Carmageddon je nekada bila jedna od najpoznatijih franšiza u gejming industriji. U vrhu svoje popularnosti, na kraju 90tih i početkom 2000tih, nema osobe koja nije provodila sate i sate vozeći preko pešaka u ovoj krajnje bolesnoj igri po svakom osnovu. U trenucima kada smo očekivali da ćemo videti još nekoliko nastavka, franšiza se ubacila u hibernaciju. Bilo je planirano da Carmageddon 4 bude izbačen u toku 2005. godine, ali se to, na žalost, nikada nije desilo. Pre nekoliko godina, Kickstarter je dao mogućnost da originalni razvojni tim, Stainless Games dobije priliku i ponovo radi na igri koja ih je proslavila u svakom pogledu. Tako je započet reboot franšize sa naslovom Carmageddon Reincarnation.
Stainless Games su uradili apsolutno sve šta su obećali da će biti u igri. Klasičan Carmageddon naslov sa svim stvarima koje smo i voleli i mrzeli u tim igrama. Na žalost, to nije bilo dovoljno i mediji su je uništili negativnim opisima. Glavna poenta cele kritike je bila to da se u 2016. ne može plasirati proizvod koji je zamišljen za publiku sa kraja 90tih. Na žalost, bili su u pravu. Nedostajalo je tu puno toga – novi modovi igranja, nove staze, tračak originalnosti koji je krasio originale, koji jednostavno nije bio tu u rebootu. Posle ne tako dugog razmišljanja Stainless Games je odlučio da se ponovo okrene rebootu i proradi na, u neku ruku naslova, ili remakea prošlogodišnje igre, sada pod nazivom Carmageddon: Max Damage.
Od prve prezentacije Neil Barnden – suosnivač Stainless Games studija, je tvrdio da su naučili na greškama, da će Max Damage biti apsolutno sve šta je trebao da bude Reincarnation, da se ovog puta neće zajebati u egzekuciji i da će ovaj naslov biti ultimativna Carmageddon igra koja će biti must play, kako za nove igrače, tako i za stare nostalgičare. Neil je opušteno govorio da će Max Damage biti 40% bolji naslov, kompletniji i ispunjeniji od Reincarnation. Biće tu novih modova, par novih automobila, jedna “prelepa i nova” Free Roam mapa kao i nekoliko Multiplayer i Singleplayer modova. Sve je to delovalo lepo i obećavajuće, ali finalni proizvod je nekako ponovo omanuo.
Carmageddon Max Damage je upravo onakva Carma igra kakvi je se svi sećaju, jednostavna grafika, puno automobila, pregršt pešaka za iživljavanje na njima, odličan damage model – sve u svemu jedna totalno “glupa, bezbrižna” zabava za sve. Već posle par minuta je očigledno šta je Stainless Games želeo da postigne. Uzeli su prva dva Carmageddon naslova, malo poboljšali grafik dok fiziku skoro uopšte nisu poboljšali ili promenili, i upakovali je u odgovarajućim formatima za PC, Xbox One ili PS4. Apsolutno sve šta je krasilo ove igre kasnih 90tih je tu, jedini problem je to što je sada 2016. a ne u najbolju ruku početak 2000tih.
Najveći problem igre je užasan driving model, tj mehanika i kontrolisanje vožnji. Sa jedne strane, to apsolutno nikada nije bio prioritet Carmageddon igara, manjak kontrole je bila “karakterna osobina” franšize najviše zbog što masivnijeg haosa koji se može stvoriti na vašim ekranima. Problem u svemu tome je to što kontrola vozila nije teška, već frustrirajuće glupa i u trenucima nepodnošljiva. Nije nešto šta će vas terati da naučite da igrate, jer ovde za većinu vozila koja otključavate vremenom, prosto ne možete naučiti, usavršiti vožnju. Ona je sa namerom osakaćena i kao što smo rekli, za većinu vozila totalno neshvatljiva, do te mere da jednostavno nije zabavno igrati. Svaki auto ima svoje karakteristike kao što su težina, brzina i izdržljivost. Problem nastaje što sva vozila sem prvog ni malo nisu izbalansirana, već su tu eto jednostavno da poprave rupe, a normalno igranje se može ostvariti samo sa prvim, legendarnim vozilom.
Nadogradnje koje otključavate u međuvremenu vam neće apsolutno ni malo pomoći oko kontorle vozila, već samo u izdržljivosti, brzini i šteti koje ono može da napravi drugim učesnicima u trci. Poene za nadogradnju možete pronalaziti samo u Classic Carma i Free Roam modu, omaž originalnog moda i ideje Carmageddon igara. Pored klasičnog, tu je Ped Chase gde vam pešaci predstavljaju čekpointe kroz koje treba da “prođete”, klasična Checkpoint trka i Death Race – klasična trka sa krugovima i naravno jednim ciljem. Pored SP modova, tu je i Multiplayer deo igre koji je sve samo ne klasični Carmageddon. Nema pešaka i može da “podnese” maksimalno do šest igrača, znači obične i checkpoint trke, na žalost.
Kao što smo već napomenuli, grafika je na PS2 nivou, kako razvojni tim kaže, sa namerom, pa ćemo im verovati. Jedine mape koje izgledaju iole zanimljivo su one sa što manje detalja, sa što manje objekata, generalno što praznije. Te mape u trenucima izgledaju kao igra koja bi sijala na prošloj generaciji, ali generalno, grafika nije glavni fokus ove igre, tako da ni vi ne trebate da obraćate pažnju, već se koncentrisati na druge kvalitete.
Najbolja stvar u igri je real time damage model. Kako vas neko uradi ili se vi zakucate u neki zid, banderu, kravu ili šta god, tako će se vaše vozilo degradirati. Tu je repair tool koji je isto odrađen u real timeu,a to je praktično i deo igre koji najlepše izgleda. Auto se neće misteriozno popraviti i generisati delove koji fale na vašem automobilu tek tako. Već svaki delić automobila koji je otpao će se vremenom teleportovati do vas i zalepiti na automobil. Možda to na papiru ne izgleda kao zanimljiva stvar, ali u ovakvoj igri, gde je uništavanje i popravka glavni deo igre, to je poprilično odlično odrađeno u svakom pogledu.
Mi, stari gejmeri, koji smo odrasli na ovakvom tipu igara, ćemo naći i razumeti sve te bolesne fore, užasan gameplay i okrenućemo se čistom zadovoljstvu, onome šta Carmageddon franšiza predstavlja. Brutalnost i sloboda uništavanja sve na određenoj mapi, brutalno gaženje i komadanje pešaka, uništavanje drugih vozila. Pronalaziti načine i powerupove koje omogućuju raznovrsnost svim ovim radnjama. Posle par sati, pored svih mana smo se našli u jednom trenutku gde smo stvarno uživali u igri, i verovatno najviše zbog toga što je to nešto iz našeg detinjstva, nešto šta razumemo mi “matoriji” gejmeri, šta su novije generacije u potpunosti propustili. Predstavljanje nečega šta nam je bila ultimativna besciljna zabava pre nego što su izašli hibridi vožnji tipa GTA, Open World NFS i tako dalje. Kada je čar svega bila samo uključiti igru i bez ikakvog razmišljanja raditi ono šta apsolutno poželite u njoj. Ono šta je u naslovu koji je izašao nekoliko godina kasnije, GTA, bilo zabranjeno, ovde je bio to prvobitni cilj, masakriranje svih pešaka i ostalih učesnika u… erm da kažemo, u saobraćaju.
Objektivno gledano sa druge strane, igri mnogo toga nedostaje da bi bio jedan naslov dosledan 2016. godini. U našim glavama, moguće je napraviti fantastičan naslov sa dobrom grafikom a sa identičnim forama, šta više, grafičke mogućnosti mogu još više obogatiti naslov kao što je ovaj. Momci i devojke iz Stainless Gamesa deluju kao da su zarobljeni u prošlosti i dok je to kul za neke igrače, to nije nikako zanimljivo za nove generacije. Retko ko danas ima vremena da uloži par sati samo da bi pronašao tu neku srž ovakvog naslova, da bi tek tada počeo da uživa. Većina igara se svodi na insta-fun i na nešto šta igra ima i čime će osvojiti igrače u prvih približno tridesetak minuta igre. Carmageddon Max Damage nije takav naslov. Ovo je Ol’school igra po svakom osnovu.
No Comment