Need for Speed Payback (2017)

Need for Speed. U prošlom veku pionir žanra, kasnije najpopularnija arkadna vožnja, pa zatim underground hit… i tu otprilike prestaje slavna istorija ove franšize. Uvek kada imamo serijal igara koji je star više od nekoliko decenija sa preko dvadeset nastavaka, jasno je da neko neće biti zadovoljan. Kroz brojne epohe NFS se menjao baš kao i njegova publika. Nekada su autori iz brojnih EA timova koji su radili na igrama uspevali da sjajno pogode duh vremena, kao u 90im ili sa Underground igrama, a nekada su to bili potpuni promašaji ili eksperimenti koji su doveli do toga da serijal ima ozbiljnu krizu identiteta.

Nakon mnogo ekspermentisanja, napred – nazad situacija sa timovima zaduženim za razvoj NFS igara, EA – ju je postalo jasno da dve osnovne ideje koje su pokušali da recikliraju u nedogled – Hot Pursuit i Underground, ipak ne prolaze više danas. To je potvrdio katastrofalni Rivals (2013) koji je bio pokušaj maksimiziranja Hot Pursuit formule, i rebootovani Need for Speed (2015) koji je realno trebalo da nosi ime Underground 3. Kako obe igre nisu prošle najsjajnije, na nastavak smo čekali dve godine, i ovoga puta EA se rešio za skroz novi pristup. Ideja je bila ugledati se na današnje popularne arkadne vožnje pre svega na današnjeg šampiona žanra – Forzu Horizon.

Need For Speed Payback je bez mnogo ustručavanja pokupio skoro sve one sitne zabavne mehanike i vibe Forza Horizon nastavaka i to je zapravo veoma dobra stvar. Sličnost se ogleda pre svega u zabavnosti izvođenja – dok su likovi i priča u koje je uloženo malo više vremena ovoga puta na granici i da ne budu cringe fest. Tome pre svega pomaže odsustvo jezivih animacija sa živim glumcima, likovi su sada animirani ali i daleko uverljiviji od live action glumaca iz prethodnika, kakva ironija. Priča je banalna, easy going skroz, a likovi neopterećujući, što je opet velik pomak u odnosu na cringefestove od ranije. Tyler Morgan naš generički NFS heroj i njegova ekipa koju čine Sean “Mac” McAlister (crnac) i “Jess” Jessica Miller (žena) su totalno politički korektni, moderni i realistični ljudi koji vas neće iznervirati lako pa čak i kada stvari odu u over the top vode. Vidi se da je takav soft pristup tu namerno – znak da je EA nešto i naučio.

Zaplet koji se odvija na početku igre je kratak i jasan, nakon upoznavanja sa sva tri lika koja ćete kasnije menjati on the fly ala GTAV, dešava se prevara od strane prijateljice iz detinjstva i glavnog negativca Line Navaro, zbog koje naš heroj biva primoran da krene u PAYBACK! Kako je ostao bez kola, ekipe i novca Ty je primoran da radi poslove za izvesnog Gamblera čiji je auto u spomenutoj prevari dobio noge. Sada je na vama da sastavite ekipu ponovo i uhvatite se u koštac sa Linom i The House organizacijom koja namešta trke širom fiktivnog Las Vegas-like open worlda pod imenom Fortune Valley.

Nakon svih užasa koje nam je EA priredio u prethodnih desetak nastavaka ili više, bilo je veoma lako otpisati Payback u startu kao još jedan fail, još jedan nejasan pokušaj da se NFS izmisli ponovo. Jednostavno posle toliko godina, krš NFS nastavaka i raznih nerealnih očekivanja najrazličitijih tipova fanova (neki bi da NFS bude simulacija, ili da bude kao igre iz 90ih ili Underground 3, dajte Undergound 3!), kao i defaultnog hejta prema svemu sto EA pravi, nije bilo lako sagledati stvari realno.

Ipak, ako zanemarimo te predrasude, Payback je zapravo veoma solidna akciona vožnja. Definitivno najbolja koju je EA izdao u poslednje vreme. Fizika kretanja vozila je naravno arkadna, ali sa malecnom dozom realizma koja je tu da stvari u pokretu makar deluju realistično a opet dovoljno opušteno da bi bilo zabavno. To je delikatan miks koji prethodna dva nastavka nisu uspela ni blizu da ubodu – a opet ne dostiže fleksibilnost jedne Forze Horizon punokrvne simcade. U toj poziciji između te dve strane Payback pronalazi svoju šemu koja zapravo radi! Nakon malo navikavanja, kontrola na gamepadu je jasna i zabavna. Nema dodatne težine vozila i preteranog neželjenog proklizavanja koje masovno dodaju u arkade ne bi li osećaj bio više „legit“, a sa time samo prave bespotrebnu glupost. NFS Payback je izuzetno igriv, sve dok koristite Xbox ili PS4 kontroler, tastature i volane ostavite za neku drugu priliku. Fizika je izbalansirana tako da će sve biti intutivno i zabavno bilo da vozite gradsku trku, offroad, ili ste u veoma arkadnoj borbi sa policijom koja je prepuna takedownova i eksplozija. Svi ti koncepti ovoga puta rade i zapravo su zabavni opet, jer je realizacija bolja.

Ciklus dana i noci je ovoga puta kompletan, za razliku od stalno smračenog nastavka iz 2015. Iako Payback koristi isti endžin kao svoj prethodnik (Frostbite 3) generalni vizuelni vibe i estetika su manje fotorealistični, više šareniji opet nalik uzoru – Horizonu. Vizuelno sve izgleda vrlo atraktivno, posebno modeli automobila koje je EA masterovao odavno, okruženje takođe nije loše, mapa je velika i raznovrsna i kao i uvek –  podeljena po tematskim zonama. U tipičnom EA maniru, igra i na jačim konzolama radi u zakucanih 30fps-a… i ovde dolazimo do najinteresantnijeg obrta – Payback je najbolje iskusiti na PC-u!

Ako se podsetimo samo prethodna dva nastavka jasno je da to nikako nije bio slučaj ranije. Rivals je na PC-u bio lockovan na 30fps-a i imao je gomile glitcheva. Otključavanje fps-a preko nezvaničnih patcheva i metoda je samo pravilo dodatne probleme u tom odvratno loše optimizovanom portu. The Need for Speed iz 2015. stigao je tek 2016. u verziji za PC gde je EA igračima na kompjuteru obećavao čuda, veće rezolucije, neograničen frame rate i mnoga druga PC only poboljšanja (full podršku za volan i manuelni menjač!). Sve je to na papiru zvučalo super a na kraju smo dobili skoz polupanu, gotovo neigrivu verziju sa najgorom mogućom podrškom za gamepad i volane. Žali bože bačenih para na Origin original u kome smo par puta propadali kroz teksture asfalta, a Xbox One kontroler je dobijao napade epilepsije nakon raznih workaroundova koji su bili potrebni da bi se uopšte koristio. Užas!

Kada sve to uzmemo u obzir, Payback je verovatno prvi NFS još od vremena Shifta, koji zapravo izgleda i radi najbolje na PC-u od samog početka! Igra je optimizovana odlično i beskrajno bolje od polupanog prethodnika. Xbox One kontroler je podržan od starta i radi sjajno, a 60 ili 120fps-a ne glitchuju igru već izgledaju fantastično! Pravo je uživanje pokrenuti Payback na dobroj mašini, just like in old NFS days!

Izbor automobila je da kažemo očekivan, ništa se posebno ne ističe od prethodnih nastavaka, ok mix najnovijih hiperautomobila, standarnih modela koji se dugo vuku kroz NFS i par klasika. Customizacija vozila je gotovo identične složenosti kao u prošlom nastavku, samo su ovoga puta automobili podeljeni po kategorijama za trku, drift, offroad ili akcione potere. U suštini svaki automobil u igri moguće je konvertovati po potrebi gde i dolazimo do najveće vizuelne razlike (Da jeste, ovo je dignuto iz The Crew). Ostalo je kozmetika ili poboljšanja ispod haube koja se otključavaju putem novog sistema kartica. Kartice je moguće kupovati novcem iz igre ali i kroz nije skroz lootbox, ali jeste lootbox mehaniku… i tu se već pale baklje i krece se na EA. Ipak eto mi smo uspeli da pređemo igru relativno lako, i nabudžimo sasvim dovoljan broj automobila koristeći samo valutu iz igre, bez nekog izuzetno dugog grinda. Ruku na srce to su promene koje je EA uradio već u prvim patchevima nedugo nakon izlaska igre… aaaali kako je većina stručnih novinara već izbacila svoje opise i pre izlaska, ostala je stigma da je Payback pay to win lootbox fueled NFS igra, što odavno nije tačno.

Combo sistem za sve gluposti koje je moguće izvesti sa kolima, sakupljanje delova retkih napuštenih modela po mapi i mnoge druge aktivnosti veoma podsećaju na Forza Horizon, dok tri lika čije priče pratite naizmenično imaju jak GTAV vibe baš kao i blesava krimi priča. Bio bi zločin ne pomenuti i izvanredan OST prepun muzike koja fantastično ide uz atmosferu igre. Uz sjajan grafički endžin i napokon odličnu optimizaciju na PC-u, Payback je definitivno prvi NFS posle zaista dugo vremena koji je bilo uživanje odigrati, sve do samog kraja. Završetak priče i neće ostati u sećanju toliko kao poslednja Outlaw Rush trka koja podseća na nesrećni NFS film, but done right, i neke od najboljih NFS momenata od ranije. Šteta što je za takav spektakl potrebno prvo ostaviti 20 sati u igri, mnogo više od cutoff pointa svih profesionalnih novinara koji su odavno okarakterisali Payback kao još jedan loš NFS nastavak.

Kako je Payback izašao pre nešto manje od godinu dana, a najave za nastavak ili neki novi NFS naslov još uvek nema, postavlja se pitanje – šta je sledeće za EA i ovaj večni serijal? Za taj odgovor izvesno je da ćemo morati da sačekamo sledeću godinu. Do tada ako nemate sa čim da ubijete vreme do 2. oktobra i Forze Horizon 4, probajte Payback – potcenjeni NFS nastavak sa čijim ćete se svedenim arkadnim trkačkim iskustvom sigurno zabaviti kvalitetnije nego sa all over the place, veštačkim i već bajatim The Crew 2.