DOOM: The Dark Ages (2025)

Pre skoro 15 godina, talentovani majstori FPS žanra iz id Software-a su pokušali da po svaku cenu donesu nove tehničke revolucije u post-apokaliptičnoj igri Rage (2011), ali su odmah na premijeri shvatili da im ih je taj fokus sprečio da igračima dostave zabavnu igru koja podseća na njihove prethodne hitove.

Poznati po frenetičnoj akciji, nemilosrdnoj muzici i odličnim borbenim izazovima, stare igre ovog studija iz serijala DOOM i Quake su predstavljali osnovu koju je ovaj tim morao da ponovo pronađe. Pola decenije i par odbačenih koncepata kasnije, id Software je pronašao svoje srce u fantastičnom restartu DOOM franšize koja je svima dokazala da ovaj studio i dalje ima mnogo toga da ponudi modernim igračima.

Posle fenomenalnog uspeha DOOM 2016 igre koji je promovisao takozvani „push forward combat“ i finishere koje je par godina ranije popularizovao odlično sklopljen TPS naslov WH40K Space Marine, njen punokrvni nastavak DOOM Eternal je transformisao gameplay u još frenetičnijem pravcu. Nemilosrdni heroj DOOM Slayer je u toj igri postao Brzi Gonzales koji je sa svojom brzinom i mogućnošću vertikalnog kretanja mogao da eliminiše još opasnije horde pakla koje su napale samu planetu Zemlju.

Ali ovaj gameplay redizajn nije prošao bez značajnih kritika, jer je transformisao lagodno FPS igranje u preciznu (i mnogima tešku) puzzle igru gde su igrači na svakih par sekundi morali pažljivo da biraju pravilna oružja koja bi odstranila veoma agresivne protivnike.

Sada, pet godina kasnije, DOOM franšiza se vratila na velika vrata u svojoj trećoj reboot igri koja opisuje do sada neviđeni stadijum života legendarnog DOOM Slayera – njegovu burnu prošlost u ranim danima rata između Raja i Pakla gde je on izgradio svoju reputaciju i uterao strah čak i u kosti beskrajnih hordi demona.

DOOM: The Dark Ages donosi sa sobom nekoliko inovacija koje opet dramatično menjaju tok gameplay-a ovog legendarnog FPS serijala.

Prva izmena koju će svi moći da primete je mnogo ambicioznije zamišljena narativni segment igre, koji će redovno igračima prikazivati cinematike sa likovima i događajima koji su realizovani u stilu nekog epskog fantazijskog holivudskog filma.

Kampanja koja u proseku  traje oko 13 sati igranja (plus 4-5 sati više ako želite da kompletirate sve opcione izazove) će igrača poslati na mnoga ratišta ovog fantazijskog univerzuma – od fantastičnih dvoraca planete Argent D’Nur, do zapaljenih pustara pakla i čak potpuno neočekivanih lokacija koji do sada nisu mogli biti viđeni u ovoj franšizi.

Ovi narativni elementi jeste da predstavljaju značajnu novinu, ali već posle par sati igranja počinje da se stiče utisak da je priča nepotrebno izforisana i da bi igri više odgovarao veći fokus na neprekidni gameplay koji smo videli u igri DOOM 2016.

Pored standardnog istraživanja u FPS modu, igrači će u ovoj igri takođe dobiti šansu da komanduju velikim mech-om kao i da lete na zmaju u nivoima koji su dramatično veći i detaljniji od bilo koje ranije DOOM igre. I sami FPS nivoi su ovde uvećani da sadrže polu-otvorene HUB zone koje u sebi kriju širok spektar opcionih izazova i sakrivenih resursa.

Neki nivoi su toliko veliki da igrači mogu po prvi put dobiju osete kako bi DOOM igra izgledala kada bi bila napravljena u stilu modernih Open World naslova.

Ali iako akcija postaje sve izazovnija i zabavnija u drugoj polovini kampanje, ova dva dodatna gameplay sistema (mech i zmaj) postaju previše repetitivni. Oni uspešno prekidaju dugačak niz neprekidne FPS akcije i igračima daju šansu da se odmore uz malo drukčiji gameplay, ali mali broj dostupnih borbenih opcija i jednolični zadaci sprečavaju ove dve sekcije igre da zasijaju istim svetlom kao i redovno FPS napucavanje.

Posle zaista nemilosrdnog brzog i veoma zahtevnog DOOM Eternal-a, u ovoj igri su igrači transformisani u mnogo sporijeg „tenk“ karaktera koji preferira da uvek bude na zemlji, bez potrebe za ludim skakanjem i konstantnim menjanjem oružja.

Prebacivanje gameplay-a „na zemlju“ je dovelo do drukčije strukture protivnika koji sada preferiraju da dolaze u mnogo većim grupama, i sa specijalnim potezima koji će u stilu prve dve retro DOOM igre napuniti ekran sa opasnim orb-ovima moći koje će igrač morati da izbegava.

Ali i igrač je sada opremljen sa još zanimljivijim borbenim opcijama, među kojima svakako prednjači prisustvo borbenog štita koji će igrači uvek nositi sa sobom ma koje oružje oni koristili. Štit sada omogućava igraču da zastane i odbrani se od jakih napada protivnika, ali već posle sat vremena igranja ovaj deo opreme DOOM Slayera postaje još jedna alatka za napad.

Naime štit se može ofanzivno bacati (u stilu Kapetana Amerike) na protivnike koji će na kratko postati stun-ovani, ali još bitnije, štit će moći da reflektuje zeleno obojene napade protivnika, time otvarajući potpuno nove taktike igranja. Kod većih protivnika, štit će predstavljati i primarni način na kojih ih morate poraziti, kada se igra pretvara u pravi „parry“ akcioni naslov gde igrač mora dobro pratiti tajminge nadolazećih zelenih napada.

Ako niste ljubitelj igara koje u prvi plan guraju „parry“ poteze (a kojih ove godine ima iznenađujuće puno!), developeri iz id Software-a su na svu sreću ubacili u igru širok spektar opcija za promenu toka gameplay-a.

Accessibility sekcije ne podržavaju samo alatke za audio/vizuelno prilagođavanje igre za igrače sa smanjenim sposobnostima, već i slajdere koji direktno utiču na glavni gameplay igre – brzina rada igre, šteta koju primate/delite, i najbitnije trajanje tajminga za parry potez.

Kao i u ranije dve DOOM igre, finišer potezi postoje i ovde ali su mnogo brži i ne prekidaju tok akcije.

Taktično biranje oružja za odstrel protivnika i dalje postoji (pogotovo ako hoćete da ugrabite nešto što vam baš nedostaje od zdravlja/oklopa/municije), ali nije ni blizu toliko napadno i obavezno za korišćenje kao što je to bilo u DOOM Eternal-u.

Što se sistema za unapređivanje sposobnosti igrača tiče, tu stvari nisu puno napredovale.

Igrači tokom istraživanja kampanje mogu sakupljati zlato za kupovinu novih nadogradnji oružja, a isti resurs se može koristiti za unapređenje štita i pesnice. Ove nove opcije otključavaju pristup novim status efektima koje igrač može da napravi na protivnicima, otvarajući nove taktičke opcije tokom velikih borbenih izazova.

Maksimalno zdravlje i štit su stat-ovi koje nećete moći proširiti jednostavnom kupovinom. Za to ćete morati da istražite sve delove mapa, pronađete i odstrelite specijalne mini-boss protivni koji su označeni sa HP ili Štit ikonom.

Deo igre koji možda i najviše odstupa od ranije dve DOOM igre je njena muzika.

Posle dva fenomenalna soundtrack-a koje je komponovao i odsvirao majstor Mick Gordon, treći novi DOOM je unajmio muzički duo Finishing Move Inc kojeg sačinjavaju Brian Trifon i Brian Lee White. Njihova muzika kompetentno emulira osnovni stil koji je Mick Gordon postavio u ranijim igrama, ali nikada ne uspevaju da dostignu taj fantastični audio stadijum kada sama muzika preuzima primat i gura celu atmosferu igre na potpuno novi nivo.

Štaviše, sama implementacija muzike tokom gameplay sekcija je lošije urađena, sa mnogim delovima igre koji više ne koriste agresivnu muziku da gurnu igrača u borbenu ekstazu. U nekim retkim momentima igre muzički miks je bas razočaravajuće implementiran, praveći deonice gde se baš oseća da jedino što igri fali je malo bolji udar muzike.

A što se vizuelne prezentacije tiče, id Software je opet uspeo da nadmaši same sebe.

DOOM: The Dark Ages izgleda apsolutno fenomenalno, sa ogromnim nivoima i detaljnim objektima svuda oko igrača čiju grafiku poboljšavaju i napredni raytracing efekti (koji će biti dodatno poboljšani punim „pathtracing“ modom ovog leta). Borbene arene su u ovoj igri nadograđene i potpuno novim sistemom fizike koji pretvara mnoge elemente okruženja u dinamične objekte koji se mogu rušiti i uništavati sa velikim nivoom detalja.

Posebno moramo pohvaliti drastično poboljšane animacije i modularni izgled protivnika, koji sada realistično reaguju na pogotke igrača i gube sa sebe delove oklopa/mesa/kostiju sve do trenutka krvave smrti.

PC verzija igre omogućava potpunu kontrolu nad svim vizuelnim elementima igre, a sve konzolne verzije rade u tečnih 60 frejmova u sekundi. PC igrači koji su osetljivi na mikro-zastoje koji postoje u mnogim drugim modernim igrama će ovde pronaći naslov koji je tehnički toliko dobro utegnut i slobodan od svih vrsta „frametime“ problema, da će igra savršeno raditi na bilo kojoj modernoj gaming konfiguraciji.

Sve u svemu, DOOM: The Dark Ages je veoma dobra igra i dostojan naslednik popularnog DOOM serijala koji na svakoj podržanoj platformi radi i izgleda fantastično.

Igra donosi širok spektar novih gameplay opcija koji je čini unikatnom i vrednom igranja, ali izforsirana narativna sekcija, repetitivni mech i zmaj mini-nivoi i ponekad neubedljiva muzika spuštaju osećaj vrhunske akcione atmosfere koji su prethodni delovi ovog serijala uspeli da probude u igračima.