Warhammer 40,000: Boltgun (2023)

Warhammer je kultno ime u gejming industriji koje je svoju slavu steklo na teži način; bez agresivnih reklamnih kampanja, guranja poznatih ličnosti i sličnih promovisanja, već čistim kvalitetom sadržaja i masnim skupom ideja koje čine jednu igru dobrom i zabavnom. U univerzumu koji je Games Workshop svojom krađ (Klik-klik, BAM!), ovaj, mislim kreativno smišljenim idejama izgradio, svaki igrač može naći nešto po svom ukusu. Za ljubitelje dobre stare naučne fantastike, tu je mrgodno-mračan univerzum Warhammer 40k. Čovek bi mogao da pretpostavi da bi se, tokom perioda revolucije igara od kasnih dvehiljaditih, pa na ovamo, moglo izroditi puno kvalitetnih Warhammer 40k naslova. Na žalost, to nije bio slučaj, uprkos tome što je pomenuti univerzum jako plodonosno tlo ideja i mogućnosti. Delimičan krivac sopstvenog pada je upravo Games Workshop koji, u svojoj agresivnoj zaštiti autorskih prava, ne okleva da gazi kako po korovu tako i po mladicama kreativnosti sopstvenih fanova bez neke velike diskriminacije. Upravo je to razlog što, uprkos ekspanzivnom rastu indie scene modernog gejminga, nemamo puno dobrih Warhammer igara.

Warhammer 40k Boltgun je, nadajmo se, početak kraja ovog nesrećnog trenda. O ovoj igri ne možemo govoriti a da se ne osvrnemo u doba u kojem je dobar deo mojih kolega iz ove redakcije počeo svoju gejming karijeru. Devedesete nisu bile godine, devedesete su bile vajb! Dok se svet oko nas raspadao, dok je vladala društvena psihoza, glad, nemaština i ratno razaranje, moja generacija ratovala je uz svoje miševe i tastature, protiv hordi vanzemaljskih svinja, demonskih legija i ostalih karakondžula. Warhammer 40k Boltgun napravljen je baš u stilu pucačina iz tog doba, a po svojoj grafičkoj prezentaciji najviše podseća na čuveni DOOM serijal. Očigledna je namera igre da svojim izgledom ne privuče novokomponovane zoomere koji jure savršenu grafiku, već nas stare nostalgičare, koji se sećaju neprospavanih noći provedenih uz igre kojima si mogao da izbrojiš poligone prikazane na ekranu!

Grafički dizajn Warhammer 40k Boltgun-a je odličan za to što bi igra trebalo da predstavlja. Protivnici i objekti na mapi su obični rotirajući 2d sprajtovi koji ostaju okrenuti ka vama, što je najočiglednije u momentima kada stojite na poziciji direktno iznad protivnika ili predmeta, pa ih odozgo vidite kao kartonski isečak. A nakon što protivnike pretvorite iz jednog u gomile crvenih sprajtova omanjeg formata, primetićete da se, dok lete kroz vazduh, nezavisno kreću i menjaju svoj oblik, prilagođavajući se okolini, što je jako lep detalj. Gibbing mehanika je jako dobro implementirana u ovoj igri, i ako uspete da na malom prostoru granatom raznesete nekoliko protivnika u isto vreme, što uopšte nije teško, dobićete pravi vatromet krvi creva i delova tela, koji će prosto prštati po vašem ekranu kao da je nova godina. Protivnici su relativno raznovrsni i kreću se od kultista (obični vojnici sa partijskom knjižicom), preko Chaos marinaca (vaše kolege iz druge stranke), do raznih Tzeench i Nurgle demona. Dok tamanite haotičnu i jeretičku gamad, kretaćete se kroz 3d generisane nivoe, rađene baš u stilu mrko-mračnog Warhammer 40k univerzuma sa puno Gotske arhitekture po kojoj su gradovi-košnice poznati.

Gameplay Warhammer 40k Boltgun-a ubira najviše ocene za klasu igre poznatu kao Boomer Shooter. Kampanja je podeljena na relativno kratke nivoe u stilu stage-ova iz starih DOOM naslova, gde na kraju svakog dobijate izlistan finalni obračun vaših dostignuća u igri, što mi je moram priznati izmamilo jedan nostalgični osmeh. Mehanika progresije u igri ni malo ne zaostaje, sa svim svojim prednostima i manama. Nivoi su dizajnirani po principu pronalaženja tri ključa da biste mogli da nastavite dalje. Zamerka koju moramo uputiti igri je da ne postoji mapa, a nivoi umeju da budu jako konfuzni, dok su vrata koja morate otključati nedovoljno obeležena. Iako smo potpuno svesni da to nije u duhu onoga što igra želi da postigne, to se ipak svojevremeno smatralo boljkama takvih igara, i može ostaviti loš utisak na nove nam igračke naraštaje, koji su ipak navikli na komfore modernih opcija u igrama kao što su mape.

Dijapazon oružija za promenu agregatnih stanja protivnika je raznovrstan. Počevši od čuvene fuzije mača i motorke zvane Chainsword (koju redakcija EmuGlx nastoji da nabavi, u naučno-istraživačke svrhe naravno!), famoznog Boltgun-a po kome je ova igra i nazvana, na raspolaganju su vam i Plazma puška (koja vam ne da da odrastete, ali bukvalno, pošto je u originalnoj iteraciji igre bila opasna po korisnika koliko i po protivnika!), Heavy Bolter i Meltagun. Osećaj korišćenja svakog oružija je unikatan i dobar na svoj način. Naš favorit je bio Plasma gun, koji se u ovoj igri ponaša najsličnije Rocket launcheru iz Quake igara.

Power up-ovi su još jedan prasak iz prošlosti i funkcionišu na isti način kao što biste pretpostavili u tipičnoj pucačini iz devedesetih. Medipack-ovi će izlečiti vaš oštećeni ego (nije kao da jeretički metak može ikako probiti presveti i milopomazani Moć-oklop Svemirskih Marinaca, zar ne?), dok su okviri, kanisteri i redenici municije razbacani po mapi i stepenicama gde biste tipično prošli krećući se po nivou. Ako ste pomislili da je prethodni skeč o egu preterivanje, ovo nije igra gde bi takve pretpostavka bila logična, obzirom da je mehanika oklopa u ovoj igri nazvana PREZIR! Da, dobro ste pročitali, naš marinački Sternguard veteran Malum Caedo, pored health poena, može skupljati PREZIR po mapi, koji ga štiti od podmuklih napada gnusnih jeretičkih i demonskih spodoba! Budući da su Svemirski Marinci pravednička skupina ratničkih monaha sa gorućom mržnjom prema svemu sto nije ljudsko (i ne glasa za Imperatora), jedino je logično staviti da je njihov najtvrđi oklop protiv pošasti čista i kondenzovana mržnja prema istima! Oh, dobra stara vremena, te devedesete…

Zvuk u Warhammer 40k Boltgun-u je isto još jedan faktor koji ide u prilog imidžu igre. Čim smo startovali prvi nivo, primetili smo da naš lik, dok korača, zvuci kao masivni metalni džin. Zvuk panike među jeretickim ološima kad primete našeg lika, kuknjava, plač i molitve za milost dok im svojom fuzijom mača i motorne testere paramo utrobe je muzika za naše uši, kao i za Imperatorove! Kada smo kod muzike, ona ni malo ne zaostaje, i donosi sve što bismo mogli očekivati od ovog žanra. Stilski gledano, muzika u igri je neka fuzija elektronike iz devedesetih godina, sa prepoznatljivim semplovima iz Fruity Loops programa. Radi dobar posao u ulozi popunjavanja zvučnog prostora u igri i adekvatno se uklapa u atmosferu, kao i u zvučne efekte koji su takođe prisutni. Jedna zamerka koju smo primetili je u samom uklapanju muzičkih traka koje počinju i prestaju bez neke kompozicije i muzičke logike. Izgleda kao da je neko nestručan samo uzeo i nabacao gomilu semplova u jedan fajl bez strukture. Nismo sigurni da li je taj problem nastao u produkciji ili kao rezultat nekakvog baga u igri, ali nismo mnogo o tome ni razmišljali, već smo odmah upalili našu omiljenu pesmu koju volimo da slušamo na kompanijskim roštiljijadama i javnim streljanjima jeretika.