Little Nightmares 3 (2025)

Evo Oktobra i spooky sezona zvoni punim zvonima. I kod nas je ovaj mesec dobio modernu konotaciju koja već dugo vremena u svetu nosi određenu dozu popularnosti i stereotipa. Šta može biti bolje od jednog jezivog, atmosferičnog horora koji se igra po mraku, sa sve navučenim zavesama i čudnim senkama koje plešu po zidu? Bandai Namco to zna, zato su nam servirali novi nastavak u omiljenoj seriji malih, ali solidno efektnih noćnih mora – Little Nightmares 3. Novi likovi, nove lokacije i pazite sad – potpuno novi razvojni tim! Supermassive Games, poznat po interaktivnim horor pričama kao što su Until Dawn i The Quarry, dobio je zadatak da vaskrsne čudni svet Nowhere-a koji je do sada punio naše snove (ili noćne more).

Na papiru, sve ovo zvuči kao san svakog fana serijala ali u praksi, taj san ponekad preraste u pravi košmar. Savršen scenario za ovaj mesec zar ne?

Tarsier Studios, kreatori prva dva dela, napustili su brod i prepustili kormilo Supermassive ekipi. S obzirom na reputaciju novog tima, očekivalo se da će Little Nightmares 3 biti pun filmskih kadrova, napetih scena i pametnih narativnih trikova koje su koristili u svojim prethodnim igrama. Jelte imaju pedigre koji je naširoko poznat i to se nazire…barem u nekim trenucima. Isto tako, igra zna da baci igrača direktno na zid frustracije prepun zarđalih šiljaka bez ikakvog upozorenja.

Ono što odmah upada u oči svakome ko je voleo prethodne dve igre jeste dugo traženi “kooperativni mod”. To smo morali da napomenemo kao promenu koja je trebala da donese revoluiciju u serijal. Da, konačno možete igrati sa prijateljem! Dva lika – Low i Alone zajedno pokušavaju da pobegnu iz iskrivljenog sveta nazvanog “The Spiral”. Ne može se ulaziti previše u kreativne filozofije da li je ovo ime kreativno ili ne ali ne pruža osećaj zlokobnosti kada se predstavlja tokom uvodnog narativnog segmenta. Jedan karakter koristi luk i strelu (kao neki mini Link koji je zalutao u pakao), dok drugi maše polomljenim francuskim ključem koji više liči na oružje iz garaže nego iz bajke. Simpatičan pristup ali opet nekako već viđeno i od starta se može pretpostaviti kakve će nas zagonetke u ovoj igri čekati. Supermassive se potrudio da oboje imaju unikatne mehanike: Low pogađa nedostižne poluge, Alone razbija prepreke i tastere. U teoriji, sjajno. U praksi to definitivno zavisi koliko je vaš partner priseban tj da li je u pitanju maloumni AI ili osoba koja ima problema u poimanju realnosti tj da li je kognitivno izazvana. U prevodu ne dao bog da vam je online partner glup kao tocilo, imaćete želju da pojedete kontroler. Zato samo proverena ekipa za ovo i možda ćete naći dovoljno veliku dozu uživanja.

Da bi se izbegla frustracija do nivoa prekipelog ekspres lonca tu je i Friend Pass opcija tako da se čak i vaš drugar koji nije kupio igru može pridružiti. Veoma pohvalan gest ali i pomalo sumnjiv znak da su developeri svesni da će vam trebati emocionalna podrška da preživite pojedine momente. Iako je ideja o dvoje igrača zanimljiva, pravi fanovi serijala odmah će primetiti jedan veliki problem – Little Nightmares je uvek bio igra usamljenosti. Tišina, napetost, hladan dah na potiljku dok mali lik beži od još manjeg svetla – to je bio DNK serijala. Kada pored sebe imate drugara koji vas pita „a jel treba sad ovo da povučem?“ ili „čekaj, gde sam ja?“, taj osećaj nestaje. Atmosfera trpi, a jezivi šarm se razblažuje brbljanjem na headsetu. Izolacija koja je bila glavna fora sada se raspada po šavovima zbog saborca. Ima nečega u osećaju kada ste sami protiv svih i to su LN1 i 2 odradili sjajno ali ovde je uzeto previše slobode.

Sa druge strane kampanja može da se igra solo i tada AI preuzima kontrolu nad drugim likom kao što je to bio slučaj sa Six u prethodnom delu. Svi mi sa malo više iskustva znamo kako to obično ide: AI zna sve i tu je on ali bolje da ga nema. Nekad stoji kao kip dok vas juri deformisana beba od tri metra, a nekad trči glavom kroz vrata pre nego što vi uopšte skapirate šta se dešava i na taj način pomeri screen tile ili aktivira sekvencu dok se vi niste ni pošteno okrenuli u sobi da bi upili atmosferu.

Za užasnu pohvalu je činjenica da je Supermassive u ovu igru stavio sve adute koje ima u ruci partijskog pokera, a to je vizuelna prezentacija. Little Nightmares 3 izgleda fenomenalno. Od prljavih zabavišta punih rastopljenih posetilaca do napuštenih gradova kroz koje tumara gigantska beba (ovakav karakter bi u svakoj drugoj igri bio boss a ovde je samo “još jedan dan na igralištu pakla”). Svaki kadar deluje kao slika iz bolesne slikovnice. Detalji su izvanredni, svetlost i senke igraju svoj ples koji je prosto savšen za oktobarske doživljaje a animacije likova ponekad su toliko neprijatne da ne znaš da li da se nasmeješ ili da ugasiš konzolu. Vizuelno u potpunosti pogođeno sve što treba po stavkama.

Ono što fali, međutim, jeste emocionalna težina koju su prvi i drugi deo tako uspešno nosili. Tarsier je imao taj „nevidljivi dodir“ – način da te kroz bezrečne scene natera da se zapitaš o smislu svega. Supermassive ovde pokušava isto, ali rezultat je više „horor avantura za dvoje“ nego duboka emotivna introspekcija. Supermassive nema taj osećaj koji ima old school ekipa. Trudili su se to je istina i pokušali su da provuku provereni Little Nightmares narativ ali kroz svoju prizmu slashera i sličnih horor podžanrova i tako je nastala papazjanija koju ne može da raspetlja ni najuspešniji tumač dela Stivena Kinga. Iskreno deluje kao podgrejani sutlijas bez cimeta. E sad, da se dotaknemo glavnog problema. Little Nightmares 3 ima sjajnu ideju, ali ne baš najbolju izvedbu van narativnog okvira gde igra fejluje. Igrač često ne zna šta treba da uradi jer su vizuelni i dizajnerski signali potpuno nejasni. Nekad treba da skočite, nekad da se sakrijete ali igra to ne daje do znanja dok ne umrete više puta zaredom. Trial and error pristup jeste deo DNK ovog serijala ali ovde prelazi granicu između izazova i čistog nemarnog izluđivanja.

Dodajte tome i povremene bagove u animacijama neprijatelja poput kretenskih hit boxova gde vas neprijatelji hvataju pre nego što se pojave a nekad vas i promaše kad stojite mirno ispred njih. Nije stvar u težini, već u nepredvidivosti i neispoliranosti. Čak i veterani serijala će nekoliko puta opsovati TV (i možda svog koop partnera). Kontrole su generalno bolje nego ranije ali problem percepcije dubine i dalje nije rešen. Trodimenzionalni prostori i mala kamera su kombinacija koja garantuje da ćete makar jednom skočiti pravo u ambis iako ste sigurni da je pod tu, odmah ispod vas. Deluje sve više da je ovo oduvek bio dizajnerski izbor. Narativno, Little Nightmares 3 pokušava da ispriča priču o prijateljstvu, usamljenosti i preživljavanju. Low i Alone su zanimljiv tandem, ali njihova povezanost se nikad ne razvija dovoljno duboko. Delom zbog načina pripovedanja bez dijaloga a delom jer sama struktura igre ne daje prostora za emotivne momente. Igrač se konstantno bori sa kontrolama, skriptovanim scenama i neprijateljima koji se ponašaju kao da su upravo završili loš kurs improvizacije.

Ono što ipak ostaje upečatljivo jeste atmosfera – ona je i dalje tu. Jeziva i nelagodna kao kad sanjate da ste zarobljeni u digitalnoj kutiji koja diše. Zvukovi su dosta dobri, od udaljenih koraka do škripanja metala. Svaka soba ima svoj ritam, svaka lokacija svoj identitet, i u tome se vidi trud Supermassive tima. Da su samo gameplay i naracija ispolirani, ovo bi bio pravi dragulj. Igra traje otprilike jedno popodne, taman koliko treba da vas uvede, prodrma i isprati, ali dovoljno da vas i umori. Tu i tamo naići ćete na momente genijalnosti: savršeno osvetljenu scenu, pametnu zagonetku ili neprijatnog protivnika koji vas tera da zadržite dah i da vam srce zaigra. Nažalost, svaki takav trenutak brzo se uguši u moru tehničkih problema i konfuznih situacija.

Supermassive je, da budemo fer, preuzeo težak zadatak. Nije mala stvar naslediti studio koji je praktično definisao vizuelni horor minimalizmom. I dok su pokušali da serijal odvedu u kooperativnom pravcu, negde su usput izgubili ono što Little Nightmares čini posebnim a to je osećaj užasa tokom izolacije. Odatle potiče većina kvalitetno napisanih horor priča i igara jer je to iskonski strah čoveka tj jedan od. Ako to uspešno “okinete” imate emotivan odgovor igrača i investiciju. Ovde nažalost takvi momenti izostaju.

Da nije bilo svih tih frustracija, Little Nightmares 3 bi bio sjajan nastavak – taman dovoljno nov da osveži formulu a dovoljno poznat da zadrži duh serijala. Supermassive Games su doneli hrabre ideje i zadržali vizuelni identitet ali gameplay i ritam priče često padaju pod težinom sopstvenih ambicija.