The Legend of Zelda: Tears of the Kingdom (2023)

6 godina nakon The Legend of Zelda: Breath of the Wild, dobijamo direktan nastavak jedne od najprodavanije i najpopularnije igre za Nintendo Switch. The Legend of Zelda: Tears of the Kingdom nastavlja ono što je Breath of the Wild započeo i dodaje par novih lokacija i mehanika. Ako ste voleli Breath of the Wild, a verovatno jeste, teško da vam se ovaj nastavak neće svideti. Međutim, ako niste bili obožavalac prve Nintendove open world igre, male su šanse da će Tears of the Kingdom išta uraditi da bi vas privukao nazad.

Tokom ove recenzije, verovatno ćete primetiti da često poredim Breath of the Wild i Tears of the Kingdom, pa čak da ih i mešam. Razlog zbog toga je što su igre neverovatno slične. Zapravo, ne bih se iznenadio da mi neko kaže da je Tears of the Kingdom samo vrlo bogata ekspanzija za Breth of the Wild.

Tradicija – Iščekivanja – Pritisak

Nintendo je jedna od najstarijih i najvoljenijih gaming kompanija. Neki kupuju Nintendo igre još od prve Nintendove konzole koja je izašla čak 1983. Prva The Legend of Zelda igra je izašla još 1986 i Nintendo je znao da su napravili nešto posebno jer su ketridži bili pozlaćeni. Od te prve Zelde do današnjeg dana, Nintendo je očuvao tu tradiciju. Skoro svaka Nintendo konzola (kućna ili ručna) je imala bar jednu Zelda igru. Baš kao i Mario, Zelda je uvek imala izuzetno visok nivo kvaliteta koji je oborio s nogu mnoge Nintendo obožavatelje, uključujući mene. Odkad sam počeo da igram video igre, The Legend of Zelda mi je uvek bio drag serijal koji ima, nekako, večan kvalitet. Čak i 20 godina kasnije mogu da upalim Ocarina of Time, Wind Waker ili Twilight Princess i uživam u igrama kao da su tek izašle (čak i sa zastarelom grafikom).

Da li je u pitanju nostalgija? Svakako da je, ali kad vidim da čak i nove generacije igrača uživaju u starijim Zelda igrama, verujem da je mnogo više od same nostalgije. To je jednostavno neka tradicija koju malo koja igra, a kamoli serijal igara, može da dostigne. The Legend of Zelda je jedan takav serijal.

Međutim, u poslednjoj deceniji, ova tradicija se… da kažem… evoluirala (de-evoluirala). Nintendo i njihove igre nisu više samo obožavana gaming firma. Za neke ljude, uglavnom one koji su eksluzivno kupovali Nintendo proizvode, pretvorili su se u religiju. Drugim rečima, pojedini Nintendo fanovi su navikli na kvalitet… čak i da taj kvalitet ne postoji. Takvi obožavatelji (fanboys) će kupiti sve što Nintendo napravi, hvaliti isto i, najbitnije, napasti bilo koga ko bi potencijalno kritikovao njihovu omiljenu kompaniju. Ako vam ovo zvuči loše, ne brinite, pošto postaje još gore!

Za Nintendove igre se već toliko iščekuje da će dostići najviši nivo kvaliteta da čak mogu da dobiju odlikovanja i pre nego što izdađu. Drugim rečima, Nintendove igre dobiju peticu u školi i pre nego što urade test. Ovo je bio slučaj sa Tears of the Kingdom. Igra je, naravno, imala visoka iščekivanja kao i prošle Nintendove igre, i svakako ih zaslužuje. Međutim, i pre nego što je igra izašla, dobijala je savršene ocene dok su je obožavatelji slavili. Ključne reči: savršene ocene.

I tu dolazimo do pritiska. Kritičari i autori recenzija, kao ja, osećaju pritisak ne samo da nahvale Nintendove igre, već da im automatski daju savršenu ocenu. Ipak, to je tradicija i to se iščekuje, zar ne?

• A šta da radite ako vam se igra ne dopadne?
• Šta da radite ako nastavak franšize koju pratite još iz detinjstva ima jednu ili gomilu mehanika koje vam se uopšte ne sviđaju, bez obzira koliko ste sebe terali da ih zavolite?
• Šta da radite ako osećate da igra za koju je još pre njenog izlaska zaključeno da je savršena, nije zapravo savršena?
• Da li to znači da ne volite The Legend of Zelda?
• Da ne volite Nintendo?
• Da ne volite video igre generalno?

Ovo je pritisak koji sam ja osećao dok sam igrao ovu igru kao i sada dok pišem ovu recenziju. Iako bi možda pametnije bilo da progutam svoj ponos i dam igri savršenu ocenu, kao i svi, ja ne bih da vas lažem.

Istinski verujem da je The Legend of Zelda: Tears of the Kingdom jedna natprosečna igra koja će oboriti s nogu mnoge igrače ALI da ima određene mehanike koje mogu isto tako da oteraju druge, pa čak i neke dugogodišnje obožavaoce (kao što sam ja). Ako ste došli da čitate još jednu recenziju koja više deluje kao promotivni materijal, na pogrešnom ste mestu. Ja ću zapravo dobro da iskritikujem jednu od mojih omiljenih serijala jer stvarno nisam uživao u ovoj igri koliko i drugi. I dalje tvrdim da je ovo veoma dobra igra u kojoj će velika većina igrača uživati, ali da je takođe DALEKO od savršenstva koje joj je dodeljeno još pre izlaska.

Breath of the Wild 1.5

Kada je Nintendo izdao The Legend of Zelda: Breath of the Wild 2017, bio je to vrlo smeo potez. Prvi put je kompanija napravila 3D akcionu igru sa ogromnim otvorenim svetom gde bi igrači imali slobodu kakvu nikada do sada nisu imali. Popnite se na bilo koju planinu koju vidite, preživite koristeći ono što pronađete u svetu i ne zaboravite da konji neće udarati u drveće dok ih jašete kroz šumu (zato što pravi konji ne naleću na drveće) – Shigeru Miyamoto. Breath of the Wild je bio veliki uspeh kod Nintenda. Većina igrača se složila da je ovo prirodna evolucija popularnog serijala i da nikada do sada nisu osetili toliku slobodu u video igrama – i ja se slažem s ovim. Do današnjeg dana, i dalje mislim da je Nintendo na najbolji način odradio open world igre (iako je izdao samo dve za sada), za razliku od nekih kompanija… kah kah,… izvinite, UBI me kašalj… kah kah… SOFT.

U igri STVARNO možete da odete gde god želite, čak od samog starta. I da, možete odmah na početku da odete na poslednjeg boss-a i završite igru za manje od dva sata, mada… uhhh… zašto bi? Ne znam, ali imate tu mogućnost, i to je ta divota Breath of the Wild-a. Istražujte svet svojim tempom, posetite hramove koje želite, borite se s neprijateljima koji vam deluju zabavno. I kad se budete osećali samouvereno, napadnite glavnog boss-a i završite igru.

Ali to nije ni blizu dubinama koje ova igra dostiže. Ako odete u snežne delove, Link-u (glavni protagonista) će biti hladno i potrebno je da mu date topliju opremu ili da mu date zaljućeno jelo kako bi ga ugrejali. Ako vas napadne vatreni slepi miš dok držite drveni mač, bolje ga sklonite u stranu kako se ne bi zapalio ILI zapalite travu i napravite dim koji ćete koristiti da uzletite u vazduh pomoću malog padobrana i tako napadnite neprijatelje.

Prišunjajte se noću u kamp mobkina i zapalite im oružja koja su odložena u stranu i onda ih sredite jednog po jednog dok oni trče da se naoružaju samo da shvate kako im je oprema izgorela. Da, sve ovo možete da uradite i još mnogo toga.

A najdivnija stvar od svega? Na vama je da sve ovo pronađete. Imate mapu, ali ona služi da je vi popunjavate. Popnite se na visoko brdo ili kulu i osmotrite okolinu. Sve što vam deluje zanimljivo zabeležite na mapi i onda istražujte. Ne postoji lista skrivenih predmeta niti bitnih lokacija koje možete da nađete, sve to sami morate da uradite. I ne sekirajte se da vam nešto promakne. Igra je krcata lokacijama, skrivenim blagom i aktivnostima; zapravo, niko ne očekuje od vas da nađete apsolutno sve. Ako se odlučite da igrate Tears of the Kingdom, savetujem vam da ne koristite vodiče na internetu već da sami istražujete.

Nažalost, kako bi dostigao svoju viziju prave otvorene igre, Nintendo je morao da žrtvuje mnogo mehanika koje su bili tradicija za stare The Legend of Zelda igre.
Sve moći koje su vam neophodne da istražujete ovaj otvoreni svet, dobijate na samom početku igre, i to je (uglavnom) to. Kako igrate, možete da unapredite Linka sa više energije i stamine ali ne dobijate gedžete i nove sposobnosti kao u prethodnim Zelda avanturama.

Takođe, priča je poprimila priličan udarac jer kompletno zavisi od igrača, odnosno, od koliko je igrač voljan da prati priču i istražuje. Celu priču možete da ignorišete ili da je u potpunosti završite, kako god vam odgovara i baš zbog toga igra ne može da dostigne naraciju na koji su mnogi navikli. Da se razumemo, nije kao ni da su prošle Zelda igre imale duboke priče, ali zbog linearnosti, davale su nam utisak da idemo na avanturu kroz koju se usavršavamo od početka do kraja igre.

Međutim, vredelo je. Iako nismo dobili fino ispričanu linearnu priču, Breath of the Wild nam je dao neverovatnu slobodu. Tears of the Kingdom nastavlja ovu tradiciju i dodaje par novih stvarčica.

Nema mi ruke!!!!

The Legend of Zelda: Tears of the Kingdom počinje tako što Link i princeza Zelda istražuju podnožje Hyrule (Hajrul) zamka. Nakon događaja iz Breath of the Wild, kraljevstvo je spašeno i Calamity Ganon poražen a u zamku se još uvek kriju neke stvari koje treba izvideti.

U podnožju zamka Link i Zelda otkrivaju leš demonskog kralja koji se, naravno, vraća u život. Pošto se čovek uvredio jer ga neki klinci bude, on razbije pojedine delove sveta, uzdigne ih u vazduh i ostavi rupe prepune štetne materija. I naravno, vrati sve neprijatelje na svet kao da ništa nismo odradili u Breath of the Wild. I kao šlag na tortu, Linku uzme svu snagu i čak mu uništi ruku. Zelda padne u provaliju i nestaje sa vidika.

Nakon ovih događaja, Link se (ponovo) budi golišav i bez opreme. Iako ne zna koliko je dugo spavao, hrabri Hylian kreće u novu avanturu. Ovoga puta, budi se na nebu, odnosno na plutajućoj regiji visoko iznad zemlje. Moći koje ste imali u prvom delu su nestale ali zato dobijate nove. Nakon tutorijala koji traje oko sat vremena, vi ste slobodni da krenete u svoju avanturu, gde god želite. Pratite glavnu priču ili idite i istražujte (ili oba istovremeno).

Svet je ponovo u haosu. Zemlja se uzdigla, monstrumi haraju poljima i svaki narod Hyrula ima neki novi problem. Zorama (čovekolike ribe) pada misteriozno blato s neba i prlja im vodu, Goroni (Kameni ljudi) su prestali da kopaju rudnike i sada samo jedu neko kameno meso, Rito narod (Pticoliki ljudi) pokušava da preživi užasnu mećavu bez mnogo hrane, a atraktivni narod ženskih ratnica, Gerudo, iskušava najgore peščane oluje koje su ikada imale. Ako pratite glavnu priču, Link treba da porazi kralja demona tako što će ponovo ujediniti narode, pronaći (ponovo) svoj mač i, naravno, pronaći princezu Zeldu.

Moram da priznam da, iako dosta podseća na Breath of the Wild, priča je mnogo bolje urađena, naročito poslednji boss.

Super lepak, Lego kockice, padanje gore i plivanje kroz plafon

Ako ste gledali bilo koji trailer za ovu igru, ili čak samo omot igre, znaćete da je jedna od glavnih novina posećivanje neba. Na nebu iznad Hyrule-a stvorili su se regije koje tek tako plutaju. Ovo su ruševine nekadašnjeg naroda po imenu Zotai. Ovaj napredan narod je već davno iščezao ali je zato njihova tehnologija još uvek funkcionalna. Zapravo, novu ruku koju Link dobija je ruka Zotai kralja Rauru-a koji je ujedno bio i prvi vladar Hyrule-a. Pomoću ove ruke Link može da koristi svoje dve nove moći: Ultrahand i Fuse.

Ultrahand se koristi za spajanje predmeta. Spojite par dasaka da napravite most ili stepenice, zalepite i popravite krov na kući ili učvrstite bilbord predsednika Hudson-a koji je opet nestabilan. Definitivno je najinteresantnije igrati se sa Zotai tehnologijom koristeći ovu moć. Zotai tehnologija vam omogućava da pravite prevozna sredstva koristeći Ultrahand. Kao da se igrate sa lego kockicama. Pronađite jednu dasku, zakačite na nju 4 točka, dodajte volan i eto vam auto. Da, vozite ga slobodno.

Ako vas mrzi da se penjete na vrh brda, vi lepo uzmite jedno deblo, zakačite jednu Zotai raketu i eto vam prečica. Možete čak da napravite i helikopter ili robota koji bljuje vatru sa određenog mesta između prepona (vrlo popularan izum, kao što možete da zamislite). Postoje ograničenja, naravno. Svaki predmet koji ima funkciju crpi bateriju koju Link nosi oko pojasa. Ovo znači da ne možete večno da letite ako napravite avion. Treba da zastanete i napunite bateriju. Kasnije u igri možete unaprediti kapacitet.

Fuse mehanika je druga velika inovacija za franšizu. Koristeći ovu moć, vi možete da spojite dva predmeta u jedan i napravite unikatno oružje. Dovoljno je da imate neko osnovno oružje i bilo koji drugi predmet (ukjučujući drugo oružje) i da ih spojite u novo, jače oružje, kao da koristite super lepak. Uzmite štap, zakačite za vrh kamen, i eto vam buzdovan kojim rušite zidove.

Pobedite kostura, pokupite njegov grudni koš, zakačite ga na strelu i videćete kako boli glava kad neprijatelj dobije jedan headshot. Možete isto raditi i sa štitovima. Zakačite kamen za štit i vidite kako je beskorisno. Zapravo jedina korist za štit fuse koju sam našao je bila da zakačim Zotai izum koji bljuje vatru, i onda kad dignem štit ujedno i napadam plamenom. Možete čak i da spojite dva mača i napravite jedan VELIKI mač. Neke kombinacije su korisnije od drugih i poenta je da se igrate i isprobate šta vam najviše odgovara.

Sve ovo dolazi do izražaja u novim hramovima (mini-tamnicama). Kao i u Breath of the Wild, svaki hram vam služi kao mini-tamnica posle koje dobijate poenčić kojim kasnije unapređujete Linka. U ovim tamnicama igra obožava da vas izazove da koristite Zotai tehnologiju. Najčešće će vam dati platformu do koje ne možete da stignete osim ako pravilno ne upotrebite Ultrahand i obližnju Zotai opremu. Jako su mi se svidele ove zagonetke, baš kao i u prvom delu a ni nagrade nisu loše. Ne samo da dobijete poenčić za unapređivanje nego dobijete i fast travel lokaciju za svaki završeni hram.

Većinu igre ćete provesti na kopnu ali povremeno ćete posećivati i nebeske platforme kako bi završili određene zadatke. Nema mnogo lokacija na nebu. Za ceo moj playthorugh, posetio sam svega 5-10 lokacija. ALI, ako nema na nebu, ima ispod zemlje. Na određenim mestima na mapi, ostavljene su ogromne rupe u koje možete uskočiti i istraživati mračne predele podzemlja. Podzemlje je vrlo opasna regija koja vas kažnjava ako je nemarno posetite. Osim što su neprijatelji jači i što je svuda mračno, podzemlje je preplavljeno Gloom-om. Ova crvena substanca ne samo da vam crpi energiju već vam zaključa srca da ne možete da ih izlečite dok ne izađete na površinu. Da bude još gore, neki neprijatelji su prefarbani Gloom-om i kada vas udare, nanose štetu koji ne možete olako izlečiti. Nema hramova u podzemlju ali zato možete pronaći retke predmete i ostale unikatne stvari.

Dobijate još dve nove mehanike sa kojima sam se dosta zabavio. Prva mehanika je Recall. Ako vidite predmet koji je u pokretu ili koji je nedavno bio u pokretu vi ga možete naterati da se vrati u nazad, čak i da je to protiv zakona fizike. Ovo je takođe najjednostavniji način da se vratite na nebeske platforme ako ste na zemlji. Dovoljno je da gledate u nebo i čekate da padne neki veliki kamen. Kad kamen padne na zemlju, trknite i popnite se na njega i iskoristite Recall i padajte gore na vrh nebeske platforme zajedno sa kamenom.

Moja omiljena mehanika u ovoj igri je Ascend. Ovo je vrlo jednostavna ali izuzetno korisna mehanika koja vam može pojednostaviti mnoge stvari u igri. Naime, ako treba da stignete na platformu iznad vas, samo skočite kroz plafon, bukvalno. Ako vas mrzi da se penjete uz stepenice na drugi ili treći sprat, samo upalite ascend i proplivajte kroz plafon. Par puta sam pobedio bosseve koristeći ovu mehaniku tako što sam se popeo visoko i skakao po njima.

E sad, iako je sve ovo lepo i inovativno, Tears of the Kingdom je i dalje ista igra kao Breath of the Wild. Zapravo, ako biste mi dali dva ekrana jedan pored drugog gde se istovremeno igraju dve igre, trebalo bi mi malo vremena da vam kažem koja je koja. Osim novih sposobnosti i novih lokacija, igre su skoro identične, što i nije tako loše. Drugim rečima, ako vam treba još Breath of the Wild-a, upravo to ćete i dobiti sa Tears of the Kingdom.

Ali, ako je bilo mehanika koje niste voleli u Breath of the Wild, nećete ih ni ovde voleti.

Ako se oružje slomi, uzmi drugo… i treće, i četvrto i peto, i šesto…

Breath of the Wild je dobra igra koja se meni nije toliko svidela. Osetio sam tu predivnu slobodu, prošao kroz glavnu priču i posle toga je više nisam posećivao. Razlog za ovo su pojedine mehanike koje su meni ograničile zabavu. I nažalost, pošto je Tears of the Kingdom pljunuta Breath of the Wild, iste mehanike mi opet smetaju.

Srž glavnog problema u Tears of the Kingdom je mehanika oružja. Nintendo je hteo da borbe budu dinamične tako što će igrači redovno menjati stil borbe i oružja. I umesto da naprave sistem gde je svaki neprijatelj slab na odrđeni tip oružja ili, ne daj Bože, da se Link leveluje , Nintendo je odlučio da sva oružja u igri napravi od stakla (ne bukvalno, ali takav je osećaj).

Naime, svako oružje u  igri ima određeni broj udaraca posle kojeg se slomi. Ne, nije u pitanju 100 ili 200 hitaca, već 10-15. Oružja se lome konstantno! Kako prolazite kroz igru, tako lomite oružja i nalazite nova. Igra se vrti oko te mehanike. Nađete mač, napadnete dva ili tri neprijatelja, mač vam se slomi ali zato vam ostane oružje od pobijenih neprijatelja i tako sve ispočetka. Svako oružje u igri ima svoju jačinu i svoju izdržljivost ali sve se na kraju slomi. Kako oružja, tako i štitovi i lukovi za strele.

Vrlo često će vam se desiti da vam se oružje slomi tokom borbe. Nakon toga, otvarate brzi meni za oružja (gde se igra pauzira i remeti vam tok borbe) gde birate sledeće oružje i onda nastavljate borbu dalje. U borbama protiv jačih neprijatelje, kao i kod pojedinih boss-eva, sasvim je očekivano da slomite čak 5-7 oružja pre nego što pobedite.

Ovaj sistem mi nikada nije bio zabavan! Čak i 6 godina nakon Breath of the Wild-a ne znam ni za jednu igru gde se oružja brže lome, čekajte, zapravo znam, zove se The Legend of Zelda: Tears of the Kingdom. Osim što ne volim da gubim oružja u igrama, pauziranje borbe kako bi izabrali novo oružje mi uvek pokvari raspoloženje.

Same borbe su sasvim solidne. Pomeranje je dobro, korišćenje štita je dobro, lock-on mehanika radi svoj posao. Ako u pravo vreme izbegnete napad igra će vas nagraditi sa par sekundi slow motion-a gde možete da dobijete 4-5 udaraca gratis. Sve je to lepo ali stalno morate da menjate oružja koja se vrlo brzo polome.
U tears of the Kingdom, koristeći fuse mehaniku, možete da učinite da slabo oružje bude malo jače tako što spojite nešto za vrh, ali se i dalje slomi. Jako je cool što možete da napravite sekiru od nokta od Hinox-a i običnog štapa ali vam stvarno bude žao kada se slomi.

Ali to je samo srž problema. Znate kako sam nekoliko puta napomenuo da vam igra daje slobodu da idete gde hoćete i izvidite šta god vam deluje interesantno? E pa ako vidite pećinu ili skrivenu lokaciju, često ćete na kraju pronaći kovčeg s blagom. I šta je obično u kovčegu? 7/10 puta blago je neko oružje… koje će se opet slomiti.

I šta se onda dešava? Pa lepo, ja skupim nekoliko običnih toljagi koje rade po 5 štete, i onda slučajno pronađem kovčeg u kome je mač koji radi 15 štete. I šta sad? Imam “nov” mač koji će mi dosta pomoći u borbama ali znam da će se i dalje slomiti. Trebalo bi da ga čuvam za jače neprijatelje ili boss-eve, zar ne? I onda tako nastavim dok ne nađem još koji kovčeg sa drugim i trećim “jačim” oružjem. Polako počnem da ih koristim u borbama, i oni se polako lome. Eventualno, ću doći u situaciju gde ću primetiti grupu neprijatelje kako čuvaju neki kovčeg. Pogledaću svoj inventar i videti da zapravo nije vredno da ih sve napadnem jer ću slomiti 3 a možda dobiti jedno vredno oružje. Takođe, često ću videti interesantnu pećinu ili samo kovčeg u daljini i skroz ga izignorisati jer se unutra, najverovatnije, krije nešto lomljivo i ujedno bezvredno. I baš zbog ovakvih situacija sam odbijao da ulazim u konflikte ili preterano istražujem jer nisam hteo da rano izgubim ona vrednija ali jednako lomljiva oružja.

Hoćemo još dublje? Tokom vašeg istraživanja, naletećete na čudne stvari u prirodi. Latice u vazduhu koje same plutaju, propelerčići na visokim mestima, balončići ili niz poslaganih kamenčića gde jedan fali. Ako se zainteresujete i čačkate te predmete, možda ćete pronaći Koroka. Ova slatka stvorenja će vas nagraditi sa jednim semenom jer ste ih pronašli. U Tears of the Kingdom, možete čak da ujedinite dva Koroka koji su se razdvojili i oni će vam za uzvrat dati čak dva semena. Vrlo je zabavno samo ići svojim putem i naleteti na Koroke i bilo mi je zanimljivo da ih tražim. I šta su nagrade za seme koje ste skupili? Veći inventar za oružja… koja će se, naravno, slomiti. Za igru koja se prodaje na obećanju da daje veliku slobodu, ironično je koliko NEMATE IZBORA nego da stalno menjate oružja.

A šta je sa Master Sword-om, Linkovim ikoničnim oružjem. Neće se valjda i to slomiti!? Srećom, neće, međutim, kako ne bi koristili samo Master Sword nakon što ga nađete, Nintendo je smislio “rešenje”. Legendarni sveti mač koji uništava svo zlo sveta radi na baterije. Da, malo ubijajte zlo i onda stavite Master Sword da se puni jedno 10 minuta čisto da ne zaseni svo ostalo đubre koje skupljate.

Ali čak i da vam ne smeta konstantno lomljenje oružja, i dalje je činjenica da vam je dobar broj nagrada za istraživanje samo još smeća od stakla koje će se slomiti. Drugim rečima, ove nagrade nisu zadovoljavajuće. I pošto sam stalno pronalazio i ujedno gubio oružja, često sam imao utisak da uopšte ne napredujem u igri.

Napredovanja ima ali ide vrlo sporo

Mnogi fanovi su branili ovaj sistem degradacije oružja govorivši da je realističan. Odnosno, oružja se lome i u pravom svetu pa je ceo ovaj sistem realističan. Okej, a zašto se Linkov oklop ne lomi?

Kad god mi neko kaže da navedem bolji način umesto konstantnog lomljenja oružja, ja kažem da ga pronađu u samoj igri. Iako Link primi DOBRE batine od raznih neprijatelja i iako slomi stotine i stotine oružja, njegov oklop ostane nedotaknut. Da li je ovo realistično? Možda i nije, ali je svakako zabavnije.

Kad god sam pronašao nov oklop bio sam presrećan. Ne samo da sam dobio novi (možda i jači) odevni predmet za mladog heroja, nego sam znao da mi se nikada neće slomiti, za razliku od svega ostalog. I još bolje, oklopi mogu da se unparede. Da, posetite jednu od 4 dobrih vila dajte im određeni materijal i koju paru, i one će vam unaprediti oklop da više štete trpite. Traganje za ovim materijalom je bilo ZABAVNO, jer sam zapravo NAPREDOVAO. I nije mi jasno zašto isti sistem nije korišćen za oružje.

Osim glavne priče, na raspolaganju su vam i sporedni questovi. U bilo kom manjem selu ili odmaralištu, često ćete naletati na ove aktivnosti. Skoro svi questovi su kratki i zabavni. NPC karakteri će tražiti da pronađete nešto, popravite nešto koristeći Ultrahand, da sredite neprijatelje ili nešto skroz unikatno. Iako sam rado pomagao stanovnicima Hyrule-a, nagrade za questove su često bile zanemarujuće. Obično bih dobio jelo, napitak, malo novca a ponekada i oružje. Jedan NPC mi se čak izvinjavao jer nije imao ništa da mi ponudi osim svog mača, dakle, čak i stanovnici igre su svesni koliko je ovaj sistem loše odrađen.

Jedan quest koji se redovno ponavljao bio je od mladog Addisona koji pridržava natpis predsednika Hudsona. Potrebno je da pomognete ovoj mukici tako što ćete napraviti nešto da pridržava natpis koristeći daske i debla iz okoline. Iako su nagrade bile zanemarljive, redovno sam stao da pomognem momku jer mi ga je bilo žao. Toliko je posvećen svom poslu da će čak i na najgoroj mećavi stojati i držati natpis svog šefa.

Neki veći questovi će vas čak nagraditi i sa oklopom, ali obično treba da odradite čivatu seriju zadataka pre nego što dođete do takve nagrade. Vredelo je skoro svaki put.

Verovatno jedna od najvrednijih nagrada za ovu igru su saputnici. Kada pređete jedan od 5 glavnih hramova (koji su vezani za glavnu priču) dobijate i duha saputnika (Sage). Osim što svaki saputnik ima svoju unikatnu moć, oni mogu da budu i vaši AI vojnici koji će vam pomoći u borbama. Malo rade štete ali do kraja igre imaćete malu veselu družinu koja čak može sama da završi borbe dok vi sačuvate svoju keramiku.

I naravno, kao i u prvom delu, dodatna srca i staminu ćete dobiti tako što posećujete hramove koji su razbacani po čitavom svetu (uključujući i nebo). Za svaka četiri pređena hrama, dobijate po jedno srce, ili petinu dodatne stamine. Ume malo da smori to što stalno posećujete hramove ali sve se na kraju isplati kad vidite koliko srca imate.

Zelene doline bez muzike

Ako ima nešto što me uvek asocira na Tears of the Kingdom i Breath of the Wild, to su prostrane jarko zelene doline. Igra je prepuna prostranih dolina kroz koje možete jahati i diviti im se. Ako stvarno želite da vidite koliko je igra masivna, lepo se popnite na neku vazdušnu platformu i skočite (imate padobran) da vidite kako je lep Hyrule.

Grafika je stilizovana i vrlo upečatljiva. Verovatno neće osvojiti nagradu za najbolju grafiku na Switch-u ali i dalje sve lepo izgleda. Modeli karaktera su napravljeni da se slažu sa Nintendovim crtanim stilom ali im fali oštrina i malo detalja. Mislim da je grafika za nijansu lepša i utegnutija nego Breath of the Wild, ali možda grešim. Kao što rekoh, igre su neverovatno slične. Što se tiče prefromansi, igra radi identično isto kao i Breath of the Wild, što zapravo nije toliko loše. Breath of the Wild je ponekada imala problema sa FPS-om ali je igra generalno stabilno radila na 30 FPS-a, i isto ovo važi i za Tears of the Kingdom. U hramovima (naročito u Fire Temple-u) framerate će se prepoloviti u nekim momentima ali te sekcije obično kratko traju. Za mojih 60 sati igranja nisam imao ni jedan crash. Sve u svemu, Tears of the Kingdom je lepa igra koja lepo radi i nekako mi deluje kao savršena igra koja bi mogla da zapečati životni vek Nintendo Switch-a ali, videćemo…

Nažalost, Tears of the Kingdom, baš kao i prethodna igra, i dalje deluje prazno. Igra, apsolutno, ima dovoljno sadržaja da vam traje nedeljama, pa čak i mesecima, ali između skoro svake lokacije je ili visoko brdo ili pusta dolina. Ovo daje utisak da igra nema mnogo sadržaja a ne pomaže ni kada često vidite iste neprijateljske kampove ili slične lokacije.

A muzika? Mnogi kažu da Breath of the Wild nije uopšte imala muziku i da isto važi za Tears of the Kingdom. To nije tačno, svako selo, mestašce, odmaralište i boss, imaju svoju temu samo što brzo prođu pa ih igrači ni ne pamte jer većinu vremena provedu putujući s jedne lokacije na drugu.

Međutim, ja uvek branim muziku iz Breath of the Wild-a zbog Kass-a. Kass, je najbolji lik u celoj igri (TO JE ČINJENICA I SLOŽIĆETE SE SA MNOM 😜). Ovaj Rito (čovekolika ptica) nas je uvek čekao na pojedinim lokacijama gde su skriveni hramovi i svirao svoju harmoniku. Ako bi  pričali s njim, on bi vam, kroz pesmu, dao hint kako da pronađete ulaz do hrama. Kass je umeo da svira samo jednu melodiju koja se večno ponavljala ali je toliko umirujuća i lepa da sam često čak ostavljao igru da radi u pozadini samo da bih je slušao. E pa, Kass nije u Tears of the Kingdom i ne mogu vam opisati koliko me duša boli zbog toga. I bez Kass-a ne mogu da branim muziku u ovoj igri.

---