Max Payne (2001)

Šta se desi kada bi nekom iz čista mira trtnulo da spoji filmove Džona Vua, Linča, Bogija i nordijsku mitologiju? Verovatno nešto idiotski što pokušavate da provučete kao satiru ako ste Rockstar, ali ako je kojim slučajem taj neko – mladi Remedy, dobijate jednu od najvećih ikona PC gaminga.

Igrač kontroliše Maks Pejna, policajca, depresivnog egocentrika i jednog od najvećih šetajućih digitalnih baksuza u istoriji video igara. Nakon što mu narkomani provale u kuću i ubiju ženu i novorođeno dete, Maks postaje jedna cinična osoba, prebacuje se u DEA, kako bi sa svojim prijateljem, Aleksom, razbucao prodaju super-zelene droge Valkyr koja natera ljude da načisto pobenave.

Međutim, svako ko se druži previše sa Maksom zna da svi snovi o finoj penziji i normalnom životu koji je pun odmora, pecanja i riba generalno u svakom pogledu, brzo padaju u vodu i tako Aleks ubrzo umire od rafalitisa, gde sva krivica pada na Maksa. Maks onda kreće u apsolutnu osvetu za svaku lošu stvar koja mu se desila u životu, počevši od porodične tragedije, ubistva najboljeg prijatelja, pa do poskupljenja centralnog grejanja, sa planom da očisti makar trećinu populacije zavejanog Njujorka. Pošto je ovo video igra, tu trećinu populacije predstavljaju najokoreliji kriminalci sa puno šarma a nedovoljno vremena da požive kako dolikuje jer Maks trsi i ne ljubi. Jedan od retkih detektiva u igrama koji uopšte ne detektuje, već desetkuje talase i talase kriminalaca, prolazeći pritom kroz sito i rešeto Njujorka grada, ali i kroz svoju poremećenu psihu koja je inspirisana Meklahlanovim traumama sa snimanja Tvin Piksa.

Stvaranje Max Payne-a je bilo zanimljivo samo po sebi, ako pod zanimljivim računate dugačak i neizvestan period pun obećanja mladog tima, promena endžina i ideja na svakih 6 meseci i uopšte generalno težak život zato što su Finci. U početku je Maksi bio Dark Justice, igra koja je kao glavnu priču imala drogu, korupciju i ostale stvari koje prate ovaj žanr. Kasnije se to pretvorilo u Max Heat i na samom kraju Max Payne i bolje je što su tu stali, jer Dark Heat Justice Payne i nije neko ime za igru. Remedy je bio jako zelen pre nego što je rešio da se oproba u jednom ovakvom blokbasteru. A kad čujete vest da uskoro izlazi jedna badass, neo-noir pucačina od tvoraca igre Death Rally, nije da možete da se oduševite. Niti da kažete nešto duhovito. U stvari ništa ne možete da kažete, samo da se šetate po sobi kao usran Hatoful Boyfriend. Međutim, sav taj trud se ipak isplatio za mlade Fince, jer je nakon 4 godine vucaranja po hard diskovima u kancelarijama Remedy-a, Max Payne izašao i objasnio sve moguće stvari koje su mogle da se objasne u to vreme.

Naravno, glavni faktor koji je uspeo da izdvoji Pejna na tržištu je njegov prepoznatljivi bullet-time. Ova jednostavna mehanika je uspela da odličan TPS pretvori u pravi spektakl. Iako deluje za današnje standarde malo trapav, ipak ostaje jedan od najboljih u žanru. Njegov recept za uspeh leži upravo u njegovoj praktičnosti, ali i zbog raznovrsnih nivoa koji su dovoljno izazovni i fleksibilni kako bi igrač koristio bullet-time kako valja. Mnoge igre posle Maksija su pokušavale da unaprede, modifikuju ili ubace bullet-time kao neku propratnu funkciju. Međutim, kod Maksa je to bio osnovni deo gejmpleja, a da se uopšte nije osećao kao nešto što igrač mora obavezno da klikne kad krene masovno deljenje pravde po sokacima. Igra bi i dalje ostala dobra, čak i pomalo izazovnija ako Maksi reši da ga odigra na suvo (trust me), bullet-time je bio tu samo da ovaj poželjni udovac uradi to sa stilom. Ako dodamo i to da se zbog dugačke produkcije Max Payne pojavio malo posle Matrixa, izazvao je opšte blentavilo ili oduševljenje kod publike. Ljudi koji misle da se igre kao Max Payne prave za dva meseca, pa kenjkaju kako je ovo čista eksploatacija trendova koje je Matrix predstavio široj publici, mogu bez ikakvog oklevanja, da uzmu pištolj, stave na slepoočnicu i da se obese. Može se reći da je Matrix odigrao ključnu ulogu i učinio Maksa pristupačnim naslovom deci koja su u tom trenutku želela da budu Neo. Glavna inspiracija za Pejna ipak leži negde drugde, dok je bullet-time samo pokazao drugačiji način predstavljanja novih mogućnosti pucačina, i ni jednog trenutka se ne oseća usiljenost te mehanike.

Pored usporenog oduševljavanja kriminalaca olovom, ono što je još upečatljivo kod ovog naslova, je to kako je Remedy uspeo da iskoristi maksimum svog oskudnog budžeta. Nekada davno, pre nego što su igre koštale više od Marvelovih filmova a opet bile podjednako plitke kao ti filmovi, developeri su morali da balansiraju svoje skromne plate, a da pritom podjednako udovolje na najbolji mogući način gejming kulturi i svojim gladnim porodicama koje ih čekaju u lepim kućama, finskim. Budžet za ovu igru bio je svega 3 miliona tokom 4 godine produkcije, što je u odnosu na onog Maks Pejna jedan skromni džeparac za žvake. Iako možemo da se našalimo da su u suštini sve pare otišle na slou moušn, bez obzira, potrebno je pohvaliti potez Remedy-a koji su svoje nedostake ne samo pokrili, već predstavili kao jedan od osnovnih elemenata koji definišu Max Payne. Umesto animacija koje su bile potrebne da priča napreduje dalje, imali smo stripove, koji su postali jedan od najbitnijih faktora u izgradnji vizuelnog identiteta Max Pejna. Danas deluje pomalo smešno da je u početku to bio jedan kompromis, zbog nedostatka para.

Razvijanje jedne animacije se pokazalo kao previše skupo, mada, ako pogledamo tehnologiju tog vremena, bilo je previše ograničenja i ko zna kako bi to izgledalo, sigurno ne lepo. Drugim rečima, izgledalo bi odvratno. Strip animacije su tako postale jedna umetnička ali i ekonomična alternativa. Developeri su očigledno ostatak para potrošili na finske pljeskavice pa su, nakon što su utvrdili da je strip pravo rešenje, ustanovili da nemaju glumce za stripove. Što je opet, jedna lepa stvar i daje igri neku ličnu notu. Zbog toga sve likove koje vidimo u stripovima su zapravo, svi zaposleni iz Remedy-a i okoline. Tako je Lejk postao Maks, njegova majka – Nikol Horn, njegov pajtaš iz Poets of the Fall – Vladimir Lem i tako dalje. Danas ne možemo zamisliti Maksa bez tih stripova, mislim, neko može, ali onda je budala, naučno dokazano. S obzirom da igra veći deo svog koncepta duguje noir filmovima, romanima i stripovima, animacije u Max Payne-u ne samo da su postale prepoznatljive, već su isto tako omogućile da se igra oseća zamrznuta u vremenu, i to na dobar način.

Grafika je i dalje sexy, sa svojim čistim teksturama, finim likovima i odličnim lokacijama oživljava sumornu atmosferu cele igre. Ovde se još jednom vidi brilijantnost Remedy tima, gde uspeva da ograničenja endžina i njegove grafičke mogućnosti u to vreme upakuje u lepo dizajnirane nivoe koji su po igračevom progresu kroz igru, raspoređeni tako da se uvek primećuje raznovrsnost. Počev od hladnih, jednostavnih hodnika metroa, pa do štrokavih hotela, Ragnaroka i monotonih nebodera Inner Circle-a i Aesir korporacije. Snežna oluja u igri, koja funkcioniše i kao paklena metafora, ali i kao odlična pokrivalica da paleta boja i manjak poligona postanu osnova atmosfere. Likovi doduše, jesu malo bajati kada ih pogledamo sad, pre svega zato što izgledaju kao da ih je neko nalupao tiganjem u glavu, sa svojim slepljenim facama i čudnim, opstipativnim izrazima lica, ali sve je to deo šmeka i jedan od razloga zašto pamtimo ovu igru, na ovaj ili onaj način.

Zvuk je takođe jedna od Maksovih jačih strana. Pored odlične prepoznatljive teme i njenih varijacija koje odgovaraju svakoj situaciji gde naš detektiv buši mafijaše, najveća snaga igre leži u likovima i glumcima. Džejms Mekafri kao Maks je i više nego rođen za ovu ulogu, gde postaje živi bog i batina svim glumcima koji se usuđuju da probaju da izvedu depresivnog detektiva u video igrama. Njegovi duboki tonovi i monotona izbedba važe za jednu od najboljih uloga u ovom mediju, a boja glasa je savršeni soundtrack za svaku tešku, životnu situaciju kada se osećate nervozno zbog propalog razgovora za posao, raskida ili kad čekate na red u radnji. Ostali glumci sa druge strane uspešno doprinose uskoro pokojnom kriminalnom podzemlju svojim ulogama. Može se reći da ne pokušavaju da izađu iz nekih zacrtanih kalupa (što je zanemarljivo pošto je većina baraba u igri zapravo arhetip iz detektivskih priča), ali ne bi to bilo to, ako su probali drugačije. Džek Lupino, Vini Gogniti, sve su to poznati šljamovi iz noir žanra koji služe kako bi se odala počast takvim likovima, ali i kako bi satisfakcija nakon što ih udrvimo beretama bila još veća.

Međutim, ni grafika a ni zvuk, ni taj dragoceni bullet-time ne bi bili prava stvar da nije gospodina Sem Lejka. Glavni narativni bog Remedy-a, čovek koji je direktno odgovoran i za Alan Vejka i Maks Pejna. Pored toga, čovek je bio i ostao, jedini Maks Pejn.

Maks je penušavi koktel svih poznatih i nepoznatih detektiva iz petparačkih priča i filmova. On je Sem Spejd, on je Marlou, on je Hamer, on je Kroket, Tabs nije, Tabs je crnac. Nazvati Maksa originalnim likom u samom početku bilo bi pogrešno, međutim, njegov prepoznatljiv koncept, Lejk podiže na skroz drugačiji nivo. Igra je prilično direktna, od slogana Undercover cop with nothing to lose, pa do njenog gejmpleja. Jednostavna ideja, čak i u neku ruku dosadna, u rukama ljudi koji znaju šta rade postaje nešto neverovatno. Cela igra, pa i struktura priče je napravljena tako da vas ne laže, ili pokušava da vas slaže sasvim dovoljno da se ne uvredite, već da tražite još. Tu uskače Lejk sa svojim melodramatičnim monolozima, simpatičnim referencama iz drugih medija, očiglednim, ali opet, pametnim metaforama iz bogate skandinavske mitološke papazjanije. Ono što je zanimljivo kod Lejkovog pisanja je kako to deluje podjednako bajkovito i autentično. Ovakav žanr podrazumeva da mora da bude gritty i što suroviji kako bi ispao kul među velikom decom. Međutim, Lejk donekle radi oko parametara žanra i daje Maksu malo duše i slojevitost, iako pritom ostaje hladan kao špricer. Ipak se vidi želja da to bude savršeno i sva pažnja koja je posvećena liku i svetu. Maks kao lik se može čitati na dva načina. Ili je pre nego što se uhvatio pištolja bio perspektivni pisac, ili su njegove traume dovele do toga da čovek načisto izgubi razum i krene da priča budalaštine. Priča Maks Pejna kreće tako što već vidimo da je Maks već pobedio, i on igraču počinje da opisuje događaje koji su prethodili njegovom smeškanju na poluraspalom krovu nebodera. Svi imate jednog prijatelja koji voli malo da ga ušećeri kad vam prepričava njegove dogodovštine, pa tako ni Maks nije drugačiji. Nakon što mu osveta pomuti razum, može se smatrati da je cela igra i hiljade mrtvih mafijaša preuveličavanje jednog slomljenog čoveka, koji opravdava svoje poteze tako što opisuje osvetu kao prolazak kroz sam pakao. Čak i kad bi ga čitali straightforward, Maks i dalje ostaje poetičan u svojim monolozima. A kad Mekrafri to pročita, deluje još bolje, i tako imamo sjajne rečenice kao što su:

The sun went down with practiced bravado. Twilight crawled across the sky, laden with foreboding.

Ovakav način pisanja ostaje kroz celu igru, sa specifičnim stilom koji ga izdvaja od klasičnih stereotipa žanra. Maks tako ostaje jedan fokusiran i zanimljiv lik i taj ciničan detektiv postaje nešto više. Tu nećemo čuti rečenice koje su napisane samo zato što zvuče kewl i gritty, gde se odstupa od stila ali i suštine lika i da se pritom doda neka psovka jer je to realno, kao recimo ovaj sastav iz trećeg razreda:

I wouldn’t know right from wrong if one of them was helping the poor and the other was banging my sister…

Maks se igra sa tim mračnim temama, ali opet ostaje sofisticiran sa svojim likovima i stilom. Pejn je depresivan ali ne bespomoćan i bedan, iako njegova situacija i prezime diktiraju suprotno. On možda voli da se našali na svoj račun, predstavljajući sebe kao kretena kroz igru ali opet ima neki osećaj samopoštovanja. On zna šta radi. Ne samo Maks kao lik, već svaka karikatura kriminalca u igri sadrži određenu dozu kempa, a pritom ostaje upečatljiv i svoj, bez vulgarnosti i jeftinih trikova.

Na kraju kad se sve pogleda, ne može se reći ništa loše o Maksu. To je igra sa atmosferom koju možete mazati na leba i tako preživeti 50 godina zatrpani pod snegom. Igra koju možete preći za jedno 9 sati, a da ni jednog trenutka ne pomislite da je previše kratka, jer će te svejedno početi ponovo da je igrate. Pored toga, predstavlja jedan od najbitnijih naslova moderne PC nostalgije koji pokazuje mogućnosti ovog medija. Spajajući tako stripove, film i video igre, da li zbog loših okolnosti ili potrebe da se nešto uradi drugačije. Dovoljno je zabavan za gejmere, a potkovan pričom i stilom koji može da privuče ljude koji ne znaju šta je igra. Franšiza je možda krenula malo sumnjivim tokom baš posle prvog dela, što uopšte nije ni bitno kad malo bolje pogledamo, jer početak Pejna ostaje jedno neponovljivo iskustvo.