DOOM Eternal (2020)

Posle nešto manje od 20 sati provedenih u DOOM Eternal mogu reći samo ovo: Put do pakla nikada nije bio ovoliko zabavan. Od početka do kraja, nebrojeno puta sam uhvatio sebe zgrčenih mišića i nožnih prstiju od tenzije kojom ovaj naslov neprestano zrači. DOOM Eternal je oda svim ljubiteljima FPS žanra koji su tokom devedesetih odrasli uz svima već dobro poznate šutere koji su punili, žarili i palili igraonicama. Mlađa publika bi možda rekla da nikada u životu nije odigrala zahtevniji šuter, dok mi malo stariji pevamo pesmu radosti što se ovakav tip pucačina ponovo vratio tamo gde mu je i mesto, a to je na samom vrhu. Mislite da preterujem?  Hajdemo onda ovako.

Osećaj koji DOOM Eternal pruža je neverovatno dobar. Kao franšiza koja je ustanovila norme, a samim i tim i popularizovala FPS žanr, DOOM je prošao kroz veliki broj različitih iteracija. Kako dobrih, tako i loših. Dugo se na DOOM gledalo kao na legendu koja počiva u miru sve dok id Software 2016. godine nije odlučio da podigne Titana ponovo iz pepela u vidu reboota. Javno mnjenje je bilo ubeđeno da naslov iz 2016. neće uspeti da ponudi nikakve nove ideje i da je tadašnji DOOM samo Bethesdin pokušaj da se iscedi neki dinar od nostalgičara koji su odrasli uz stare naslove. Na svu sreću, niko od njih nije bio u pravu.

Originalni DOOM je još pre DOOM iz 2016. bio idolizovan od strane starijih igrača, a na to je najviše ukazivalo postojanje Brutal DOOM moda koji je kreiran od strane Markosa Abenantea, koji je igračima poznat i kao Sergeant_Mark_IV. Brutal DOOM je original pretvorio u remek-delo nasilja koje savršeno vizualizuje slike koje su tadašnjim igračima prolazile kroz glavu. Igrači su se složili da posle povratka na original koji ne poseduje ovaj mod, DOOM zaista deluje isprazno i da je osećaj drugačiji od onoga što treba da bude.

E pa vidite, ono što je Brutal DOOM naspram originalinog DOOMa, to isto je sada DOOM Eternal naspram DOOMa iz 2016. Svako ko je iskusio čari ovog naslova imaće poteškoća da se vrati na prethodni deo. To govorim kao neko ko je proveo stotine časova samo u kampanji u prošlom delu. Mehanika pucanja koja je predstavljena u prethodnom naslovu je znatno dorađena i robusnija. Iako se nastavak sada mnogo više fokusira na priču i lore koji je znatno obogaćen, bez brige, i dalje imate na raspolaganju tonu neprijatelja nad kojima možete u svakom trenutku da se iživljavate i eksperimentišete sa širokom lepezom arsenala kojim DOOM Slayer raspolaže. Čak je i način na koji su prikazana oštećenja kod neprijatelja detaljno razrađen. Primetićete kako svuda oko vas lete delovi mišćnih tkiva kako nanosite štetu demonskim hordama sve dok ih ne ogolite do koske. Ovo shvatite bukvalno. Ogoljene kosti kod Impova na primer će DOOM Slayer i te kako iskoristiti u glory kill cam modu kako bi im zadao finalni udarac.

Kao što sam već rekao, DOOM Eternal sadrži veliki broj naoružanja i modifikacija za iste. Tako na primer Combat Shotgun poseduje dva moda za alternativno pucanje. Prvi mod su svakako lepljive granate koje se, kao što samo ime kaže, zalepe za neprijatelja ili površine i koji svojim radijusom čine sasvim pristojnu štetu, naročito na slabijim demonima. Kada se Combat Shotgun dovoljno unapredi i dostigne Master level, radijus eksplozije biva još veći što je fenomenalno rešenje za gomilu manjih tipova idiotskih demona koji vas bezobrazno bockaju sa strane dok pokušavate da se fokusirate na ozbiljnije protivnike. Pored modifikacija za oružja, dobijate i mogućnost da unapredite svoj oklop. Naravno, da bi DOOM bio ono što jeste i dalje postoji veliki broj tajnih prolaza, igračaka koje možete sakupljati, cheat kodova kao i specijalan obračun sa neprijateljima gde je potrebno da određenu oblast očistite u ograničenom vremenskom interval. Sve ove stvari su razbacane po svim nivoima tako da preporučujem da ozbiljno istražite svaku oblast jer nikada ne znate šta možete pronaći “iza ćoška”. Ukoliko neke od tajni niste otkrili, ništa ne brinite, uvek možete ponovo da se vratite i da oblast u kojoj mislite da ste nešto preskočili ponovo istražite.

Po pitanju neprijatelja većina njih je već od ranije poznata fanovima serijala. Pored njiih dodati su i par novih demona koji svojom pojavom već izazivaju blago grčenje u stomaku. AI je dorađen i sami demoni su sada još agresivniji nego što je to ranije bio slučaj. Da bi stvar bila teža, resursi kao što su municija, štitovi i prva pomoć su znatno proređeni što od igrača stalno zahteva da vešto žonglira između oružja i načina na kojih će ubiti demone. Ukoliko za svoja ubistva preterano koristite glory kill, dobijaćete samo pakete za prvu pomoć. Da bi ste došli do municije potrebno je da upotrebiti već svima dobro poznatu motornu testeru, dok je za štitove neophodno da svoje neprijatelje zapalite plamenobacačem. Nigde logike, ali koga briga jer na ovaj način igra od vas zahteva da sve vreme vodite računa o svojim resursima. Kao da horde neprijateljskih podanika iz pakla koje na sve načine pokušavju da prkose mitu kakav je DOOM Slayer nisu dovoljne. Na svu sreću svaki demon ima svoji set slabosti koje možete da eksploatišete kako bi borbu preokrenuli u vašu korist. Protip: Sačuvajte par zombija sa strane koje ćete eksploatisati zarad municije.

Kako bi vam ovo putovanje malo olakšali DOOM Slayer je sada opremljen širokom lepezom novih sposobnosti. Na samom oklopu poseduje pravi mali top sa kojim možete zapaliti svoje neprijatelje, bacite granate ili ledene bombe koje će na određeno vreme zalediti vaše neprijatelje i tako vam omogućiti da se lakše izborite sa gomilom čudovišta. Uvedene su i  nove akrobatske sposobnosti oko kojih su mišljenja u javnosti podeljena. Mogućnost njihanja sa različitih predmeta kao i penjanja uz određene površine su zapravo jako dobra implementirani u ovom nastavku. Ovim igra znatno dobija na vertikalnosti što je developerima omogućilo da oslobode svoju maštu i kreiraju vrlo izazovne nivoe. Pravilnom upotrebom ovih elemenata i kukom kojom je sada opremljena sačmarica podstiču na kreativnost po pitanju ubijanja demona na najrazličitije moguće načine.

Dizajn nivoa kao i mesta na kojima se pojavljuju demoni su znatno unapređeni u odnosu na prethodni deo. Više nemate osećaj kao da ste zarobljeni u maloj prostoriji dok se neprijatelji u velikom broju obrušavaju na vas. Naravno, takvih delova i dalje ima, ali mnog češće ćete se naći u situaciju gde ćete sa hordama pakla ukrstiti puške i kandže na otvorenom prostoru uzduž i popreko. Veliki broj eksternih lokacija su odrađeni zaista maestralno i često podsećaju na albume nekih metal bendova koje sam nekada davno neprestano slušao. Kada u daljini spazite ogromnog demona koji na svojim plećima nosi ogroman teret, koji nema nikakve veze sa pričom ili gameplayem, shvatićete koliko ovaj detalj obogaćuje ceo ambijent i dodatno uvlači igrača u ceo svet. Pored ovoga prašnjavi pejzaži Marsa kojim smo se oduševljavali pre četiri godine deluju isprazno i smešno.

Kada sam malopre spomenuo metal albume, ovaj deo nikako ne mogu izostaviti. Stvarno ne razumem kako su neke strane kolege izostavili muzičku podlogu u svojim recenzijama. To je kao čizburger bez sira. Dakle, JERES! Mick Gordon je, oprostite što ću upotrebiti ovaj izraz, ali gospodin Gordon je razvalio. Muzika u DOOM 2016. je već sama po sebi bila fenomenalna i na sjajan način se poklopila sa atmosferom igre. Prosto je greh što su developeri uopšte i ubacili opciju u podešavanjima da se utiša muzika. Hajdemo iskreno, ko normalan to radi?! Kao i sve ostalo, muzika zajedno sa svim ostalim audio efektima su ovde podignuti na mnogo viši nivo.

Heavy metal horovi i black metal instrumentali idu ruku pod ruku sa okruženjem i svim onim što se na ekranu dešava. Tako, na primer, ukoliko se nalazite u žarištu borbe očekujte sa zvučnika agresivno prštanje gitara i ostalih instrumenata koji pomalo podsećaju na Meshuggah, dok će vas u drugim delovima pratiti muzika znatno nižeg i pomalo melanholičnog intenziteta. Prosto ne mogu dovoljno da nahvalim muzičku podlogu, ali Mick Gordon je odradio đavolski (pun intended) dobar posao i ostavio je svojevrsni pečat ne samo na DOOM franašizi već na igračku industriju uopšte.

Pošto hvalospevi pucaju na sve strane, vreme je da se pozabavimo i onim u čemu DOOM Eternal malo posustaje, a to je multiplayer. Ne mogu da se oduprem utisku da bi ovo bio pun pogodak kada bi igra posedovala klasične modove poput deathmatcha, team deathmatcha, capture the flag itd. Bethesda je nedavno izjavila da su u pitanju stariji modovi koji više nikome nisu interesantni. Sa ovom konstantacijom se nimalo ne slažem jer smatram da postoji veliki broj ljudi koji bi se rado upustili u besomučno napucavanje sa drugim ljudima koristeći nove mehanike koje je ovo ostvarenje donelo. Možda ne bi zaživelo na kompetitivnoj sceni, ali bi svakako igračima dalo priliku da svoje sposobnosti oprobaju protiv drugih igrača na jedan tradicionalan način. Umesto toga, igra uvodi asimetrični deathmatch u kom jedan igrač preuzima ulogu DOOM Slayera dok druga dva igrača preuzimaju ulogu demona. Ceo mod se svodi na pravu igru mačke i miša u kojima dva igrača moraju pažljivo da razviju strategiju na koji način će juriti i ubiti trećeg igrača, dok će igrač u ulozi DOOM Slayera morati da iskoristi ceo svoj arsenal i sve svoje sposobnosti kako bi za kratko vreme savladao dva nimalo naivna demona. Prva strana koja očisti teren od neprijatelja pobeđuje, i tako u tri dobijene runde. Ovo sve zvuči zanimljivo, ali opet da napomenem, smatram da je greška što ovde nisu uvedeni klasični modovi.

Ukoliko izuzmemo ovu činjenicu i ukoliko igrate DOOM samo zbog kampanje, onda je ova igra gotovo bez mana. Fantastičan gameplay i atmosfera vas uvlače u ovaj pakleni svet i drži vas prikovanim za njega, ne samo do kraja kampanje, već i mnogo posle toga. Svi elementi koji su bili predstavljeni u rebootu iz 2016. su dodatno poboljšani na takav način da ovo ostvarenje deluje kao novo iskustvo. Prava je šteta što celo ovo bogatstvo nije preneto i na multiplayer jer je to jedino što me sprečava da igri dam čistu desetku. Desetku koju DOOM Slayer posle svih ovih godina i posle svega što nam je priredio, definitivno zaslužuje.