The Last of Us Part II (2020)

Kada su milioni igrača tokom leta 2013. godine stigli do završnice igre The Last of Us na tada vremešnoj PS3 konzoli, doživeli su ne-standardni kraj koji je malo ko očekivao. Umesto bombastične završnice, otvorenih vrata ka svetlijoj budućnosti, ili smrti jednog od protagonista igre (često korišćenog trope-a u desetinama sličnih post-apokaliptičih i zombi medijskih projekata), dobili smo veoma emotivni ljudski kraj gde se sve svelo na par rečenica. Mlada Ellie koja je u svom telu nosila imunitet na zombi virus je saznala da je njena želja, trud i žrtvovanje radi spasa sveta bila uzaludna, a njen čuvar Joel je iza kamenog lica sakrio tajnu koja bi mu ponovo oduzela ćerku koju je pre 20 godina izgubio.

The Last of Us je tog leta uspeo da uradi nešto čemu su mnoge video igre težile u prethodnih par decenija – da uzdignu emotivni naboj priče na nivo koji je viši od tradicionalnog ignorisanja gameplay nasilja (ironično te iste godine smo dobili i slično fokusirani Spec Ops: The Line), prenese mnoge storytelling elemente diretkno u sam gameplay, i na ekranu prikaže fantastično realizovane likove koji su uz pomoć odličnog scenarija i vrednog rada animatora uspeli da nam prezentuju „igrivu“ priču koja je vredna pohvale ne samo u svetu video igara, već i drugih vizuelnih medija.

Pored mnogobrojnih pohvala od strane medija i igrača (koji su pomogli da igra sakupi preko 200 nagrada za „igru godine“, rekord koji još ni jedna igra nije uspela da obori), jedan od najčešće spominjanih utisaka je bio da TLOU predstavlja kompletnu priču kojoj nije potreban nastavak. Njeni likovi su prošli kroz veliku avanturu koja je dobila svoj upečatljiv kraj, i mnogi su mislili da bi nastavak verovatno razvodnjio ovu priču originala i nepotrebno rastegao ovu franšizu u nešto šta joj ne priliči. Ali svahtivši da imaju još toga da ispričaju, studio Naughty Dog, režiser Neil Druckman i novo-primljena scenariskinja Halley Gross su uspeli da sklope nastavak koji ne samo smisleno prikazuje sudbine glavnih junaka i njihovih novih saboraca, protivnika i sveta, već se direktno oslanja na original, čineći ga još upečatljivijim i bitnijim.

The Last of Us Part II počinje četiri godine posle povratka Ellie i Joel u Jackson, mali gradić u državi Wyoming gde je par stotina preživelih ljudi uspelo da svojim trudom i razumevanjem naprave malu oazu normalnosti koja podseća na doba pre nego što je zombi apokalipsa gurnula modernu civilizaciju u propast. Okruženi vrednim ljudima, saradnjom i jasnim ciljom ispred sebe, Ellie i Joel tamo postaju deo zajednice, željni da iskoriste svoje znanje o preživaljavanju u divljini da zaštite svoje nove prijatelje od veoma opasnog sveta koji ih okružuje. Ali tokom jedne od njihovih patrola van zidina Jacksona pokreće se nova avantura, ovaj put napajana ne odlučnoću da se na kraju njihovog puta spase svet, već teškom, krvavom i neoprostivom osvetom.

Odlučna da ostavi sve što je pronašla u Jacksonu iza sebe radi te osvete, Ellie i par njenih saboraca kreću put Seattle-a, udaljene metropole među čijim zidinama se bore dve zaraćene frakcije koje bez milosti žele da se dokažu kao najpravedniji način na koji se čovečanstvo može organizovati i dovesti red u apokalipsi. Pored prologa i epiloga, većina dešavanja u ovoj igri se dešavaju tokom tri dana Ellie-ine posete Seattle-u, gde će se ona ne samo drastično transformisati kao lik, već ćemo i iz prve ruke upoznati živote, želje i razloge mnogih odluka ne samo od Ellie, već i njenih protivnika.

Pričati detaljnije o dešavanjima iz ove igre bi zaista bilo neodgovorno, jer TLOU2 uspeva da na ekranu prikaže veoma upečatljive događaje koje je retko koja druga igra i pokušala da opiše. Ona uspeva da proširi sve moguće aspekte direktne i indirektne naracije i isplete put kroz koji će se naši junaci upoznati sa razlozima nastanka i posledicama psihološke traume, normalizovanja nasilja, sektaške indokrinacije, religioznog pranja umova, netrpeljivosti ka LGBTQ populaciji, pa čak i u neku ruku, okrutnosti nad životinjama. I što to najbolje, ova igra uspeva da to prikaže detaljno u svojoj potpunosti, ne samo u svojim story deonicama i cinematicima, već i tokom samog gameplay-a. Posle duge istorije video igara, najzad smo dobili veliki AAA naslov koji ili slama ili dolazi veoma blizu rešavanja takozvane „ludonarativne disonance“ u kojoj se ponašanje likova tokom cinematika jako razlikuje od onoga tokom gameplay-a (popularno poznato kod primera „masovnog ubice Nathan Drake-a“ koji se posle neverovatno nasilnih gameplay segementa pretvara u zabavnog avanturistu tokom cinematika).

Možda i najupečatljivi uspeh igre je što će vas često stavljati u situaciju da vidite „drugu stranu“ konflikta u kojem se nalazite i prođete kroz situacije u kojima vi lično i ne želite da nastavite – da ne date Ellie dozvolu da nastavi njenu krvavu osvetu. Dok je original imao samo jedan ovakav upečatljiv momenat (Joel-ova poseta operacionoj sali), ovde ih ima više i svaki je odlično realizovan.

Svaki gameplay element koji je bio prisutan u kecu je dostupan i ovde, ali sa drastičnim unapređenjima i proširenjima. Broj oružja je povećan, a unapređenje oružja, opreme i sposobnosti glavnog lika su dostupni preko neizmenjenih sistema craftinga, nadogradnje oružja i supplements pillula. Ellie je sada sposobna da puzi po zemlji i skače, što drastično povećava njen broj poteza koji može da upotrebi na terenu koji je sada mnogo vertikalniji i sadrži vegetaciju u kojoj se ona može sakriti. Visoka vegetacija ne daje totalnu zaštitu, već samo pomaže Ellie da se sakrije od više udaljenih protivnika. Tokom putovanja kroz fantastično realizovana okruženja igrač će i dalje trošiti vreme na bazične radnje koje je popularizovao original – „turističko“ istraživanje prelepih okruženja, pronalazak sekundarnih priča koje su ostavili mnogobrojni preživeli u formi pisama i poruka, potraga za napuštenim resursima, šunjanje, i borbe protiv dve totalno drukčije vrste protivnika (ratoborni ljudi i veoma opasni zombiji).

Ljudski protivnici su na svu sreću dobili velik skok kvaliteta AI-a i sada se sa njima može voditi mnogo atraktivnija borba. Mnoge borbene sekcije sa njima se mogu totalno zaobići veštim šunjanjem (gde se može primetiti da igra ipak igraču daje dosta slobode u kretanju oko protivnika), a tokom borbi na videlo dolazi ne samo njihov agresivni AI već i po prvi put viđeni sistemi u kojim NPC-ovi dozivaju jedni druge sa imenima i realistično spominju jedni druge tokom okršaja. Borbe sa njima se dodatno komplikuju ako sa sobom vode pse goniče, koji mogu da detektuju vaš miris i prate kretanje igrača sve dok ga ne sustignu. Iako su psi veoma realistično realizovani, i njihovi vlasnici se odnose ka njima veoma blisko, iz našeg iskustva ratoborni pristup ovakvim okršajima skoro uvek počinje napadom na ove veoma sposobne trenirane kerove. „Listen“ sistem sa kojim igrač može da vizuelno locira protivnike oko sebe je prisutan i u ovoj igri, i čak se ne može isključiti i na najvećoj „Survivor“ težini. Poznati „Grounded“ mod težine iz originala nije dostupan.

Što se zombija tiče, ljudi koji su oboleli od spora kordiceps pečuraka ili ujeda drugih zombija se pretvaraju u poznate strašne forme koje smo sreli i u prvoj igri. Sveže oboleli se pretvaraju u ratoborne Runner-e, duže oboleli se transformišu u pametne Stalker-e (kojih u ovoj igri ima mnogo više i sve zone sa njima su neverovatno napete i pune tenzije), poznati Clicker-i i dalje predstavljaju one-hit-kill opasnost, a veliki Bloater-i su tu da nam daju specijalne boss okršaje. Igra uvodi i jedan totalno novi vid zaraženih u formi Shambler-a, zaraženih koji još nisu prerasli u punokrvne Bloater-e. Njihova specijalnost je ispuštanje toksične magle koja veoma brzo može da ubije sve oko njih.

Jedna od prednosti PS4 hardvera je što omogućava da se ove dve vrste protivnika najzad sretnu, dajući igračima šansu da budu deo mnogo većih i dinamičnijih borbi. Igra je puna veoma dobro dizajniranih borbenih arena, i zahvaljujući dobrom sistemu deljenja resurasa, agresivniji igrači mogu da se upuste u više otvorenih borbi čak i na većim težinama igranja.

Ovaj opis ne bi bio merodavan bez spomena fantastične audio/vizuelne komponente koju ova igra donosi. The Last of Us Part II je bez ikakve sumnje najlepša igra koja je do sada stigla na PS4 platformu i maltene najlepša igra ikada napravljena. Svaka zona koju posetitie odiše neverovatnim detaljima, brojem unikatnih objekata i vešto dizajniranim prirodno/urbanim lavirintima kroz koje se krećete. Iako je većina igre smeštena u Seattle-u, dizajneri su uspeli da izvuku maksimum iz ovog grada, prikazujući sve delove prirodom obraslog grada sa neverovatnim detaljima – od visokih zidina do centra grada, industrijske zone do obale, bogatih rezidencijalnih kvartova do poznatih istorijskih građevina. Svaka zona prosto odiže neverovatnom atmosferom, koju dodatno obogaćuju odlični efekti osvetljenja, magle, vegetacije, čestica i vodenih površina. Posebna pohvala se mora dati novom sistemu animacija, koji omogućava veoma tečno kretanje i tokom istraživanja i borbi. Što je najbolje, PlayStation 4 konzola sve renderuje bez ikakvih problema sa framerate-om, bilo da koristite bazičnu PS4 konzolu ili jači PS4 Pro.

Audio komponenta je još bolja nego u kecu, sa prisustvom i starih i novih instrumentalnih kompozicija koje je komponovao poznati filmski kompozitor Gustavo Santaolalla. Njegove gitarske melodije su ovaj put obogađenje i sa veoma atmosferičnom elektronskom muzikom koja dolazi od izražaja u mnogobrojnim borbenim situacijama. Svi likovi su naravno perfektno realizovani na ekranu i igračima daju na uvid najbolju glumu koju smo do sada mogli videti u video igrama. Emocije i velika tenzija između likova se neretko ispoljavaju samo malim pokretima lica i očiju, a glumačka postava koju predvode veterani Troy Baker, Ashley Johnson i Laura Bailey su opet uspeli da odrade fantastičan posao.

Kampanja igre traje dosta više od 20 sati, i u sebi ima nekoliko vešto urađenih uspona do spektakularnih scena za koje možete da pomislite da predstavljaju kraj igre. Za razliku od ranijih Naughty Dog igara koje su koristile ovu taktiku da vešto produže trajanje igre, ovakvi narativni spektakli u TLOU2 vode ne samo do novih zona za igranje, već maltene do dolaska u totalno „nove igre“. Taman kada doživite veliki klimaks u priči i pomislite da je igra ostavila odličan prostor da se priča nastavi u nekom dalekom nastavku koji će izaći za 7-8 godina, TLOU2 vas iznenađujuće šalje na novu avanturu sa drastičnim (spojler) promenama koje će vas oboriti sa nogu.

Ako ste igrač koji ima problema sa težim igrama, znajte da su dizajneri iz Naughty Dog-a uspeli da naprave jednu od najbolje opremljenih naslova za pomoć igračima. Sama težina igre je podesiva sa nekoliko pod-stavki (agresivnost protivnika, šansa da vas neprijatelji ugledaju, sposobnost saboraca, prisutnost resurasa, itd), a tu je i širok spektar pomoćnih alatki za ljude koji imaju slabiji sluh, slabiji vid, totalni nedostatak vida (da, potpuno slepi igrači mogu preći ovu igru od početka do kraja!), teškoće sa upravljenjem gamepad-om i širokog spektra drugih problema. Među „accessibility“ opcijama se nalaze i poneke alakte koje mogu koristiti i potpuno sposobnim igračima, kao što su FOV i Camera Distance slideri, bullet time usporenje vremena kada god nanišanite, automatsko kupljenje resurasa oko vas, i drugi. Za prvo igranje, iskusnim igračima preporučujemo „Hard“ težinu za nabolji odnos težine borbi i (ne)dostupnosti resurasa.

The Last of Us Part II je igra koja će naterati da pogledate njenu priču iz više uglova, istestiraće vaše moralne stavove, uzdrmaće vaša mišljenja prema preživelim grupama u ovom svetu, na umeren način će vas upoznati srećom i nesrećom koju LGBT+ zajednica preživaljava u ovom svetu, daće razloge razloge za osvetu nekoliko ljudi, opisaće promene u načinu ponašanja, gurnuće vas sa ivice čovečnosti i upoznaće vas sa posledicama krvne osvete kojoj nema kraja. Ovo definitivno nije igra za decu, jer uopšte ne preza da maltene uvek bude u ozbiljnom i „odraslom“ modu. Negativnih elemenata maltene da nema, i jedino se mogu pronaći u činjenici da je gameplay veoma sličan prošlom delu igre i samim time potencijalno nepodoban igračima koji traže brži gameplay, velike inovacije u gameplay-u ili (zbog nekog razloga) manji fokus na storytelling. Igra ima potencijalno predugu kampanju i nedostaje joj MP sekcija koju je original imao (ND je najavio da će poraditi na tome), ali zbog kvaliteta celog proizvoda svaki sekund nam je bio zanimljiv.

Na samom kraju TLOU1 igre, posle 20 godina života na ivici u surovom svetu gde je bio izgubio sve, bio primoran da radi sve, i jedva odmrzne svoju dušu kad je pronašao svoju novu porodicu, Joel je rekao mladoj Ellie: „Dugo sam se mučio sa preživljavanjem“. Time je naravno mislio na emotivnih povratak iz totalne utrnutosti i odbacivanja svih oko sebe koji bi mu mogli doneti dodatni bol. Na kraju TLOU2, dok gledate poslednje sekunde sekvence pre dolaska odjavne špice, osetićete da neki likovi ove igre pred sobom imaju još teži period nego onaj kroz koji su upravo prošli. Sada moraju da nauče da žive sa posledicama njihovih teških odluka i pronovo pronađu razlog zbog kojeg bi se borili za bolji život.