Octopath Traveler (2018)

Kako godine prolaze, gaming industrija se sve više i više fokusira na to da impresionira konzumere, najviše grafikom, a onda i zvukom. Retko ko se oslanja da oduševi, bolje rečeno oduva igrače dobrom pričom, inovantnim gameplayem ili sjajnim idejama koje prođu još sjajniju realizaciju na putu do gejmera. Nekako smo se vremenom navikli na to, i počeli smo da sve više i više obraćamo pažnju na igre koje su estetski prelepe i koje krasi prežvakani gameplay sa ne tako puno svežih ideja koje svi očekujemo. Trenutno je vreme multiplayer igara, kako kooperativnih tako i kompetetnih. Priče u igrama skoro da više i ne postoje, a kada neka igra tog tipa bude najavljena, svi je dočekaju na krv i nož jer je izostavljena najbitnija komponenta današnjice, napucavanje i nadmudrivanje sa ostalima.

Upravo zbog toga smo praktično i zaboravili da uživamo sami u igrama, jedan igrač, jedna konzola/PC i mnogo sati uživanja. Svi gledamo da nađemo nešto šta će nas zadovoljiti na kratke staze, dići adrenalin i spucati moždane ćelije u periodima od po pola sata. Iskreno, nismo ni mi ništa drugačiji, jer taj nagon za dokazivanjem, da budemo najbolji, je jači nego ikada, pogotovo u današnjoj generaciji gejmera.

Sony i Nintendo se još uvek oslanjaju na single player iskustvo, na pripovedanju fantastične priče i još boljeg gameplaya, igrama koje uvlače igrače toliko duboko u taj virutelni svet, da se često izgubimo i ne primetimo da nam je proletelo par sati slobodnog vremena u nekoj igri. Dok se jedna od te dve kompanije ponovo oslanja na estetiku pored pripovedanja, Nintendo se ipak još uvek drži nostalgije, kako kod nekih najvećih hitova te kuće, tako i kod nekih, da kažemo, manjih projekata.

Square Enix je sa izlaskom Nintendo Switch konzole izbacio I am Setsuna, igru koja je odradila odličan omaž starim RPG naslovima koje su krasile 16bitne konzole. Posle toga, krajem 2017. smo dobili i Lost Sphear, i tada je već bilo očigledno da taj tip igara još uvek ”radi” igrače, kako nostalgičare, tako i one koji tek odlučuju da uskoče u virtuelni svet zabavnog softwarea.

Početkom 2018. godine, izbačen je demo za još jednu igru tog tipa, koja ne samo da estetski podseća na sve stare naslvoe 16bitne ere, već je i krasi gameplay tog tipa, čvrst, zanimljiv, izazovan, bez mnogo praštanja, u nekim trenucima i okrutan. Demo pod radnim nazivom Octopath Traveler je predstavljao samo jedan deo igre koja nam se spremala za ovo leto. Puna igra, koja nam je došla pre nekoliko nedelja, ne samo da je ispunila sva očekivanja, samo nadogradila već savršeno iskustvo koje smo imali sa demoom, već nas je totalno oduvala, kako po pitanju izvođenja, tako i po pitanju savršene slatkaste grafike i kombinaciji nekoliko stilova, koji na iznađenje svih, savršeno funkcioniše.

Octopath Traveler je pravi omaž najboljim RPG igrama iz doba 16bitne ere. Iako su svi likovi predstavljeni 2D grafikom i cela estetika podseća kao da bi ovo mogli da zaigramo na nekim starijim konzolama, ona je ukrašena 3D okruženjem i realističnim efektima koji dodaju poseban šmek dok istražujete ovaj divni svet. Na vama je da izaberete jednog od osam ponuđenih likova i započnete njegovu priču. Octopath Traveler, kako samo ime i nagoveštava, u sebi krije osam totalno odvojenih priča, a ukoliko želite da svaku ”proživite”, praktično morate da odigrate OSAM puta. Moramo napomenuti da, kada zaronite u ovaj fantastičan svet, će vam trebati preko 40 sati kako bi završili jednu priču, Da, naravno, u igri ćete susretati ostale likove sa kojima ste mogli da igrate, ali fokus pripovedanja nikada neće pasti sa vašeg odabranika. Oni će biti tu, učestvovaće u dijalozima i u priči, ali nikada neće oduzeti ”spotlight” vašeg ”heroja” već će ispunjavati i praviti pravu družinu. Postoje minimalni trenuci u kojima se priča prepliće, to su bukvalno, samo ”trenuci” i nekao upravo zbog toga nam se čini da ta konekcija između likova nije toliko dobro odrađena, bolje rečeno, oni se nikada ne povežu na taj neki emotivan način kao pravi saputnici, već su jednostavno, tu. Ukoliko vas neki lik zaintrigira, neko od onih koje niste izabrali, uvek se možete ponovo vratiti igri i odigrati njegovu priču. Realno gledano, one nisu tako savršeno napisane, ne borite se protiv nekog kolosalnog zla koje je stiglo na zemlji niti pokušavate da sprečite armagedon, već su događaji, priče i susreti više realniji nekoj avanturi koje bi mogao bilo ko da doživi, naravno isključivši natprirodna bića koja ćete susretati u borbi ili gradovima. Priče su okej, ništa više od toga, dijalozi mogu da budu odlični u trenucima, dok u drugim malo više cringy, a voice acting je možda i najbolji deo ovog segmenta igre, kako engleski, tako i japanski, koji realno, odlično zvuče nama, ali ne znamo da li su toliko uverljivi i japancima. Nekako je divno igrati ovu igru sa japanskim voiceoverom, ne samo zato što nekako to pripada ovom izvođenju i vuče na nostalgiju, već se uklapa u sam dizajn apsolutno svega što je stvoreno u igri. Kao što smo rekli, mešavina 2D i 3D grafike odlično funkcioniše, a realistični detalji kao što su sneg, pesak, voda sa svim savršenim sjajem i odsjajem sunca u njima, svetlucavim efektima, doprinose tom nekom, apsolutno bajkovitom izgledu ove prelepe igre.

Borbe su priča za sebe, sa jedne strane turn based sistem koji tako jednostavan, sa druge dosta dubok i zahtevan. Poznato je da u mnogim JRPG igrama, stalno dobijamo nove opcije, mogućnosti, gde nas igra u nekim trenucima jednostavno guši novim forama i načinima kojim možete pobediti neprijatelja. Iako su one većinom potezne, nikada im nije bilo dosta da se zadovolje jednostavnim izvođenjem koje će se vremenom produbljivati i dobiti oblik nečeg savršenog, već će ti tutoriali trajati do večnosti, gde će igra ubacivati ”samo još jedan potez” onda ”još jedan” i tako do iznemoglosti (da, Xenoblade Chronicles 2, mislimo na tebe). Ovde je fora totalno drugačija. Jednostavni sistem koji je aposlutno svima poznat koji su doigrali makar jedan old school 2D RPG je zastupljen i ovde. Da tu ima dosta fora i sitnih zezancija, ali igra vas nikada ne guši svim tim, već vam dopušta da se fokusirate na naučeno u nekoliko bitaka i da sami evoluirate i naučite da bolje kontrolišete vaše likove u borbama. Praktično vas dopušta da sa minimalnim ali efikasnim tutorialom, naučite skoro sve šta vam je potrebno i onda vas pušta da sami zaronite u dubinu ovog savršenog sistema.

Svi likovi imaju obične i elementarne napade, a tutorialom ćete naučiti da ih možete kombinovati ukoliko želite da nanesete veći DPS, koji će vam biti neophodan kasnije u igri, protiv jačih protivnika. Na vama je da eksperimentišete kako i šta se najbolje kombinuje, da nađete savršen recept svih vaših boraca i izučite apsolutno svaku vrlinu i manu, kako bi spremno dočekali te, jake protivnike, koji neće tako lagano praštati greške kao oni sa početka igre. Ovo je jedna od onih igara koja će vas naterate da razmislite pre svakog napada, osmislite taktiku, jer nekada čak i ona oružja koja mislite da su totalno neefikasna, mogu dovesti do pomaka u borbi, pa čak i okrenuti je totalno u vašu korist. Na vama je da samo malo uključite mozak, fokusirate se, vidite čime raspolažete i onda krenete u borbu.

Jedna zanimljiva stvar u ovoj igri je to što svaki lik ima, da kažemo alternativni, sekundarni posao. Tako da na primer, thief može zadavati udarce i običnim mačevima, ili možda mađioničar može udarati daggerima ili luk i strelom. Na vama je da odredite koje će sekundarne uloge vaši likovi imati, a verujte, oni mogu dosta da vam pomognu u prelasku igara. Čak i posle trideset, četrdeset sati, iako možda završite priču, vaši likovi neće biti jaki na tom nivou kako bi očistili svakog neprijatelja na skoro savršeno dizajniranoj mapi. Tada će te sekundarne uloge doći do izražaja jer je to prilagođavanje apsolutno neophodno ukoliko želite da kompletirate igru u svakom smislu.

Muzika… ne znamo šta možemo da kažemo za ovaj segment igre, sem da je ovo jedan od najboljih soundtrackova u ovakvom tipu igre, pa možda i generalno u RPG žanru, ikada. Mislimo da je to dosta.

Octopath Traveler možda nije savršen turn-based JRPG po apsolutno svakom segmentu, ali danas ni jedna igra ne može da ponese taj epitet savršenosti. Mane koje su izražene u ovom naslovu su totalno neočekivane, a to su ne tako sjajne priče likova, ili bolje rečeno, osam priča čiji kvalitet dosta varira kako se budete odlučili da ih završavate. Dok će vam se neka svideti i oduševiti vas, druga će vas ostaviti totalno ravnodušnima. Kada je u pitanju grafika, izvođenje, borbeni sistem, to je gde ova igra apsolutno sija, u svakom pogledu, toliko da će vas upravo te stvari držati prikovane uz Switch konzolu satima i satima čak i nakon što završite prvi prelazak.

Možda je ovo pored Zelde najbolji RPG do sada na ovoj slatkastoj platformi, ali jedno je sigurno, jednostavno ne smete propustiti ovaj naslov ukoliko posedujete Switch konzolu, jer igra pleni i žari u svakom smislu.