Dim od eksplozije koja se zove Metal Gear Solid V je polako počeo da nestaje i sad bi mogli da kažemo nešto o samoj igri. Euforija je i dalje visoka, igra zahteva dosta vremena za kompletan utisak te nam Intel sektor na EmuGlx još uvek nije kompletan ali platforme se razvijaju svakodnevno. Da pređemo odmah na stvar svi koji su zainteresovani da li je Kođima još jednom uspeo da isporuči nuklearni materijal, ne treba da brinu pošto je sistem za lansiranje ne samo aktivan već prvi put stoji uspravno. Za one sa jeftinijim ulaznicama koji se pitaju šta uopšte čitaju spremni smo da priložimo kompletnu datoteku serijala, a potom mogu da se upuste u nešto što je sasvim sigurno u ovom trenutku igra godine. Čekamo još jednu nuklearnu katastrofu dok sudija ne svira kraj, zvanu Fallout 4 ali borba sa dinosaurusom koji se zove Hideo Kođima neće biti ni malo jednostavna.

Pred nama je definitivno najprogresivniji naslov u serijalu od Metal Gear Solida iz 1998. koji je postavio mnoge parametre u svetu akcionih video igara i okrenuo ga naglavačke. Phantom Pain je malo drugačiji od njegovog starijeg brata, priznaje sve trenutne trendove koje industrija diktira ali ih prezentuje u najsavršenijem mogućem obliku i u kombinaciji sa Kođiminim razgranatim storilajnom pruža ugođaj koji je vredan posedovanja bilo koje platforme na kojoj se odlučite da podignete na noge Dijamantske Pse. Prvi i najvažniji novitet u serijalu o kojem smo slušali od samog početka, je činjenica da je ovo Metal Gear koji ćete sasvim sigurno najviše igrati. To se pokazalo kao istina jer sinematici u igri su – retki. Iako se po spektaklu i drami mnogi kotiraju u sam vrh serijala, rasipanja sa istim nema kao do sad i mnoge ključne scene igrač kao što to nalaže medij ipak mora da odigra. Jedna od njih koja dolazi dosta kasnije u kampanji, uključuje potpuno gejmplej u službu narativa i ostavlja knedlu u grlu kao malo šta u modernim video igrama. Pošto želimo da izbegnemo spojlere u ovom trenutku koji već uveliko cirkulišu po Internetu reći ćemo samo da je misija iz Modern Warfare 2:No Russian penzionisana u velikom stilu. Drugi najvažniji novitet je da ćete Phantom Pain igrati i to dosta. Kada pregurate preko svake mere spektakularan prolog na Kipru, sa kojim smo dobrim delom već upoznati od najranijeg razvoja igre, prebacujete se na otvorenu teritoriju Avganistana a nekoliko misija kasnije i krvavim dijamantima obasjane Afrike. Kabul i Angola su ogromni te je putovanje regulisano kako helikopterom tako i drugim sredstvima od konja, džipova, tenkova pa do mechova sa bacačima plamena. Na sve to Big Boss može da pretrči teren bez posustajanja, što je prilično impresivno za čoveka koji je bio osam godina u komi i viri mu šrapnel iz glave, tako da ako ste ispali iz kondicije nemate izgovor.

Dakle cirkulacija po terenu funkcioniše savršeno i iako pred nama imamo prvi sendboks Metal Gear, zaboravite na tumaranja i besmislene aktivnosti koja će vas odvući od glavne priče. Naravno, uvek možete iz čiste dosade da dignete u vazduh prvi kamp na koji naletite kada niste u procesu prelaženja neke od glavnih ili sporednih misija (čiji je broj uzgred trocifren), ili da se zabavljate sa Fulton sistemom tako što ćete da šaljete bezbrojna vozila i po kojeg medveda u bazu. Radi se u stvari o tome da je Metal Gear sendboks najviše u tom smislu što će vam prvi put dozvoliti da igrate igru kako vi želite. Misije nisu više zatvorene deonice i Kođima prvi put zaista forsira eksperimentisanje u serijalu. Kako je šunjanje i dalje glavni pristup naspram otvorenog sukoba, najbolji rank na kraju misije izvući ćete samo pravim odabirom oružja/opreme u odnosu na to kako pristupite zadatku. Lokacije su neverovatno detaljno i ubedljivo osmišljene pogotovo veća vojna postrojenja i fabrike te i najmanji alarm ili uzbuna mogu potpuno da preokrenu tok događaja. Igra je u osnovi ostala i dalje dosledna sebi, sve se svodi na tiho obaranje neprijatelja uz upotrebu vatre samo onda kad je apsolutno neophodno ali sada je svemu dodata jedna Farcry 3 dinamika. To znači da kada se budete vratili na iste lokacije usled nekih od sporednih misija stvari će se odigrati potpuno drugačije a vaš skil, koji je napredovao uz potpuno novo naoružanje na raspolaganju, učiniće sukob opet uzbudljivim i napetim. Jedno možda i neprijatno rešenje je da u drugom poglavlju kampanje morate i mnoge glavne misije da ponovite sa pojačanim zahtevima kao što su nedostatak naoružanja ili kraj misije na jednu uzbunu, ali sigurni smo da će mnogi igrači biti veoma motivisani da prođu i ovaj test kako bi ispratili događaje do kraja.

Novitet je takođe da sada u misije možete da povedete sa sobom i pomoćnika i kako je balans na prvom mestu polu pas-polu vuk je efikasan isto koliko i Kvajet, riba snajperista sa brejzers poprsjem. Onda kada ne evakuišete nestale naučnike i male afrikance sa kalašnjikovima možete u helikopteru između misija da odmorite svoju ratom napaćenu dušu i preko iDroid uređaja preslušate neke od mnogobrojnih kaseta sa snimcima razgovora vaših saboraca kao i da pokrenete razvoj novog naoružanja i opreme sa plenom koji ste pokupili na ratištu. Iako helikopter služi kao neka nulta zona iDroid uređaj je sjajan pošto sa njim sve ove stvari možete raditi i u pokretu dok ste u procesu prelaženja neke od misija a tek razvijeno naoružanje ako vam je neophodno možete istog momenta zatražiti da vam se ispusti iz aviona. Uz svu podršku koju imate u ratnim zonama nekad je ipak neophodno posetiti i bazu. Jeste, Phantom Pain vraća najveći dodatak serijalu iz Peace Walker-a i svi koji su voleli isti mogu da odahnu jer sistem funkcioniše besprekorno kao i pre. Izmene i poboljšanja postoje ali su uglavnom kozmetičke prirode pa sada pored malo povećanog broja sektora u koje skladištite ratne zatvorenike sami birate izgradnju novih platformi a naoružanje i opremu možete da razvijate i za vaše saborce na terenu kao i da detaljno modifikujete svaku pušku i da li će vas pas koji vas prati imati povez ili veštačko oko. Ono što će posebno da obori sa nogu fanove Peace Walkera je izgled vaše baze. Dok ste je usled ograničenih kapaciteta PSP konzole u prethodnom nastavku gledali isključivo iz vazduha, u Phantom Painu, Big Bosov Auter Hejven bi mogao da bude igra za sebe. Platforme su bukvalno povezane auto putem i morate koristiti prevoz ako želite da dođete od sektora do sektora, gde možete da obilazite ranjenike, važne zatvorenike, vežbate gađanje i sperete sa sebe krv u mobilnim tuš kabinama (niste valjda mislili da se šetate krvavi celu igru?).

Samo prisustvo u bazi nije neophodno, pošto više manje sve komande izdajete preko vašeg iDroid uređaja ali povremeno je dobro otići jer će to podići moral vašoj vojsci. Tu su takođe i neke od sporednih misija koje će se odigrati upravo na ovom terenu kao i iznenadni napadi suparničkih frakcija koje žele da zaustave vašu globalnu dominaciju. Momenat slanja vaše vojske na tuđa ratišta je takođe ponovo prisutan ali se sad odvija daleko jednostavnije u maniru Assassin Creed serijala, dobićete samo izveštaj vezan za zarobljenike, plen i broj mrtvih ako ih ima. Generalno sve sporedne aktivnosti u igru su striktno vezane za glavni progress, brzo se završavaju i ne kvare celokupni ugođaj Tactical Espionage Operations pod-naslova. Nema sumnje Phantom Pain je skrojen najpreciznijim parametrima digitalne zabave, funkcionalan je, zabavan i konstantno unapređuje sam sebe ništa manje posle 70 sati gejmpleja u odnosu na to kad ste počeli igru. Ali svi znamo da nismo došli ovde samo da bi ponovo spuštali helikopter u ratnu zonu i isprobavali kako stvari funkionišu sada kada na sebi imate Parazit armor. Kođima je još jednom napravio ambiciozan zaplet koji ovog puta funkcioniše u okvirima samostalnog narativa. Za kompletan ugođaj dovoljni su vam Snake Eater i Peace Walker koje nije problem pribaviti jer se prodaju u paketu za konzole prošle generacije. Ako želite da se odmah bacite u akciju to neće predstavljati veliki problem jer je u osnovi priča Phantom Pain-a veoma jasna od početka do kraja. Smrtonosni virus/nuklearni materijal kao pokušaj globalne dominacije u kombinaciji sa užasima rata koji veoma često znaju da odu u čist horror je nešto što će svako razumeti a igra kao i uvek do sad u serijalu radi dobar posao da zainteresuje novajlije za ostale nastavke.

Generalno Kođima je skraćivanjem sinematika ubrzao gejmplej ali treba napomenuti da većina onoga što biste pre gledali sad se krije na već pomenutim kasetama gde ćete kroz dijaloge Oselota, Milera i Koud Tokera ispratiti priču u potpunosti kao i događaje koji su prethodili svemu. Sami snimci su veoma zanimljivi za preslušavanje i često zalaze u veoma kvalitetnu radio dramu. Iako igra ne traži da ih preslušavate, propustićete mnogo a najviše po pitanju pozadine oko nastanka virusa kao i Milerovih tajnih planova za svoju franšizu burgera (jer ipak je ovo Hideo Kođima). Generalno ovo je najsvedenija priča do sad na planu likova, zaokret koji je može se reći napravljen još sa Peace Walkerom i sa neke strane teatralnost koja je mnogima smetala u serijalu ovde je smanjena jer ne postoji tolika potreba za ekspozicijom. Ipak mora da se kaže da memorabilni negativci izostaju. Skalfejs i uopšte priča oko njega je veoma zanimljiva ali ukačiće je samo oni koji sednu da preslušaju sve kasete. Njegov nastup u samoj igri je protraćen i ako bi tražili neke veće minuse to je upravo taj što nemamo novog Solidusa ili Volgina. Razrešenje sa njim za ono što se desilo u Ground Zeroes dolazi prebrzo i čini se da je fokus u priči nekako više bio na Snejka i Milera nakon izgradnje novog postrojenja umesto osveta za ono što im je učinjeno. U tom smislu bi možda i bolje bilo da je naslov igre bio Diamond Dogs jer nekako izgleda da se igra baš na silu trudi svo vreme da opravda naslov Phantom Pain. Stvar donekle nadoknađuju Skals jedinice koje su daleko najjeziviji odred do sad u serijalu. Nekoliko glavnih sukoba u kampanji sa njima su čist horor i njihova koreografija od pojavljivanja pa do obračuna zaista diže tenziju na neki Dark Souls nivo. Uz još par, ništa manje zastrašujućih sekvenci može se reći da je sa ovim nastavkom Kođima poprilično zagazio u horor i zaključak je da to radi odlično. Razlog više da žalimo zbog afere oko novog Sajlent Hila.

Ipak na stranu ova seciranja detalja koja najviše zanimaju fanove ono što će mnoge da zbuni je konstrukcija same kampanje. Nakon prvog poglavlja koje zaokružuje glavnu celinu, priča se nastavlja. Ono što je problem je da se prostor popunjava sa mahom već pređenim misijama te mnogi mogu da steknu utisak da je igra završena te da u nastavku sledi neko skupljanje dodatnih poena. Slična stvar je bila urađena i u Peace Walkeru ali ovde je drugo poglavlje više nego značajano i možda su najbolji trenutci igre baš u njemu smešteni. Tragedije koje dalje prate Snejka, Kvajet, i još neke protagoniste koje nećemo otkrivati su dosta uzbudljivije od već pomenutog sukoba sa Skalfejsom. Šteta jer je na planu gejmpleja taj deo mahom ispunjen recikliranjem već viđenog i videćemo vremenom kakav odnos gejmeri imaju prema ovom rešenju. Slično je bilo i sa Metal Gear Solidom 2 koji su mnogi dočekali na nož po izlasku zbog sumanuto zamršenog plota ali je vremenom postao veoma cenjena igra. Phantom Pain nema baš toliko izražene probleme ali ni ne ostavlja utisak stabilne celine. Više izgleda kao neka serija koja je zanimljiva ali nije baš jasno koliko bi trebala da ima sezona. Na PlayStationu 4 u ovoj ranoj fazi igra je radila savršeno u 60 frejmova, prostranstva Avganistana i Afrike ostavljaju bez daha a vremenske nepogode poput kiše ili pustinjske oluje su priča za sebe. Gličevi i bagovi su gotovo nepostojeći što je isto velika pohvala posle nekoliko većih skandala u zadnje vreme sa preranim izdanjima nekih od A naslova. Pedantnost Kođiminog tima je za svaku pohvalu, ipak treba pomenuti priču koja kruži po Internetu da ako vodite Kvajet na 29. i 42. misiju igra može potpuno obrisati vaš sejv. Kako to nije naivan podatak treba sačekati prvu zakrpu koja će rešiti problem jer ga je i Konami priznao (fixed now!). Za one sa konzolama prošle generacije treba samo reći da budu spremni na malo agresivnije frejm dropove ali i da ako planiraju da isprobaju igru na istim neće izgubiti baš toliko od doživljaja.

Phantom Pain je sve ono što smo očekivali ali ne i sve ono što smo se nadali da će da bude. I pored toga pred nama je sasvim sigurno najbolje gejming iskustvo u 2015. i ako se dvoumite treba li da probudite Snejka iz kome, odgovor je jasan. Kođimin specifičan pristup narativu možda nije za svakoga ali njegov pristup gejmpleju i onome što dobra video igra treba da bude, je na najvišem nivou do sad. Iskreno se nadamo da su dobre recenzije širom sveta i broj prodatih primeraka dovoljan znak da nećemo videti Snejka zadnji put. Dotle napunite vašu mehaničku ruku pošto je put do osvete dugačak.

METAL GEAR SOLID V: THE PHANTOM PAIN_20150913010508