Osvrt i razočarenja 7. generacije

Osma generacija konzola polako ali sigurno pušta svoje korenje, a next-gen više nije toliko next. Sada je samo pitanje vremena kada će u potpunosti istisnuti prethodnu generaciju iz priče, pa je došlo vreme da se na neki način osvrnemo na odlazeću klasu. Tema je zaista široka, mogao bih da razglabam o uobičajenim stvarima i svemu onome što je na prvu loptu obeležilo vladavinu 7.generacije. Bilo je dosta dobrih stvari, ali se čini da se za svaku dobru pojavilo barem dve loše, pa će mi to biti polazna tačka. Negativan trend koji se uzdigao za vreme prethodne generacije. Trend koji je ustalio odlaganja, promašaje, kako u hardverskom tako i u softverskom departmentu. Trend koji je doveo do masovnog zatvaranja studija. Trend koji je usavršio koncept zlokobnog DLC-a, online sezonskih propusnica, day one patch-eva i mnogih drugih nebuloza… Da ne bi napravio kompletan haos, tekstovi će biti tematski orijentisani, a u narednim redovima ću se fokusirati isključivo na igre. Tačnije na naslove koji su imali potencijala da budu next big thing, a nikad nisu dorasli zadatku. Da se razumemo, nisu to uvek bili fejlovi epskih razmera, komercijalni neuspesi, kontraverzni naslovi iako je bilo dosta i takvih, već i oni manje primetni ali ništa manje bolni i opet sasvim dovoljni da nas razočaraju. Materijala za obradu ima i previše, što je zaista poražavajuće, tako da ću u ovom tekstu samo zagrebati po površini i izdvojiti nekolicinu iz gomile, koja je generalno podbacila i ostavila loš utisak na mene i deo EmuGlx ekipe.

Pita fantaziruša
Final Fantasy XIII (2009) PC, PS3, XBOX 360

Još od davnina je opšte poznata podela konzola, sa jedne strane ste uvek imali konzolu blagoslovenu Final Fantasy igrama a sa druge sve ostale. Retki pojednici su imali privilegiju da iza sebe imaju ovog behemota J-RPG žanra. Nintendo je davno napravio jednu od najvećih grešaka u istoriji svog postojanja, uspeo je da razljuti korporaciju Sony i direktno otera Square u njihov zagrljaj. Iz novonastale veze se razvila jedna od najznačajnih franšiza današnjice, a PlayStation i Final Fantasy su od tog perioda postale gotovo nerazdvojne reči u jednoj rečenici, barem sve do kraja 6. generacije, da bi početkom prošle Microsoft rešio da stane na put toj vezi. Bacio je nepristojnu ponudu Square Enixu, koju ovaj nije mogao da odbije. I to se sve odigralo dok je FFXIII igra već bila u poodmakloj fazi developmenta za PS3 konzolu.

U toku multiplatform tranzicije, Final Fantasy je izgubio puno od svog šarma. Da bi se što bolje prodao na zapadu, došlo je do mnogih kompromisa, a igra je vidno osakaćena i uproštena. Pa je zbog vrlo striktne hodnik progresije u prve dve trećine igre i nedostatka velikog broja sitnica koje su krasile ovaj serijal, igra ubrzo naišla na negativne kritike kod igrača. Iako su kasniji pokušaji da nadomeste nedostatke u narednim iteracijama donekle bili uspešni, i dalje su ostali izgubljeni u prevodu i miljama daleko od prvobitne ideje. Square je nizom loših odluka totalno izgubio fokus, i u svom tom fantaziranju uspeo da uzdrma svoj kredibilitet i dodatno doprinese slabljenju već posrnule japanske industrije. Final Fantasy serijal na čelu sa trinaesticom je tokom 7. generacije bio rastegljen kao testo za pitu. Tačnije, kao loše zamešeno testo koje je na kraju počelo da puca od silnog rastezanja.

Prokletstvo roštilj majstora
Gran Turismo 5 i 6 (2006-2013) PS3

Sigurno se svima od vas barem jednom u životu desilo… Otišli ste na izlet sa porodicom ili prijateljima, a na vas pao red da pečete roštilj. I tako, dok su ostali uživali u drugim aktivnostima, opuštali, zabavljali ili jednostavno prepustili čarima prirode, vi ste suzili i gutali kubike dima pokraj užarene vatre. Tokom procesa spremanja, kao i svaki savestan sladokusac, morali ste probati ćevap, pojesti jedno krilce i barem pola šnicle ne bi li se uverili da je meso dobro ispečeno. Na kraju, kad je trpeza konačno postavljena, salata iseckana i sve spremno za veliku gozbu, vama je već bilo dosta svega a želja za jelom vas je odavno napustila. Kao i slučaju roštilj majstora, slične stadijume je iskusio i jedan prosečan fan Gran Turismo serijala dok je isčekivao finalan produkt za PlayStation 3. Od gotovog naslova koji je trebao ispratiti izlazak nove konzole, Polyphony Digital je vešto uspevao da odlaže igru i godinama publici servirao samo fragmente. Po toj analogiji dobismo da je Gran Turismo HD Concept bio ćevapčić, GT5 Prologue je pileće krilce, a deo šnicle je bio Gran Turismo 5.

Kada je konačno servirana ultimativna gozba u obliku Gran Turismo 6 igre onog prosečnog fana više nije bilo briga, jer je apetit izgubio negde usput. Kao što davno rekoše premudri budisti, nije važan cilj, već putovanje. Pa je generalno kompletno GT iskustvo na sedmoj generaciji jedno užasno sporo, mučno i teško putovanje. Bez obzira što je šestica na kraju ispala vrhunska igra, možda čak i najbolja u serijalu, kada je svima presela u procesu iščekivanja i višegodišnjem konzumiranju poluproizvoda.

Hat trick by Bioware(EA)
Dragon Age 2, Mass Effect 3 i SWTOR (PC, PS3, Xbox360)

Nakon impresivnog niza i izbacivanje nekoliko vrhunskih RPG naslova na tržište, Bioware se nakon dosta vremena još jednom popeo na sam vrh lanca ishrane. Tokom prošle generacije transformisao se u nemilosrdnog predatora, koji je konkurenciju jeo za doručak. Naslovi kao što su Mass Effect 1 i 2, Dragon Age Origins su gazili sve pred sobom. Izgledalo je da kao da ništa ne može zaustaviti Bioware furiju. Što se kasnije ispostavilo kao i istinita činjenica, jer im u suštini niko drugi nije ni trebao. Dominantan položaj je smekšao lovca nakon par godina baškarenja na tronu. Poveden velikim uspesima prethodnih igara, samouvereno su se upustio u nove avanture i načinio seriju uzastopnih grešaka. Kako je Čak Noris jednom prilikom sa dve ptice ubio kamen, Bioware je tako otišao jedan korak dalje i sa tri igre ubio u pojam čitavu armiju fanova.

Prvo je izašao tunjavi Dragon Age 2… Ovaj linearni RPG sa ogoljenom mehanikom i oskudnim sadržajem nije bio ni do kolena slavnom Origins-u. Iste godine za njim se pojavio vrlo ambiciozan pokušaj oživljavanja Star Wars univerzuma. SWTOR je bio i ostao samo još jedan MMORPG u nizu. Pokušaj da se otme deo kolača koji Blizzard sebično čuva već čitavu deceniju. Sve što je bilo odlično u ovoj igri je bilo nekako kratkog daha i nedugo nakon inicijalnog hajpa se upuvala čitava stara republika.

Mass Effect 3 je igra koja je inspirisala milione igrača. Iako je kraj bio krajnje apstraktan, dotakao je dušu svih igrača i ozbiljno naveo na razmišljanje o prolaznosti života i naše svrhe u ovom haotičnom univerzumu. Naterao nas je da dublje razmislimo o našim prošlim, sadašnjim i budućim delima, biljkama, zvezadama i beskrajnoj vasioni…. Horse shit! Ujedinila je sve igrače serijala jednim vrlo prostim pitanjem, zbog čega smo uopšte investirali stotinak sati na ovo pretenciozno g#$%….!?

Kako je propao Survival ‘n’ Horror
Resident Evil i Silent Hill (PC,PS3,Xbox360)

Već pomenutom slabljenju japanskog uticaja na industriju zabave tokom 7. generacije, kumovali su i istinski pioniri survival horror žanra, Konami i Capcom. Iako su uživali veliku popularnost i kultni status, isti epitet je ujedno bio i najveće prokletstvo ovih kompanija. Jer je tokom prošle generacije survival horror žanr doživeo potpuni krah, koji je kulminirao kriminalno lošim naslovima kao što su: Resident Evil Operation Raccoon City, Silent Hill: Homecoming i Downpour. Resident Evil 5 i 6 sam namerno izbacio iz jednačine kriminalno loših, jer su to bile vrlo pristojne i ispolirane akcione igre. Ipak, svojim postojanjem su bile te koje su nanele završni udarac žanru koji ih nekada proslavio. Kao veliki fan ranih radova, bilo je vrlo bolno posmatrati kako jedan žanr napretkom tehnologije eksponencijalno nazaduje i isčezava. Sa tugom u očima i nevericom sam ispratio kraj jedne ere.

Nasumične priče iz zagrobnog života
Rekoh da neću stići ni pošteno da zagrebem po površini , pa ću ovde samo nabrojati nekolicinu počašnih kandidata. Ninja Gaiden 3, Sonic the Hedgehog (2006), Alien: Colonial Marines i Duke Nukem Forever su samo neki od naslova koji zaslužuju salvu negativnih kritika, jer predstavljaju samo patrljke nekada slavnih franšiza. Ali ću to ipak ostaviti za neki drugi put, sada želim da ukažem na neke druge stvari i priču polako privedem kraju.

Direkt kroz srce

Kao i kod svake generacije, najgusće je naseljena siva zona između krajnosti. Zona ispunjena mediokritetima, praznim kalorijama i zaboravljenim igrama. Pa bi bio red da se za kraj ovog volumena dodatknem i par izgubljenih duša iz ove skupine.

Pandemija nezadovoljstva
Mercenaries 2: World in Flames (2008) PC,PS2 PS3, Xbox360

Školski primer zbrzane i nakaradno sklepane igre. Da li je to posledica pritiska izvitopirene gospode u odelima iz viših ešalona, koja nema tri čiste sa gejmingom ili zbog studija koji je uzeo prevelik zalogaj, stvarno ne znam. Znam samo samo da je Mercenaries 2 puno obećavao, da je u neku ruku mogao da biti sve ono što jedan GTA i Just Cause nisu. Bila je to vrlo prosta premisa i u teoriji najava za veliki hit. Pođimo od činjenice da GTA nikad nije bio Just Cause, a Just Cause nikad nije bio GTA. Vrlo jednostavno, zar ne? Mercenaries 2 je trebao ”samo” da pokupi i približi najbolje elemente iz pomenutih igara i to lepo uobliči u skladnu celinu. Igra je trebala imati smislenu priču, ludačku akciju, kontrast urbane sredine i prirode koja oduzima dah, beskrajna naftna polja Južne Amerike, sočnu fiziku razaranja i eksplozije. A dobili smo osrednju kutiju sa peskom punu mačijeg izmeta. Dobili smo isprazan i nedovršen svet bez postojeće priče, gde se vucaramo sa kojekakvim frakcijama. Dobili smo AI na nivou umno poremećenih jazavičara. I uprkos brojnim strujama u igri, najdominantnija je bila bug i glitch frakcija, koja je neumoljivo pretila iza svakog ćoška ovog ostvarenja. Osim što su izneverili mnoge igrače širom sveta, Pandemic i EA su uspeli da izmame loše kritike od nekih poznatih ličnosti. Ugo Čavez je bio jedan od njih. Ne sećam se tačno koji bio njegov metacritic score, znam samo da je mnogo negodovao.

Sočna MOBA predigra
Demigod (2009) PC, online

Tokom prethodne generacije, u vreme najljućih borbi svetog trojstva, iz pozadine se uzdigao jedan fenomen koji je napravio preokret na PC-u i gejming sceni uopšte. E-sports na čelu sa disciplinom MOBA je izrastao u novi kult na tada pomalo uspavanoj platformi. Demigod je bio prvi u nizu modernih moba igara, ili tačnije prvi pokušaj. S obzirom da je studio visokog renomea stajao iza ovog naslova, očekivanja su bila zaista visoka. Dungeon Siege, Total Annihilation, Supreme Commander i činjenica da u susednoj kancelariji Chris Taylor ispija kafice su bili samo neki od rock solid indikatora da ovaj polubog može biti i sam bog MOBA neba. Ali Gas Powered Games je u tom periodu nešto puno gasirao, toliko da je za kratko vreme uspeo upropasti čak dve igre koji su mnogo obećavale. Space Siege, naslov koji je trebao biti duhovni nastavak DS serijala u svemiru, i već pomenuti Demigod.

Koncept igre je bio odličan, dva arhetipa heroja, sa zverima sa jedne i generalima sa druge strane. Još kad se na to doda jedinstven umetnički stil, mračna atmosfera i impozantan izgled heroja. Mnogi elementi su ovom naslovu davali određenu dozu ozbiljnosti u odnosu na nekako detinjastu konkurenciju. Sam gameplay je bio dobar, klase izbalansirane a okršaji neverovatno uzbudljivi i sočni. Kompletno izvođenje je odisalo kvalitetom, pa se sigurno onda pitate šta je to moglo upropastiti igru? Pogađajte dvaput… Naravno, loša online komponetna na prvom mestu, koja se kasnije donekle i popravila, ali je manjak sadržaja presudio. Demigod je bio polubog i polu igra. Svega šačica heroja i par mapa, pa o bilo kakvoj dubini nije bilo ni govora. Igra je bila ništa drugo no beta koja se nalazila u limbu. Masa je ubrzo izgubila interesovanje i migrirala na LoL, HoN i ostale popularne skraćenice. A naš polubog je pao na teme i nikad se više nije pridigao.

…nastaviće se