Emio – The Smiling Man: Famicom Detective Club (2024)

Nekada davno Nintendo je imao svoj serijal detektivskih igara: Famicom Detective Club, na konzoli Famicom (Nintendo Entertainment System). Igre su bile izdate samo u Japanu i dobile su pozitivne kritike. Nažalost, nikada nisu izašle van Japana.

Nakon 23 godine, Nintendo je 2021. odlučio da rimejkuje dve igre iz ovog serijala: “The Missing Heir” i “The Girl Who Stands Behind.” I evo nas sada u 2024. izdali su igru Emio – The Smiling Man: Famicom Detective Club – nastavak ova dva rimejka, i potpuno nova priča za serijal! Iako nisam igrala stare Famicom Detective Club igre, imam iskustva sa vizuelnim novelama i detektivskim igrama.

Kada sam prvi put videla trejler, oduševila sam se što ću igrati ovu igru. Ova jednostavna vizuelna novela (sa glasovnom glumom) nas upoznaje sa mladim detektivom (početnikom) Megumi Ogata-om. Na početku same igre, desi se ubistvo, i mi želimo da ga rešimo. Mladi učenik je zadavljen i pronađen u nekoj zabiti. Ono što je čudno u ovom slučaju je papirna kesa sa jezivim smeškom nađena na glavi žrtve. Ubrzo saznajemo da je u pitanju urbanu legednu o ubici pod nazivom: “Emio.” 18 godina pre ovog tragičnog događaja, desila su se tri ubistva, koja nikada nisu bila rešena. Sve žrtve su bile mlade devojke i jedini zajednički trag bila je ista ta papirna kesa sa izbušenim očima i jezivim smeškom. Sada je pitanje, da li se originalni ubica vratio, ili ga neko kopira? Prvo poglavlje igre me je oduševilo. Želela sam da saznam više o prošlim ubistvima i rešim ovaj sadašnji slučaj. Kako sam nastavila igru, tako se moje oduševljenje srozalo.

Igra je počela da me smara, i počela sam da gubim pažnju. Moram da priznam da sam tokom igre čak zaspala 2-3 puta, i verujte mi nisam baš ponosna na to, ali, bilo je dosadno. Jako dosadno. U vizuelnim novelama, nema mnogo gameplay-a ni lepe grafike, pa je jako bitno da priča stalno drži pažnju, a Emio – The Smiling Man, je užasan u ovome. Nakon što otkrijemo ubistvo u prvom poglavlju, mi provedemo ostatak priče samo istraživajući i pričajući s ljudima. Nema nikakve akcije, nikakvog velikog zapleta, nema ništa. Tek u dvanaestom poglavlju (poslednje poglavlje) se klupko otkotrlja i saznamo istinu. Svideo mi se kraj ali sredina apsolutno nije vredela. Zapravo, cela priča je mogla da se ispriča za šest poglavlja (možda osam).

Ni sporedni likovi nisu mnogo pomogli u ovome. Skoro svaki lik (uključujući i protagonistu) je generičan. Nekada mi se činilo da im je sve bitnije osim samog slučaja. Razgovori su bili dugi a nisu vodili nikamo. Beleške koje skupljamo tokom igre su bile dugačke i samo bi se dodatno dopunjavala, a uopšte nisu bile bitne. Igra ne može da razpozna šta je bitno a šta nebitno, pa nas samo bombarduje informacijama. Tokom cele igre, dosta sam likova i zaboravila, pošto nisu bili zanimljivi. U vizuelnim novelama imamo odlično napisane i upečatljive likove, koji su nas zabavili i ponekad doveli do suza (da li od smeha ili tuge).

Kao neko ko je prešao igre kao što su Ace Attorney, Danganronpa i Steins;Gate, imala sam mnogo više iščekivanja, naročito kada je u pitanju Nintendo ekskluziva. Mislila sam da ću istraživati više i da će priča biti mnogo zanimljivija (krivim trejler zbog toga). Dok “istražujemo” slučaj ili pričamo sa ljudima, imamo opcije koje koristimo kao što su:

• Pogledaj – look
• Pitaj – ask
• Istraži – search
• Priseti se – review

Naviknite se da koristite sve ovo jer vas igra neće pustiti da napredujete dok ne istražite desni lakat osobe pored vas, bukvalno. Ako ste nekada igrali Point-and-click igre i došli do onog dela “probaj sve se svim”, isto tako ćete se osećati u Emio. I zaboravite na hint system, nema ga, tako da, “sve sa svim” pa dok ne pogodite šta igra zapravo želi.

U početku mi se svidela glasovna gluma pošto moj muž i ja volimo da pozajmljujemo glasove likovima u vizuelnim novelama. Kao ljubitelji Ace Attorney i Danganronpa igara, moj suprug i ja bismo podelili uloge, čitali i davali glasove likovima. Ovaj put nisam morala da ga gnjavim da čita sa mnom. Nažalost, ovi prelepi japanski glasovi, najčešće nisu imali ništa bitno da kažu kako bi poterali priču. Baš zbog toga sam veći deo igranja kunjala. Na kraju svakog poglavlja, imamo manji review. Ovo je obavezan deo koji možemo preći na dva različita načina:

• Treba da se prisetimo detalja slučaja gde moramo da izaberemo jedno od ponuđenih odgovora.
• Da napišemo odgovor na postavljeno pitanje tako što otkucamo nečije ime ili određenu reč.

Moram da priznam, da nekad nisam dobro obratila pažnju, pa nisam mogla da se setim odgovora; mada to nije bilo ni bitno! Nema nikakvih posledica ako pogrešite. U Ace Atterney-u smo morali da pripazimo jer je bilo manjih posedica kada pogršno odgovorimo. Emio – The Smiling Man: Famicom Detective Club vas neće kazniti ako napišete gluposti (verovatno zna da ste već blizu da odustanete, pa neće dodatno da vas demotiviše).

Po meni prvi i poslednje poglavlje su bili najzanimljiviju u celoj ovoj igri. U poslednjem poglavlju saznajemo šta se stvarno desilo i otkrivamo legendu o Emio. Skoro sve ostalo između početka i samog kraja mi je apsolutno bilo nebitno i dosadno.

Igru na test dobili smo od firme Nintendo preko distributera CD Media