Dragon Quest I & II HD-2D Remake (2025)

Čini se kako smo upali u začaran krug nostalgije kako se godina bliži kraju, a novo-stari naslovi ne prestaju da izlaze. Nakon nekoliko legendarnih rimejkova starih legendarnih JRPG naslova, krunisanih Final Fantasy Tactics-om, bilo je potpuno prirodno da ću jedva čekati da se potpuno upropastim sa još jednom legendarnom avanturom koja proždire 100-satne komade ljudskih života, ovoga puta takođe iz Square Enix-ove kuhinje. Dame i gospodo, predstavljam vam Dragon Quest I & II HD-2D Remake! Ako niste nikada igrali original, ne brinite. Magija se vratila.

Upravo sam završio ovu remasterizovanu duologiju i moram da kažem – osećam se kao da sam se vratio iz nekog vremenskog tunela iz 1986. godine, ali sa savremenim udobnostima koje me nisu naterale da bacim kontroler kroz prozor. Kao neko ko je odrastao na originalnim NES/SNES verzijama (khm, khm, ok možda ne baš toliko originalnim ako me kapirate, ali ljubav je i dalje tu!), ovo je bio savršen način da osvežim gradivo, bez da se osećam kao idiot koji gubi sate na grindingu. Ali hajde, neću da vas gnjavim uvodom – idemo redom, jer ova recenzija će biti dugačka kao putovanje do Dragonlordovog dvorca u DQ1, ali obećavam da se nigde na putu neće pojaviti nasumični Slime-ovi!

Dragon Quest serija je mnogo više od klasičnog starinskog JRPG-a, to je komad japanske gejming istorije koji je oblikovao ceo žanr. Sve je počelo 1986. godine sa Dragon Quest I, kada je Enix (da, taj Enix, dok nije bio square, kapirate? Dok je bio kul… Ok, sam ću se izbaciti.) objavio prvu igru koju je dizajnirao Yuji Horii. Horii je bio taj genijalni tip koji je hteo da napravi nešto jednostavno, ali duboko – inspirisan wizardry-jem i western RPG-ovima poput Ultime, ali sa japanskim štihom. Originalni developer bio je Chunsoft, mala ekipa koja je radila sa Armorom (timom koji je radio Dungeons&Dragons adaptacije za Famicom, tako znate da su prave glave, pogodne za ovakav projekat), i oni su stvorili osnove: turn-based borbu, slučajne susrete, i tu čaroliju istraživanja sveta koji te vuče da ideš dalje iako znaš da ćeš ponekad umirati od dosade.

Zatim, 1987. godine, stiže Dragon Quest II, opet od Chunsoft-a, i to je bio korak napred – više likova, veći svet, ali i oni klasični problemi poput bugova i lošeg balansa (sećam se kako sam psovao prevod Dragon Warrior II na NES-u, jer tekst nikakvog smisla nije imao). Enix je tada bio mali izdavač, fokusiran na kvalitet umesto kvantiteta, i serija je eksplodirala u Japanu – redovi ispred prodavnica, deca koja beže iz škole da kupe novi deo. Ali vreme leti, i 2003. godine Enix se spaja sa Squaresoft-om u Square Enix, i tako počinje era velikih budžeta.

Sada, za ovu HD-2D remeku, Square Enix je preuzeo volan kao publisher i co-developer, ali glavni posao su obavili ARTDINK i Team Asano. ARTDINK je ekipa koja je poznata po simulacijama (poput A-Train serije), ali ovde su se dokazali kao majstori za rimejkove – oni su radili i na nekim prethodnim DQ projektima. Team Asano, predvođen Ryutaro Ichimura-om (koji je radio na DQ Monsters i sličnim), brinuo se za HD-2D estetiku, koja je postala njihov zaštitni znak nakon Octopath Traveler-a, koji je istom kuipo mnoge nove fanove. Yuji Horii je još uvek dizajner, iako je sad više savetnik – on je taj koji je insistirao na očuvanju duha originala, ali sa značajnim izmenama koje poboljšavaju kvalitet doživljaja igranja. A umetnik? Yoshiya Fujisaki, koji je preuzeo magični štapić od Akirama Torijame, dao je pikselima taj moderan sjaj. Kompozitor Kōichi Sugiyama, bog ga blagoslovio, još uvek je tu sa svojom orkestralnom muzikom, iako je sad to remasterizovano da zvuči kao da svira ceo filharmonijski orkestar u vašim sluškama. Jako impresivna muzika, i samo sećanje na digitalizovane klikove i tuševe iz starih SNES igara čine da se zgrozim posle ovog remek dela.

Zašto je sve ovo važno? Jer Square Enix nije samo bacao pare – oni su uzeli lekcije iz prošlosti. Posle uspeha Dragon Quest III HD-2D rimejka prošle godine (koji je prodao milione i podsetio svet na Erdrick trilogiju), odlučili su da vrate početak serije u centar pažnje. ARTDINK je doveo tehničku preciznost, a Horii-jev tim osigurao da se ne oseća kao jeftin cash-grab. Ja lično volim ovu istoriju jer me podseća da JRPG nije samo Final Fantasy sa dramom – Dragon Quest je bio pionir, i ovi developeri su ga oživeli bez da ga pretvore u neku mobilnu smećariju.

Sada, priča – jer bez nje, ovo bi bio samo matematički simulator grindovanja. Dragon Quest I je klasična bajka: vi ste princ iz neke zaboravljene loze Erdricka (da, onog legendarnog heroja iz trojke), i Alefgard je u haosu. Dragonlord je ukrao princezu Laure i Svetlosnu kuglu koja drži tamu na bezbednom odstojanju. Vaša misija? Pronaći oružje, oklope, i tajnovite artefakte razbacane po svetu, dok istražujete špilje, zamke i gradove napunjene NPC-ovima koji samo ponavljaju “Idi levo, glupane”. Original je bio prilično sirov – bez cutscena, samo tekst i vaša mašta. Dakle, pravi, sirovi RPG. Ali u ovoj remeku, dodali su kratke scene i dijaloge koji objašnjavaju zašto je princeza baš tamo zarobljena, ili šta se desilo sa tim bardom Garinom (koji je sad pun misterije, a ne samo random lik).

Šta sam voleo? Dodatak Kandate, lopova iz originala, ali sada sa pozadinom – on nije samo filler, već deo priče koji vas tera da razmišljate o moralu. Ali, iskreno, DQ1 je još uvek solo avantura, i to me je podsetilo na dane kad sam igrao kao klinac i mrzeo svaki susret sa slajmovima. Ali ipak, to je šarm i poenta ove igre: osećate se kao pravi junak, ne kao deo timske igre.

Dragon Quest II – ovo je gde stvari postaju zanimljivije, i veće. Radnja se dešava čitavih 100 godina kasnije, potomci Erdricka vladaju Torlandom, ali Hargon, zli čarobnjak iz pakla, napada. Uništava Moonbrooke zamak u stilu Warcraft kataklizme, i vi kontrolišete trojicu prinčeva: iz Midenhalla (vaš junak), Cannocka (čarobnjak koji je… pa, koristan kasnije), i Moonbrooka (healer sa mačem). Priča je o savezu – svaki princ dolazi iz svog kraljevstva, sa svojim kulturama i motivima, ali svi se bore protiv iste tame. Početak je genijalan: uvod u svako kraljevstvo, zatim invazija koja vas baca u haos. Dodali su više lore-a o tome kako su se potomci raselili, i veze sa DQ3 (koji je hronološki prequel, ali sada se sve lepo uklapa).

Šta me je nasmejalo? Prinčevi su tako stereotipni – Midenhall je mišićav tupan, Cannock je lenj, a Moonbrooke je tajna zvezda. Ali priča raste: od linearne misije do branchinga gde birate redosled gradova, i to me je držalo budnim. Dodali su cutscene sa Hargonom koji izgleda kao da je pao iz nekog lošeg horor filma (uništiću vas sve! Muhuhuhahaha!), a ja sam samo sedeo i mislio, “Brate, samo mi daj taj Watergate ključ, neću da slušam monolog.” (Doduše, moram da napomenem da postoji opcija preskakanja dijaloga) Lično, DQ2 mi je više legao jer ima timsku dinamiku, ali priča u celini je još uvek jednostavna – spasite svet, porazite zlo. Ništa revolucionarno, ali sa ovim rimejkom, oseća se kao prava epska saga, ne kao skica.

Što se grafike tiče, tu ima svašta da se kaže. HD-2D stil je postao Square Enix-ov fetiš, i ovde je savršen. Umesto ravnog 2D-a iz originala, dobijate piksel art karaktere (tačnije, 16-bit vibe iz SNES-a), ali sa 3D pozadinama koje daju dubinu. Kameru ne možete rotirati ali objekti zaista lepo iskaču kako “skrolujete” kameru, dajući na dubini i živosti sveta. Na PS5-u, ovo radi na 4K rezoluciji sa 60 FPS-om, bez ijednog dropa – čak i u gužvi sa puno likova, sve je glatko kao da je igra rođena za ovu konzolu. Isprobali smo je na TV-u sa HDR-om, i boje su ludilo: zelenilo Alefgarda izgleda kao da si u nekom fantazijskom vrtu, a zamkovi imaju tu dramatičnu senku koja ostavlja bez daha. Šta sam voleo? Taj momenat kad stojite blizu Radatome zamka i vidite Dragonlordov toranj u daljini – u 3D-u, to je kao da gledaš film, ne igru. Pikseli su oštri, animacije monstra fluidne (slajmovi skaču kao da su na kofeinu, totalna komedija), i efekti čarolija su suptilni, ali spektakularni.

Muzika? Sugiyama-jeva orkestra je remasterizovana, zvuči bogato preko zvučnika sa TV-a, ali bolje stavite slušalice za pravi efekat. “Hark! The Herald Angels Sing” varijacija u meniju me je naterala da se nasmejem – kao da je Božić u paklu. Ali, ozbiljno, ovo je zaista trijumf; podseća me zašto volim retro, ali bez prašine.

Gameplay je srž ovih naslova – i ovde Square Enix nije štedeo. Osnova je ista: istraživanje sveta iz ptičije perspektive/izometrijskog ugla, slučajni susreti (da, oni su još uvek tu, i česti – više o tome kasnije), i questovi koji te vode po mapi. Ali već pomenute quality-of-life izmene su spas: save tačke su bilo gde (ne više samo u crkvama, hvala bogovima na tome), nema gubitka zlata kad umrete (samo restart od poslednjeg save-a ili bossa), i quest tracker koji ti pokazuje gde da idete (za nove igrače ovo je zaista spas). Tri nivoa težine: Lako (bukvalno hack od nivoa težine, HP ne pada ispod 1, savršeno za decu ili lenjivce poput mene), Normalno (kao original, ali manje bolno), i Teško (za masohiste koji vole da gube).

Mapa je genijalna – kad pritisnete kvadrat, vidie ceo svet sa markerima, zoom-om, i podsetnicima. Pravi spas za nas koji smo crtali mape u sveskama. Istraživanje je takođe poboljšano: više skrivenih predmeta, malih puzzle-a (kao pomjeranje stena), i branchinga u DQ2 gde birate redosled questova. Ali, slučajni susreti su i dalje prečesti – idete od tačke A do B, i svakih 10 sekundi borite se sa goblinima i slime-ovima.

Lično, voleo sam solo deo u DQ1 – oseća se intimno, kao da ste stvarno junak bez backup-a. U DQ2, tim dodaje dubinu: svaki član ima role (tank, mage, healer), i menjate opremu da ih balansirate. Sistem inventara je moderan, brzo menjanje, i nema više ograničenja koja vas teraju da bacite potion samo da stavite mač. Ali, tempo je spor – ovo nije action RPG, već klasična turn-based stara škola, pa ako želite brzinu, možete i ubrzati animacije u opcijama. Ukupno, mehanike su pametno ažurirane: zadržale su retro šarm, ali dodale udobnost koja me nije naterala da odustanem nakon višesatnog igranja.

Borba je srž Dragon Quest-a, i ovde je jednostavna kao u originalu, ali sa twistovima. Turn-based: vi birate akciju (napad, čarolija, taktike, bežanija), i monstrumi odgovaraju. U DQ1, solo ste, pa je svaka borba rizik. Dodali su scroll-ove sa novim sposobnostima (boosteri za critical hits ili buffovi), što olakšava, ali bossevi su još uvek brutalni. Na lakoj težini je i dalje relativno lagano, ali na teškoj, morate da igrae pametno.

U DQ2, party menja sve: tri člana znači više taktika – imate opciju da postavite strategiju (agresivno, defanzivno) i pustite da teče, ili mikromenadžujete. Animacije su brze (opcija za turbo), ali bez njih, možete čekati. Ono što mi se dopalo je raznovrsnost čudovišta – od slajmova do demona, svaki sa unique attack-om. Ono što je ipak malo nedostajalo je bar neki razgovor između likova – čisto da upotpune doživljaj. Ali avaj. Combat nije dubok kao moderni RPG, ali je fer – uči vas strpljenju, i sa QoL-om (brzi restart), nije frustrirajući.

Suma sumarum, Dragon Quest I & II HD-2D Remake je majstorski release koji uzima klasične korene serije – od Horii-jevog dizajna i Chunsoft-ove osnove, preko ARTDINK-ovih tehničkih poboljšanja – i pretvara ih u nešto pristupačno igračima u 2025. Priče o Erdrickovim potomcima, od solo spasavanja princeze do timskog rata protiv Hargona, dobijaju dubinu sa novim scenama i lore-om, bez da gube bajkoviti šarm. Grafika u HD-2D stilu blista na PS5-u sa glatkim performansama i vizuelnim spektaklom koji čini svet živim, dok gameplay i mehanike balansiraju retro izazov sa quality of life spašavanjima poput saves-a svuda i pametne mape. Combat ostaje jednostavan turn-based, ali sa party dinamikom u DQ2 postaje takticki zanimljiv, iako slučajni susreti još uvek mogu da iritiraju. Ukupno, ovo je dokaz da stari klasici mogu da se ožive bez da izgube dušu.