Svako ko se bavio nekim vidom umetnosti, ustvari svako ko je bezrezervno posvetio sebe nekom cilju zna koliko je poražavajući osećaj kada čujete da delo kojem ste žrtvovali deo sebe nema dušu. Tako je Handa zauzeo mesto pored nebrojenih tragičnih frustriranih angst protagonista u animeu. Ipak, ono što ga izdvaja je da je komičan u svom preterano teatralnom ispoljavanju neuroza. Pored toga, on ne očekuje da mu neko drugi popravi situaciju u stilu Kamine iz TTGL, već rešenje za svoje stanje i situaciju nalazi sam.
Najveći kvalitet Barakamona je dočaravanje velikog broja raznolikih poznanstava koje Handa uspostavlja sa žiteljima ostrva, posebno sa muškobanjastom devojčicom Naru (morao sam da gledam na Wikipediji kog je pola). Kad smo već kod nje i ostale dece, veliki plus ove serije je što klinci deluju kao pravi derani iz komšiluka, delom zato što su im pravi mališani davali glasove. Nestašna i bučna Naru, koja prati Handu uz uzvike i vrištanje i nalazi prolaze u njegovu kuću bez obzira na to koliko je on puta zatvorio sva vrata i prozore je verovatno noćna mora mladom umetniku koji je došao u potragu za mirom i tišinom. Ipak, gledajući je kako iracionalno jurca i radi besmislene stvari radi čistog uživanja, Handa uviđa šablon ponašanja koji ga je doveo u mizerno stanje u kom se nalazi. Još lepše je što Naru, čiji su roditelji odsutni iz nepoznatih razloga, u Handi vidi nešto između očinske figure i druga za igranje, na šta on tek treba da se navikne do kraja serije i što čini njihov odnos potpuno neodoljivim. Naru i njena mala banda spadala su najsmešniji likovi i njihove zezancije sa blaženo zblanutim Handom za rezultat daju najzabavnije scene u Barakamonu.
I ostali likovi su podjednako dragi. Miva je muškobanjasta srednjoškolka koja je nešto poput nezvaničnog vodiča Handi i koja ga uvaljuje u nezgodaciju za nezgodacijom, recimo kad ga angažuje za ispisivanje kaligrafije na brodu njenog oca. Njena drugarica Tamako je ogroman yaoi fan (neprestano uparuje sve muškarce koje poznaje) čije strahovanje da će te neprirodne tendencije biti otkrivene služi kao stalni fazon, koji ipak ne biva izraubovan preteranim korišćenjem. Animei poput Barakamona umeju da uprskaju stvar tako što previše idealizuju ljude koji okružuju glavnog lika, a to ovde definitivno nije slučaj. Iako su svi ostrvljani generalno opušteniji od Hande, što nije neki podvig, ne postoji neka opšta osobina koji bi sve njih stavila u zajednički skup. Ovo čini da svako od njih deluje kao pravo ljudsko biće, tako detaljno portretisano da se čini da je autor mange sve te ljude već upoznao i preneo na papir iz sopstvenog sećanja.
Lepota ove serije je u tome što iako je prezabavna, sa sjajnim likovima i situacijama koje teraju na valjanje od smeha, i dalje govori o razvoju čoveka kao umetnika i kao osobe kroz niz dešavanja. Bez popovanja i generalizovanja, Barakamon uspeva da od animea o prilično specifičnoj grani umetnosti (o kojoj se ovde malo šta zna) napravi nešto sa čime se svaki stvaralac može poistovetiti. Ova serija je toliko dobra jer znalački kombinuje smešne i ozbiljne trenutke života na način koji malo koji anime uspeva i pruža iskustvo koje je podjednako smešno, zabavno i dirljivo. Uživajte.
No Comment