Metro Exodus (2019)

Dugo vremena smo imali priliku da maštamo kako bi izgledalo kada bi stanovništvo živelo u skloništima u strahu od novog nuklearnog napada. Bezbroj puta prežvakana tema u filmovima i serijama je zastarela do granice da bi joj i Krkobabić pozavideo. Možete samo zamisliti kakav se mit razvijao u mladom umu Dimitrija Gluhovskog kada je po prvi put razmišljao o tome. Mračni tuneli, ljudi koji su okićeni svojim strahom i ritama koje mogu da nađu i bezbroj drugih neprijatelja koji sa glađu u očima vrebaju u mraku nevine. Jad, beda, strah od svega što se miče su odlično tle za ispitivanje psiho horor tematike koja nije imala priliku da se razmaše dovoljno i da pređe u mejnstrim. Bilo da su u pitanju knjige, video mediji ili igre, ovakva tema je bila dugo vremena uspavana dok nije izašao na police knjižara roman Metro 2033. Zamišljen kao kompilacija kratkih priča koje je Gluhovski uglavnom objavljivao na Internetu, Metro 2033 je za kratko vreme stekao odanu bazu fanova koji su večito bili gladni novih avantura ćutljivog protagoniste po imenu Artjom. Vrtoglav rast popularnosti ovog štampanog literarnog dela doveo je do toga da se u priču umeša i mali tim entuzijasta pod imenom 4A Games u pokušaju da naprave video igru koja bi tu atmosferu verno prenela na naše “male ekrane”. Fast forward na 2010 godinu i imamo priliku da vidimo prvi Metro 2033 koji je bio ambiciozan pokušaj da se malo razmrda učmala shooter scena koja se uspavala dolaskom PS3 i xbox 360 konzola. Nažalost brojni bagovi, kvestovi bez kraja, NPC-jevi koji nisu delovali nimalo uverljivo, su bacili Metro u tunel (pun intended) i samo je manji broj fanova sa velikom dozom strpljenja uspeo da iskusi na pravi način prvi naslov u ovoj franšizi. Vremenom sve je to ispeglano ali ova igra je ostala zakopana u memorijskom mulju igračke populacije.

Posle par godina i naučenih grešaka developeri su napravili novi deo pod imenom Metro Last Light. Tehnološki superioran u odnosu na prethodni deo, ispoliran i sa veoma dobrim grafičkim endžinom, Last Light je oduševio sve ljubitelje FPS-ova. Nećemo mnogo o tome da pričamo osim da je utisak znatno popravljen u očima igračke javnosti. Posle su došla dva takoreći ispolirana naslova: Metro 2033 Redux i Metro Last Light Redux. Najveći kozmetički overhaul je doživeo Metro 2033 jer je endžin kompletno zamenjen, dijalozi su sređeni a i cela igra je mnogo uniformnija. Momci su odradili sjajan posao i danas se ove dve igre mogu naći po veoma maloj ceni i dosta su bitne ako želite da doživite Metro Exodus na pravi način.

Vreme i bogatstvo kvare ljude pa je tako i gospodin Gluhovski odlučio da malo odmori od pisanja na duže vreme. Kada je ekipa odlučila da se ponovo sastane tj kad je nestalo para najverovatnije, desilo se nešto užasno (klikbejt). Nema nastavka priče, nikada nije izašao Metro 2035. Zbog toga je sazvano hitno zasedanje komiteta i Gluhovski je suočen sa situacijom rekao da će zajedno sa scenaristima da napiše igru a posle će videti da li će je izdati i kao roman. Tako je počeo mukotrpan rad na Metro Exodusu koji je rezultovao još jednim naslovom sa kojim 4A Games može samo da se ponosi. Implementacija novih tehnologija ovim entuzijastima nikada nije bila strana, naročito kada je Nvidia u pitanju. Prvo Nvidia Physix u Last Lightu a sada i Ray Tracing za koji nemamo komentar (objašnjenje u nastavku teksta).

No da se vratimo na Metro Exodus… Kao veći i ambiciozniji projekat, ovaj naslov nije morao mnogo da se potrudi da bi nadmašio svoje prethodnike. Ne brinite, klaustrofobična pucnjava je i dalje prisutna i neprijatelji su spremni da vam iscede svaku kap krvi. Atmosfera koja je krasila stare delove je i dalje tu samo je sada još inentzivnija i sve je preneto na viši nivo zbog otvaranja sveta. Da dobro ste čuli, Metro Exodus konačno seli naše junake iz mračnih tunela u velike i otvorene stepe postapokaliptične Rusije. Prva stvar koja verovatno našim čitaocima pada na pamet je da je Rusija u ovom settingu ogoljena pustara na šta ukazuju i dijalozi likova iz prethodnih delova. Situacija je sasvim suprotna i u velikoj meri je sve to skriveno od naših glavnih protagonista zarad očuvanja tzv. reda i mira i skrivanja Rusije od napadača koji veruju da je uništena. Preko 20 godina sve je bilo mirno i glavni junak i njegovi prijatelji su vodili uredan život u tunelima gde su se branili od ruskih nacista i totalitarista koji su pretili svim malim komunama na toj teritoriji. Artjom je vremenom počeo da pati od putničke groznice i svaki dan je prilika za izlazak na površinu da se barem preko kratkotalasnog radija nađe neki znak života. Posle bezbroj bezuspešnih pokušaja jedna patrola sa njegovom suprugom snajperistom je promenila sve. Slučajno naletevši na funkcionalan voz koji punom brzinom ide preko pruge, Artjom i Ana bivaju uvučeni u mrežu intriga koja potiče od same vrhovne komande. Jedini cilj je dolazak do “Kolevke”, bunkera koji čuva predstavnike ruskih vlasti. Otimanjem Aurore naša mala odmetnička ekipa kreće na opasno putovanje od Moskve do Urala. Dalje ne smemo ništa da spominjemo ali zaplet podseća na dobre avanturističke filmove gde konačno svi likovi imaju priliku da se razviju na pravilan način.

Ekipa koja će se naći u vozu skromnog imena Aurora je tesno povezana i odnosi između njih su dobro predstavljeni. Tako Artjom mora da balansira između svoje dužnosti, supruge Ane i strogog i militantnog tasta Milera koji mu je ujedno i pretpostavljeni oficir. Uz njega se nalaze i verni saborci poput Damira, Idiota, Jermaka (ne zezamo se ovo su prava imena likova) i još par njih koji imaju jasno postavljene uloge u ovoj priči. Nama je iskreno odneo pobedu polupijani mašinovođa Jermak ali Damir i njegova opsednutost damama su nešto za šta vredi cediti dijalog do poslednje reči. Kada se upoznate sa svim likovima dobro dočekaće vas prva oblast koja je jedna od dve koje su otvorenog tipa. Močvarno okruženje sa mutiranim krabama koje vas vrebaju na svakom koraku izgleda odlično i donosi preko potrebnu dozu jeze koju ste imali priliku da osetite u prethodnim delovima. Druga tj. pustinjska oblast je mnogo otvorenija jer ima više prostora za kretanje ali nekako odskače od klasične klaustrofobične atmosfere što će možda nekim igračima predstavljati problem. Ostale oblasti nisu toliko otvorene, nekako su više usmerene što može ukazati na dve stvari. Ili su developeri imali nedovoljno vremena da završe igru ili je sa dizajnerske strane odlučeno da se glavna kampanja skrati i da se priča usmeri direktno na protagoniste bez previše rasplinjavanja. Kampanja je dugačka oko 15-ak sati što je sasvim dovoljno za kvalitetnu naraciju i pozdravljamo developere što i dalje veruju i single player igre. U druge velike produkcijske kuće ne želimo da upiremo prstom ali mislimo da naši čitaoci dobro znaju o kome se radi.

Mehanika u igri je dobro odrađena i ne odskače od prethodnih Metro igara. Pucanje je tečno i precizno, kretanje takođe. Stealth ubistva su i dalje tu ako preferirate pacifistički pristup. Neprijatelji imaju solidan AI i neće se ponašati kao muve bez glave. Napadaju u solidnim brojevima i potrebna je veština za izbegavanje napada. Ako igrate na najvećem nivou težine dobrano ćete se preznojiti i u besu lupati dugme za quickload.

Crafting sistem za oružja je posebna priča i sa sobom ćete uvek imati svoj mali verni ruksak u kojem možete praviti medicinsku opremu, granate i još neke potrepštine a za ozbiljnije zahvate na oružjima tu je i radna stanica. Na ovim stolovima možete prilagođavati oružja po svojoj volji i lako od jednog revolvera možete dobiti snajper kojim ćete sa pristojne razdaljine eliminisati protivnike jednim pogotkom. Stara oružja iz prethodnih delova su i dalje tu dok nova otključavate progresijom kroz igru. Izdvojili bismo samostrel Helsing koji pruža odličan osećaj kada sa njim eliminišete džinovskog mutiranog pacova ili medveda. Lov na štetočine u Metro stilu!

Sa tehničke strane Metro briljira. Iako izgleda kao igra koja spaljuje grafičke kartice, njena normalna hardverska zahtevnost za današnje standarde je pravo osveženje i sasvim se možete lepo igrati na medium gaming konfiguracijama sa high podešavanjima u tečnih 60fps. Ako želite nešto više, Metro Exodus podržava i RTX grafičke karte u potpunosti. Osvežen 4A engine sa implementiranim Ray Tracingom izgleda lepo ali nekako isprano. Da li je do optimizacije osvetljenja ili je do samog endžina ne znamo ali definitivno na ovom feature-u mora da se poradi. Da ne pominjemo monstruozne frame dropove u scenama gde ne bi trebalo da ih bude ni u ludilu. Nvidia i 4A, lopta je na vašoj polovini terena. Do your thing da i kupci tih preskupih RTX-ova imaju čemu da se raduju.

Na kraju Metro je opravdao sva naša očekivanja i postavio je nove standarde za franšizu. Posle silnih skandala sa prelaskom na Epic Store, ekipa iz 4A Games-a je na raskrsnici. Da li će da povećaju ulog ili će da vrate Artjoma i ekipu nazad u tunele? Gledano sa kreativne strane sve je moguće i gospodin Gluhovski i ekipa scenarista će morati opasno da se potrude da bi nadmašili sami sebe. Za sada vam samo preostaje da uživate a nama da se vratimo u sumorni svet posapokaliptične Rusije. Suka Blyat!