PSX – Final Fantasy IX (2000)

Labudova pesma PSX konzole je bila nešto zaista posebno. Te dvehiljadite, nakon što je čovečanstvo shvatilo da ga Y2K neće ubiti i da se neće desiti nikakva katastrofa uzrokovana usponom veštačke inteligencije, gejming industrija je dala sve od sebe da novi milenijum bude obeležen jednom novom nadom koja je bila nošena talasom nezadrživog tehnološkog napretka. Iako se životni ciklus Sonijeve sive kutije bližio kraju, upravo je to vreme iznedrilo neke bisere koji su ostavili neizbrisiv trag na gejming kakav danas poznajemo. Oni koji su i pre šesnaest godina držali džojpede u rukama se sigurno sećaju neobične hiperprodukcije vanvremenskih naslova koja je te 2000. spopala ljude u tadašnjem Square-u – kao na pokretnoj traci su se ređali Chrono Cross, Parasite Eve 2, Vagrant Story… i kao šlag na tortu 13. novembra te godine je na zapadno tržište stigao i deveti po redu Final Fantasy.

Želja razvojnih studija da se iz hardvera prvog PlayStationa izvuče maksimum je bila pravi blagoslov za nas koji smo imali tu sreću da budemo savremenici po mnogo čemu zlatnog doba gejminga. Iako utisci nakon sjajnog FF VIII nisu ni stigli pošteno da se slegnu, Square nas je neočekivano zapljusnuo fantastičnom vešću da stiže nova igra u serijalu, igra koja će biti svojevrsno „zbogom“ starom, dobrom PSX-u koji je doneo revoluciju u svet konzola. U to vreme, Final Fantasy serijal je bio neraskidivo vezan za PlayStation brend, te je Square želeo da se na dostojan način oprosti od platforme koja ga je na velika vrata uvela u zapadnjački mejnstrim.

Devetka je najavljena kao „povratak korenima“, naslov koji će nakon futuristične sedmice i osmice imati srednjovekovni steampunk setting sa prožimajućim uticajima magije i magičnih kristala. Iako su prethodne dve igre postigle izuzetan uspeh na svim poljima, trend koji su one postavile je napušten što je isprva izazvalo sumnjičavost kako među kritičarima, tako i među publikom. „Zašto menjati recept uspeha?“, pitali su se tada svi… Igra je sama dala odgovor i to je uradila na izuzetan način. Hironobu Sakaguchi, kreator serijala, je želeo da FF IX bude nešto najbliže njegovoj viziji kako jedna Final Fantasy igra treba da izgleda. Tako je stvoren jedan vrlo šaren i bajkovit svet kome ćemo i mi da se prepustimo i započnemo bliže upoznavanje sa ovim klasikom.

– FANTASTIČNI VREMEPLOV –

Na početku avanture ćete se naći u ulozi Zidana, sitnog prevaranta i pripadnika putujuće glumačke trupe koja je samo paravan za raznorazne kriminalne/diverzivne aktivnosti. Već pri prvom kadru ćete osetiti duh koji ova Fantazija nosi sa sobom – duh nekih prošlih vremena klasične JRPG ere. Karikaturni manga likovi ostavljaju utisak kao da su ih izmaštala braća Grim lično, a brižljivo dizajniran okoliš samo pojačava celokupnu bajkovitost koja vas na neki svoj suptilan način vraća kroz vreme. Naš glavni junak je emotivan i neposredan, neodoljivo spontan, te za veoma kratko vreme uspeva da vas privoli da u svom srcu nađete mesta za njega. Nakon prvih scena i nekoliko dijaloga shvatićete da je FF IX mnogo vedrija igra od prethodnih, sa naizgled naivnijom pričom i interakcijom među likovima. Međutim, upravo ta osobina čini da Devetka bude jedno emotivnije i dublje iskustvo – vratiće vas u vreme kada ste emocije doživljavali jače i neposrednije, kada ste bili deca i kada ste znali iskreno da se igrate. Postaće vam jasno da je ova igra na svoj način pravi pravcati vremeplov, uvući će vas u sebe i neće vam dati da je napustite sve dok ne dođete do kraja jedne tople priče pune humora, ljubavi, hrabrosti i tuge.

A priča počinje ovako…

…bio jednom jedan čarobni svet Gaia i u njemu magloviti kontinent Mist i kraljevstvo po imenu Alexandria. Naš protagonista Zidan, zajedno sa svojom trupom/bandom Tantalus brižljivo pravi plan za otmicu mlade princeze Garnet tokom njene grandiozne rođendanske fešte u kraljevskoj prestonici. Za to vreme u samoj prestonici, omaleni crni mag Vivi žarko pokušava da uđe na predstavu koja se održava u princezinu čast, ali na svoje veliko razočaranje saznaje da poseduje falsifikovanu ulaznicu. Pa ipak, uz nesebičnu pomoć jednog lokalnog mangupa uspeva da se ušunja na spektakl. I tu nastaje zaplet – usred predstave Zidan sa svojim ljudima pokušava da napusti događaj odvodeći princezu Garnet, što se nimalo ne sviđa njenom vernom čuvaru, kraljevskom vitezu Steineru. Nastaje opšti haos, čitava prestonica se diže na noge, begunci uskaču u svoj airship i pod jakom paljbom uspevaju da umaknu odvodeći princezu sa sobom. Na brod tokom jurnjave neočekivano dospevaju i Steiner i mali Vivi i u tom trenutku družina saznaje da princeza u stvari želi da ide sa njima, jer je njena majka, kraljica Brahne postala opasna i nepredvidiva, uz sve izraženiju želju da zarati i osvoji okolna kraljevstva. Mlada princeza Garnet je želela da zatraži pomoć u susednom kraljevstvu Lindblum, istom kraljevstvu koje je poslalo Zidanovu družinu da je kidnapuje…

…Ovaj (relativno) kratak uvod je temelj za dinamičnu i nepredvidivu priču u kojoj ćete još jednom preuzeti teret spašavanja sveta na sebe. Iako taj motiv predstavlja glavnu odliku (neko će reći i kliše) čitavog serijala, deveta varijacija na temu to čini na neodoljivo šarmantan način. Poseban highlight predstavlja dizajn likova koji podseća na one iz „Čarobnjaka iz Oza“ – likovi jesu prenaglašeni, u nekim slučajevima i groteksni, ali namera i jeste bila da njihove fizičke karakteristike budu odraz karakternih osobina. Tako imamo krupnog i stamenog Steinera čiji su moral i čast čvrsti kao stena, malog i živahnog Zidana koji je izrazito borbena živa vatra, kao i mističnog mini crnog maga Vivija koji je baš takav – osetljiv, čistog srca i obuzet razmišljanjima o smislu života i postojanja na ovom svetu. Yoshitaka Amano, čovek koji je kompletno zadužen za vizuelni identitet serijala od 1987. pa do danas, je i ovde odradio odličan posao. Svet kome je on dao konačnu formu je nešto najlepše što je prvi PlayStation ikada video, te je Devetka sasvim sigurno najsvetliji primer grafičkog dostignuća kada je u pitanju PSX platforma. Ovde je, kao i u prethodne dve igre, na samim lokacijama korišćen kombinovani 2D/3D prikaz – 3D likovi koji se kreću po prerenderovanoj 2D pozadini. Međutim, ovde je broj pozadinskih animacija praktično utrostručen u odnosu na Osmicu, što je u praksi ostavljalo impresivan utisak kombinovan sa nevericom da je stari, dobri PSX sposoban za tako nešto. FMV sekvence su izvanredno stopljene sa gejmplejom i predstavljale su vrhunac kompjuterske animacije tog vremena koji nikoga nije ostavljao ravnodušnim.

Kada su lokacije u igri u pitanju, evidentno je da su inspirisane srednjovekovnom Evropom. Hiroyuki Ito, vođa FF IX projekta, je na tu temu rekao „da je razvojni tim bio privučen evropskom istorijom i mitologijom zbog njene dubine i dramatičnosti“. Te njegove reči se savršeno odražavaju u Gaia svetu Devetke u kom ćete naći mnoge poznate euro-fantasy stereotipe – patuljke koji govore škotskim akcentom, gradove koji nalikuju na one iz antičke Grčke i Rima (Esto Gaza), kao i civilizaciju inspirisanu vilenjacima (Cleyra). Ovaj bogat steampunk svet mača i magije čini možda i „najevropskiji“ setting koji je jedna FF igra ponudila do danas.

Iako je vizuelna prezentacija odisala vanserijskom raskoši, jedna stvar je i tada, pre šesnaest godina, prilično upadala u oči narušavajući estetiku igre – tekstualni, tzv. strip balončići u kojima se ispisuju dijalozi su beznadežno arhaičnog dizajna i drastično odstupaju od inače odlične grafike. Isti dizajn je primenjen i na menije u igri, što je verovatno jedina objektivna zamerka koja može da se uputi na audio-vizuelne domete ovog ostvarenja. Muziku je (naravno) komponovao maestro Nobuo Uematsu, te je u igru utkano 140 kraćih i dužih kompozicija koje više nego adekvatno prate dešavanja u priči doprinoseći dobroj atmosferi. Sve numere stilski nose u sebi osećaj prethodnih igara, što je dodatni element nostalgije koji je implementiran u FF IX.

– IZVOĐENJE I KONCEPTI –

Kada se udubimo u sam gejmplej postaje evidentno da FF IX predstavlja jednu best of kompilaciju svega onoga što je činilo srž Final Fantasy igara. Devetka je možda i najveći fan service koji je Square ikada napravio, sa brojnim referencama na druge FF igre koje su izašle tokom prve dekade postojanja serijala. Dominantan utisak jeste da je Square definitivno išao na to da FF IX ostane i dalje „stara“ igra, svesno prepuštajući evoluciju narednim naslovima koji su usledili na PlayStation 2 sistemu. Nije se išlo na novine i revoluciju, već na fino brušenje već poznatog koncepta uz izvlačenje maksimuma iz PSX hardvera.

Sve ono što stoji u opisu gejmpleja većine FF igara može umnogome da opiše i samu Devetku – random encounter sistem je tu, prelaz u 3D prilikom započinjanja bitke takođe, a tu su i summon božanstva koja su kao u FF IV nazvana Eidoloni. Limit break udarci takođe postoje i sada nose naziv „trance“, a sam sistem borbe predstavlja FF klasiku uz nekoliko elemenata koji su specifični za ovaj naslov. Prvi od tih elemenata, koji odmah već pri prvoj borbi upada u oči, jeste to da vašu borbenu družinu čine četiri člana umesto uobičajena tri. Ta izmena je sasvim namerna i direktna je referenca na prvi Final Fantasy u kome ste prilikom borbi takođe vodili četvoročlanu grupu. Bitna stvar je i to da su ovde uloge likova ograničene i jasno definisane, imate one koji su specijalizovani za melee (Zidane, Steiner, Freya) i one kojima je magija primarna (Vivi, Garnet, Quina). Takav pristup vas obavezuje da koristite sve likove, zavisno od situacije i protivnika – svako u grupi će imati svoju svrhu kada dođe vreme za to. Ukoliko naiđete na stvorenje koje je osetljivo na physical damage, razbijački nastrojen Steiner će sa svojim mačem biti penicilin za njega, dok će neprijatelj sa netolerancijom na crnu magiju prilično lako pokleknuti pred Vivijevim destruktivnim magijama. Nijedan lik tokom priče neće biti zapostavljen, što je sjajna stvar za građenje emotivnog odnosa i poistovećivanje sa celokupnom družinom.

Borbe su polu-potezne (Active Time Battle sistem) i odigravaju se kroz zadavanje komandi putem menija, što je „domaći teren“ za svakog FF entuzijastu. Nakon svake dobijene bitke ćete dobijati EXP i AP poene (Ability Points). AP imaju ključnu ulogu u razvoju likova, jer njihovim sticanjem će oni vremenom moći da nauče nove veštine, magije i napade. Način učenja novih veština se razlikuje od svih ostalih FF igara i najviše liči na onaj viđen u Konamijevoj igri Vandal Hearts 2. Kako budete sticali nova oružja i oklope, moći ćete da ih dodeljujete članovima vaše družine – oni osim stat bonusa sa sobom nose i veštine koje lik uz određeni broj AP poena može iz njih da nauči. Jednom kada lik nauči novi skill iz svog oružja ili oklopa, taj skill mu ostaje trajno, nezavisno od toga da li je opremljen tim itemom iz kog skill potiče. Ovo sa sobom povlači i neke zanimljive mogućnosti – kada npr. Zidane nauči veštinu iz određenog oklopa, taj oklop možete dodeliti Steineru – kod njega će postati dostupna neka druga veština, specifična za Steinerovu klasu. Na taj način nekoliko članova družine može da nauči nekoliko različitih veština iz istog predmeta, dok neki predmeti kod određenih likova uopšte ne daju mogućnost učenja veština jer nisu namenjeni njihovoj klasi. Sa ovakvim pristupom oružja i oklopi postaju daleko korisniji za čitavu družinu, što je osvežavajući koncept za koji je prava šteta što se više ne koristi u okviru žanra.

Same veštine se dele na dve osnovne grupe – action i support. U ove prve spadaju magije, specijalni potezi i moćni Eidoloni koji za korišćenje tokom borbe zahtevaju trošenje magičnih poena (MP). Sa druge strane, support veštine daju pasivne bonuse u vidu raznih imuniteta na elementalne/statusne napade, kao i dodatni damage prema određenim vrstama neprijatelja. Support veštine se ne mogu jednom liku dodeliti u neograničenom broju, već je njihova upotreba ograničena magičnim kamenjem (magic stones). Svaka support veština „košta“ određeni broj magičnog kamenja, a broj kamenja kojim svaki lik raspolaže je uslovljen njegovim nivoom. Što se lik više „leveluje“, to je i broj magičnog kamenja kojim raspolaže veći, te samim tim može da koristi i više pasivnih veština. Ovakav sistem se u praksi pokazao odlično, jer sprečava prebrzo napredovanje i čini borbe zanimljivijim i izazovnijim tokom većeg dela igre.

Kada govorimo o gejmpleju, red je da napravimo poseban osvrt na summon likove, Eidolone koji u ovoj ili onoj formi čine poslasticu svake Final Fantasy igre. Za one sa jeftinijim kartama sledi malo pojašnjenje – od trećeg dela pa na ovamo svaka Fantazija ima svoj regularan set izuzetno snažnih (polu) božanskih bića koja članovi vaše družine mogu prizivati u borbi. Njihova priroda i poreklo variraju od jednog do drugog naslova u serijalu, te je i u devetom delu reč o specifičnim bićima i specifičnoj formi nevezanoj za ostale igre. Eidoloni iz Gaia sveta su bića rođena iz kolektivnih sećanja koja su koncentrisana u srcu planete, Kristalu. Kolektivna svest i protok duša su veoma slični Lifestreamu koji je viđen u Sedmici – duše umrlih se vraćaju Kristalu, noseći sa sobom sva sećanja i životna iskustva. Na taj način, Kristal se obogaćuje, baš kao i životna energija planete, a Eidoloni kao produkt te energije sve više evoluiraju u moćnije forme. Eidoloni postaju čuvari Kristala, a jedini ljudi koji imaju sposobnost da ih prizovu i stave pod svoju kontrolu su pripadnici Maidan Sari plemena. Neki od članova vaše družine su poslednji živi pripadnici tog plemena, i priča o njihovim sudbinama je jedna od najsvetlijih tačaka FF IX iskustva. Tokom igre ćete se susresti sa dvanaest playable i dva non-playable Eidolona – njih ćete naučiti kroz retke predmete na koje ćete naići u igri. Svaki Eidolon ima svoju vrstu elementalnog ili statusnog napada, a među njima ćete videti i neke stare znance iz serijala kao što su Shiva, Ifrit, Carbuncle i Odin.

Kada se nađete u pauzi između dve borbene deonice u igri i uplovite u mirnije faze priče, susrešćete se sa nečim što su autori nazvali ATE – „Active Time event“. Aktiviranjem ovih sporadičnih intermeco deonica dobijate uvid u to šta se istovremeno dešava sa nekim drugim likovima u priči, na nekom drugom mestu. Uglavnom je reč o emotivnim sporednim događajima, bilo da su srećni ili tužni… Vrlo lep i simpatičan način da se upotpuni ionako bogata priča koja odiše toplinom.

– KRAJ JEDNE ERE –

Danas kada se uz popriličnu distancu baci pogled na Devetku, shvatićemo da je ona granični kamen, nakon kog sledi stroga linija razdvajanja koja preseca čitav Final Fantasy serijal. Devetka je bila poslednja „klasična“ FF igra koja je negovala stare koncepte; nakon nje je usledio potpun prelazak na 3D pod okriljem Emotion Engine-a koji je bio srce PS2 konzole. Nova platforma je donela i novu eru, kvalitativnu evoluciju u tehničkom smislu koja je bila vesnik nekih novih, savremenih tendencija u gejmingu. Iz tog razloga je značaj FF IX možda i još veći – ona je efektno sumirala sve što je FF do tada bio uz sve svoje kvalitete i mane. Neko će reći da je Devetka možda previše karikaturna, slatka i vedra po pitanju priče da bi je proglasili jednom od najboljih FF igara… ali nekad je potrebno dozvoliti naizgled „lakim“ stvarima da nađu put do vašeg srca, jer i one u toj i takvoj formi itekako mogu da vas obuzmu i zađu veoma duboko po pitanju poruke i emocije. Šesnaest godina je prošlo od objavljivanja ove igre, a ona i pored svega odiše nekom svojom lepotom i unikatnim šmekom koji će vas držati uz sebe preko 70 sati koliko je potrebno prosečnom igraču da pređe sve. Svet je ogroman, lokacija je puno, a tu je i Tetramaster, opciona igra sa kartama koja će takođe naći načina da prisvoji za sebe deo vašeg slobodnog vremena.

Nakon objavljivanja u novembru 2000, FF IX je prodat u pet miliona primeraka širom sveta, čime se igra pokazala kao komercijalni uspeh. Iako prodaja nije bila tako dobra kao što je to bio slučaj sa prethodne dve igre, odgovor publike i kritike je bio veoma ohrabrujući. Sveopšti fan service i utisak nostalgije je naišao na vrlo pozitivnu reakciju, pogotovo kod starijih ljubitelja serijala, te se celokupno iskustvo može shvatiti i kao ljubavno pismo svima koji vole Final Fantasy.

Zidane, Garnet, Vivi i društvo su u svojoj simpatičnoj pustolovini dali sve od sebe da spasu svet – svet kristala, magije, prijateljstva i ljubavi. Vedar i lep svet pun avanture na kakav nećete baš često naići u svojoj igračkoj karijeri. Ovo je jedan od najboljih FF naslova i svakako jedna od najboljih igara koje su ikada izašle za PSX.

Jedino što vam možemo uputiti na kraju jeste pozivnica za jedno divno putovanje, putovanje koje je istaknut deo gejming istorije i JRPG žanra uopšte. Dozvolite fantaziji da se pretoči u stvarnost… svakako nećete biti razočarani.