Hell Is Us (2025)

Ne postoji mnogo igara koje verno i ozbiljno predstavljaju užase rata. Pojedine igre ponekad uspeju da prilično dobro prenesu trenutke užasa. Imamo momente iz Gears of War gde, uprkos akciji, komediji i klasičnom herojskom bravadu, imamo momente tragedije. Commandos je nešto ozbiljniji primer, gde dejstvovanjem svojih komandosa iza neprijateljskih linija, imate prilike da vidite užase nacističkih snaga dok se dešavaju. Po meni najbolji posao odradila je igra This War of Mine. Kao za inat, baš ta igra inspirisana je našim konfliktom devedesetih godina prošlog veka na teritoriji drage nam Juge.

Ja sam dete devedesetih i vrlo dobro znam kako izgleda kad se svet oko tebe raspada jer se odrasli svađaju oko teritorije i Boga. Isto je jako tužno što je rasparčavanje tvoje zemlje inspiracija za neke od tako tragičnih dela kao što su filmovi, serije, pa i igre. Prvi put kad sam video Hell is Us pomislio sam: “Evo ga još jedan pametnjaković koji misli da može da napravi filozofsku igru o ratu.” Pa rekoh – ajde da vidim kako to izgleda kad Kanađani pokušaju da naprave video igru o Balkanu, samo bez da to kažu naglas. Mislim, ok, kapiram da nam je previše Veilguard igara koje su preterano meke, ali dobio sam mnoooogo više nego što sam tražio.

Igru je napravio Rogue Factor, studio poznat po Mordheim: City of the Damned i Necromunda: Underhive Wars. To su bile čudne, nišne igre koje su uvek imale više ideja nego budžeta, ali i dovoljno ludosti da pokušaju nešto drugačije. Budući da sam hardcore fan svih Games Workshop ostvarenja, bilo mi je jako drago da isprobam i njihov najnoviji naslov i dam mu maksimalnu podršku. Hell is Us je njihov prvi pokušaj da naprave „veliku“ igru – treće lice, ozbiljna priča, AAA ambicija, ali bez mapa, markera i beskonačnih spiskova zadataka. I znate šta? Nije im loše ispalo. Samo što bi im malo više QA testera i pola kutije Red Bulla pomoglo da to sve ispoliraju.

Priča je samim tim i najoriginalniji i najači adut Hell is Us. Radnja se odvija u fiktivnoj zemlji Hadea – zemlji za koju nikada niste čuli i ne znate da je nađete na mapi (tu je ona negde, verovatno između Batajnice i Straževice!), koja je razarana beskrajnim građanskim ratom između dve religijske grupe – Sabinjana i Palomista. To je mračno, beznadežno mesto gde se mešaju verski fanatizam, propaganda i natprirodni elementi, poput sablasnih bića koja lutaju svetom. Glavni lik, Remi, dolazi u Hadeu u potrazi za svojom porodicom, ali se brzo upliće u dublje misterije zemlje, otkrivajući kako se ratovi ponavljaju kroz vekove zbog mržnje i manipulacije. Priča istražuje teme besmislenosti rata, uloge medija u dehumanizaciji neprijatelja i kako se istorija ciklično ponavlja. Lično, ova priča me je jako podsetila na jugoslovenske ratove iz 90-ih. Ja sam dete koje je odrastalo u tom periodu, sećam se živopisno bombardovanja, sirena, izbeglica i te teške atmosfere straha i podele. Kao mali, gledao sam vesti gde se komšije okrenu jedni protiv drugih zbog vere ili nacionalnosti, i Hell is Us me je vratio u to vreme – samo što sad umesto tenkova, tu su duhovi i magla.

Igra ima taj momenat introspekcije koji me je prilično pogodio – svako u Hadei ima svoje tragične priče, svi su izgubili nekog, i niko više ne zna zašto se uopšte bori. Taj deo je urađen gotovo bolno realistično. Na trenutke sam imao osećaj da sam ponovo klinac koji gleda vesti o bombardovanju, samo što sada mogu da udarim nešto mačem i osećam se korisno. Ali momenat kada sam ugledao grafit “Sabinian family tree” gde, pogodili ste, stoji drvo ukrašeno telima kao božićna jelka. Dobro bre igro, daj iskuliraj malo, ovo ne da pogađa preblizu doma, nego mi uleće na gajbu bez izuvanja u hodniku!

Što se tiče grafike i performansi, Hell is Us koristi Unreal Engine 5, što se vidi u detaljnim pejzažima – razrušeni gradovi, močvare sa napuštenim tenkovima, maglovite šume gde se sablasna bića kreću poput plesača u noćnoj mori. Vizuelno je impresivno, sa dinamičnim osvetljenjem i efekatima poput kiše ili magle koji dodaju atmosferu. Na PlayStation 5 konzoli, Quality mode na 30 FPS nije savršen, ali Performance mode drži 60 sa manjim kompromisima u rezoluciji. Lično, svidelo mi se kako izgledaju zone sa narandžastom maglom i crvenim nebom – deluje apokaliptično, ali ponekad mi se činilo da su teksture u daljini mutne, kao da sam zaboravio naočare. Šala na stranu, grafika nije revolucionarna, ali služi svrsi, posebno u mračnim tamnicama gde svetlost igra ključnu ulogu.

Hell is Us je igra bez mape, bez markera, bez toga da vam neko nacrta crvenu tačku i kaže “idi ovde”. Ove stvari je razvojni tim bukvalno stavio u trejler za igru kao posebni aduti koji igru čine originalnom. I iskreno, to mi se dopalo. Posle 200 sati u Assassin’s Creed igrama, osećao sam se kao da sam konačno skinuo GPS sa mozga. Umesto da trčite ka markeru igrajući se Glovo kurira, morate da zapravo slušate šta vam ljudi govore, da gledate pejzaž, da zapamtite gde ste već bili. Opet vam skrećem pažnju, igra vam ne daje ništa, pa samim tim ni mapu, a postoji dosta vraćanja napred-nazad kroz polu-otvoren svet. Crtanje na salvetu, pamćenje ključnih tačaka, beleške, na vama je da se snađete.

Na trenutke je to osvežavajuće, a na trenutke kao da ste zaboravili gde ste parkirali mozak. Neke zagonetke su sjajno dizajnirane, dok druge izgledaju kao da ih je smislio neko ko je tri dana bio budan na energetskim pićima. Ipak, ta vrsta frustracije ima neku čudnu draž – osećaj da ste zaista sami u nepoznatom svetu, bez tutorijala i papagaja koji vam objašnjava svaki korak.

Zagonetke su dobro izbalansirane: neke su logičke, poput pronalaženja ključeva u ruševinama, druge zahtevaju kombinovanje predmeta. Istraživanje je zabavno, sa zonama koje su dovoljno velike da se osećate izgubljeno, ali ne prevelike da se totalno isfrustirate. Međutim, tamnice – podzemni hramovi, napuštene fabrike – podsećaju na Zelda ili Resident Evil igre, ali bez mape, što može biti noćna mora. Ja sam koristio svesku da beležim zadatke, likove i lokacije, i to je zapravo pojačalo zadovoljstvo kad rešim nešto.

Sporedne misije, zvane Good Deeds, počinju iz razgovora ili nalaza predmeta, ali su predstavljeni minimalno u meniju – samo naziv i zamućena slika, bez nagoveštaja. Neki se mogu propustiti ako niste na pravom mestu u pravo vreme, i ja sam propustio par, što me je iznerviralo. Timelupi su zanimljivi: svetleće kupole sa ponavljajućim traumatičnim događajima, gde morate da ubijete neprijatelje i koristite specifične prisme da ih zatvorite. Ali pronalaženje tih prismi je haos – mogu biti bilo gde, i nema nikakvih naznaka.

UI je loš: morate da skrolujete kroz gomilu evidencije da nađete šifru ili nagoveštaj, što me je bukvalno nateralo da se upitam jel bi ova igra želela da bar malo bude normalna. Lično, voleo sam taj izazov, jer me je vratio u stare dane kad si morao da misliš, ali ponekad je prelazilo u dosadu. Kao da su developeri hteli da nas kazne za lenjost modernih igara.

Borba je… zanimljiva, dok ne postane naporna. U početku izgleda kao Soulslike – imate lake i teške udarce, pariranje, izbegavanje. Ali posle par sati shvatite da dubina apsolutno ne postoji. Remi ima par oružja (mač, sekire, koplje, veliki mač), ali sve se svodi na isto: udari, izbegni, udari, izleči se kad svetli tvoj prsten zdravlja. Posebno mi se dopada ideja “Healing Pulse” sistema – svaki put kad udarate neprijatelje bez da primite udarac, sakupljate energiju za lečenje. To tera igrača da bude agresivan, ali u stvari samo ohrabruje besomučno spamovanje udaraca, eliminišući potrebu za promenom dinamike i taktike. Ali protivnici… e, tu tek dolazimo do problema. Ima ih možda pet vrsta, i sve ćete ih sresti u prvih pola sata igre. Vaši natprirodni neprijatelji su takozvani Hollow Walkeri, nekakve duhovne beštije koje su navodno manifestacije negativnih emocija (ne, monotonija i repetativnost nije među njima!). Osim par boss-eva na koje ćete naleteti u toku igranja, princip borbe ostaje potpuno nepromenjen, što borbu u Hell is Us čini ujedno i njenom najvećom slabošću.

Rudimentarni RPG aspekt igre ne daje mnogo poboljšanja. Možete levelovati svoje oružije maksimalno pet puta, sa mogućnošću da dodate “rune” koje bi trebalo da oslikavaju neku od emocija koje oslikavaju izvestan stil borbe. Problem je u tome što, ma koji nivo težine da izaberete, borba je previše jednolična da biste primetili bilo kakvu osetnu razliku u izboru.

Muzika je jedan od najboljih delova – komponovana od strane Stephanea Primeaua, sa dodatnim doprinosima Antoine Vachona i Jean-Baptista Arthusa. Da, bukvalno sam istražio ko je pravio ovo remek delo. To nije klasičan soundtrack, već više ambijentalni soundscape: tamni sintovi, vetar koji zviždi, udaljeni krici i bas koji raste u napetosti. Primeau je bio u metal bendu ranije, pa se to oseća u mračnoj, uznemirujućoj atmosferi. Preporučujem slušalice – kiša koja dobuje po limu olupine auta ili vetar koji šušti kroz izgorele kuće čine svet živim. Muzika savršeno podržava ton igre, čineći istraživanje jezivim, a borbe intenzivnim. Lično, voleo sam kako se menja u različitim zonama – u močvarama je sablasna, u gradovima opresivna. Jedina mana je što ponekad ponavlja motive, ali to nije veliki problem. Kao da te muzika vuče u pakao, i ja sam se zalepio za ekran zbog toga.

Moram da priznam – nisam mislio da će me Hell is Us ovoliko pogoditi. Nisam očekivao da će igra o “fantastičnoj zemlji” biti toliko bliska stvarnim sećanjima. Kao neko ko je rastao uz slike porušenih gradova, strah, i večite rasprave oko toga ko je “kriv”, video sam u Hadei mnogo toga poznatog. Ova igra ne pokušava da vam kaže ko je dobar a ko loš. Samo vam pokaže posledice. I to radi mnogo bolje nego većina velikih igara koje se bave ratom. Možda je zato što ovde nema heroja. Svi su slomljeni, svi su izgubili nekog. I to me vratilo u stvarnost više nego bilo koja “realistična” vojna igra do sada.

Hell is Us je čudan hibrid – ambiciozan, frustrirajući, ali iskren. Rogue Factor je pokušao da napravi igru o ljudskoj gluposti i cikličnom ponavljanju istorije, i u tome su delimično uspeli. Borba je na žalost bolna tačka ove igre. Plitka, interfejs je noćna mora, a misije ponekad zbunjuju. Ali atmosfera, ideja i hrabrost da se igra ne vodi za ruku – to zaslužuje poštovanje. Ako volite da lutate izgubljeni, da sami otkrivate svet, i ako ste spremni da oprostite tehničke manjkavosti, Hell is Us će vam dati nešto što većina modernih igara ne može – osećaj da ste zaista sami u svetu koji ne mari za vas.