Call of Duty: Modern Warfare 3 (2023)

Svedoci smo sve češćeg trenda opadanja standarda kada su u pitanju franšize koje su ustoličile prisustvo na gejming sceni. Bilo da su začetnici žanrova ili prosto intelektualna svojina koja samim svojim postojanjem donosi ogromne količine novca svojim portfoliom (EA, gledam tebe!), tužna je činjenica da je ova pojava bila donekle i neizbežna. Naime igračka industraja imala je teške početke. Stvoriti igru ni iz čega je jako težak poduhvat i dan danas, a kamoli u ono vreme, gde je bilo gotovo nemoguće živeti od tog posla, jer gejming kao industrijska grana praktično nije ni postojao. Ali brzim razvojem tehnologija, napredne igračke postaju dostupne širim narodnim masama skoro istom brzinom sa kojom se i proizvedu, pa nije ni za čuđenje da su pioniri ove industrije i sami vremenom postali industrijski giganti na novostvorenom multi-milijarderskom tržištu zabave. A kao i svaka korporacija, Activision nikada nije bio gadljiv na novac, i ne preza da bezobrazno koristi svoje intelektualno vlasništvo u svrhu brze zarade. Kao rezultat ovoga, dobili smo Call of Duty: Modern Warfare 3.

Ovu igru bih najbrže opisao kao novčanicu odštampanu prebledelim i previše puta iskorišćenim indigo papirom u štampariji čiji krov održavaju robovi na svojim plećima. Paučina je na sve strane a nekadašnji glamur i šarm ovog mesta odavno su izbledeli, kao da su odneseni bljescima bliceva koji su previše puta sevali ovim prostorijama, slikajući iznova jednu te istu stvar. Novčanica odražava savršeno prostor u kome je stvorena – jeftina i previše puta preslikana kopija. Njena jedina vrednost je što sliku na njoj svi poznaju i rado je se sećaju. Call of Duty: Modern Warfare 3 je previše puta iskopirana formula za štampanje para kojoj je preko potrebno osveženje. I to se najbolje vidi danas, po utiscima fanova ovog legendarnog žanra i kritikama koje prima od novinara, kojima je ova igra kap u već prepunoj čaši.

Priča Call of Duty: Modern Warfare 3 nastavlja već ustoličenu špijunsku akciju iz prethodnog dela, gde družina SAS operativaca lovi poznatog i ozloglašenog ruskog teroristu Makarova. Ulazak u detaljniju analizu ovih likova savršeno oslikava površnost i nedostatak truda, počevši od jednodimenzionalnosti istih. Makarov je slika i prilika najgoreg stereotipa negativca, koji postoji samo da bude zao. Čini mi se da su ga još njegovi pretci predodredili za zlodela, pošto se preziva kao poznati pištolj iz Sovjetskog doba. Sa druge strane, imamo našu omiljenu bandu protagonista koju jako dugo poznajemo i trebalo bi da ih volimo. Jonny „Soap“ MacTavish je stari protagonista kojeg su igrači igrali još od prve Modern Warfare igre ikada, a kapetan Price je njegov još stariji mentor iz istih vremena. Naravno, osim činjenice da su obojica iskusne i prekaljene vojničine, nama apsolutno ništa nije poznato o njima izvan te sfere.

Tempo igre prosto ne dozvoljava neko dalje širenje priče i upoznavanje sa likovima, ali siguran sam da je razvojni tim mogao da ubaci barem neku opasku da ih načini više nalik živim ljudima. Avaj, izgleda da nikada nećemo saznati zašto se Soap MacTavish baš tako naziva jer nam čak ni to nikada nije objašnjeno, možda se previše kupao na vojnostručnoj obuci. Možda lepo miriše? Ali sa druge strane, naš Sapun MekTeviš je prava prozna gromada od lika u poređenju sa misterioznim Duhom, koji je malo previše misteriozan. Tokom cele istorije ove igre, nama nikada nije dato ništa konkretnije od informacija vezanih za ovog lika, osim njegovog imena (i da dobro gori poliven benzinom – flashback originalnog Modern Warfare-a 2). Naravno, nikada ga nismo videli bez maske. Na pitanje zašto uvek nosi masku, jednom prilikom je odgovorio: ,,Da mi ne biste videli lice!“ (da, ovaj dijalog zaista postoji u igri, ne šalim se! – prim. aut.) Izvrstan primer kvalitetnog scenarija dostojnog zlatnog globusa, ili ekvivalenta u svetu gejminga.

Sama kampanja igre Call of Duty: Modern Warfare 3 ne donosi puno novina. Ali u bukvalnom smislu. Naime, prelazak iste će vam oduzeti verovatno pet sati intenzivnog igranja, a vrlo moguće i manje od toga ukoliko igrate preskačući ova remek dela scenarija i naracije. Igra je izdeljena na ukupno 15 misija koje su napravljene u novom stilu pod nazivom Open Combat Missions (OCMs), koje je Activision tetralno najavio kao novu i uzbudljivu inovaciju, koja je trebalo da redefiniše singleplayer iskustvo franšize. Dok igrate ovaj mod, osećaćete se kao da ste u DMZ modu iz prethodnog dela igre. U teoriji, ovaj model bi trebao da vam omogući da misiju prelazite u stilu kakvom vi želite – šunjačina, gađanje protivnika snajperom, eksplozivni ulazak ili borba vozilima. U praksi, jedini realan način igranja je ,,na glasno“ pošto je mehanika šunjanja u Modern Warfare 3 jako loše izvedena. Protivnici će vas jako lako primetiti, a kada dignete uzbunu, svaki vojnik na mapi će znati gde ste. Jednom prilikom sam, igrajući operativca Faru u misiji gde se traže dokazi o srušenom letu tokom terorističkog napada, slučajno digao uzbunu na poljani. Sakrio sam se u visokoj travi i polako puzao dalje od mesta gde su me opazili ne bi li umakao svojoj poteri. Ali protivničkim trupama nije trebalo mnogo da došetaju do mene i krenu da me gađaju, znajući tačno gde sam, iako ni ja sam nisam imao pojma gde se nalazim, koristeći samo radar da se pomeram u šipražju. Meni je prosto neverovatno da izdavači reklamiraju mehaniku koja ovako loše radi u igri koja je nova, a pati od istih boljki kao da je izašla pre deset godina, pošto tada nije bilo čudno imati protivnike sa rendgenskim vidom. Što je još gore, originalni Modern Warfare je imao potpuno ispravnu verziju ove mehanike. Ovoga će se sećati ljudi koji su igrali misiju u Pripyatu, gde su morali da izbegavaju neprijateljske patrole sakrivajući se u visokoj travi, gde je mehanika šunjanja radila bez problema.

Novi elementi koji su dodati u DMZ, pardon, Open Combat misije nisu ništa revolucionarno i uglavnom su nespretno uneseni. Vožnja automobilima je potpuno suvišna jer ne donosi ništa korisno što bi vam pomoglo da pređete misiju lakše. Površine po kojima možete da ih vozite su uvek ograničene zbog same prirode Call of Duty mapa koje su uvek prilagođene borbama na malom prostoru. Ono što takođe moram da pomenem je da ne postoji nikakav nivo podstreka da misije ikada prelazim na bilo koji drugi način koji ne potrazumeva momentalno upucavanje svega što mrda na ekranu. Stealth prilaz misijama je loše izveden pošto mape nisu dizajnirane za šunjanje, pa samim tim nema ni odvojenih staza ili mesta za sakrivanje. Kao rezultat toga, ovakvim načinom igranja prelazak misije postaje značajno duži. Dodatnu frustraciju donosi i momenat gde vas protivnička patrola može otkriti i terati vas na borbu u potencijalno nezavidnoj poziciji, kao što je mene dok sam bio nasred poljane u visokoj travi. Čak i kada bih uspešno završio misiju ovako, igra me ne bi nagradila za moj trud ni na kakav način. Nebitno je da li sam prelazio misiju ,,na tiho“, bez uzbuna, otkrio svaki sanduk sa oružijem, predmet iz arsenala i eksploziv, ili da sam samo upucao svaku stvar sa pulsom i završio sve za 15 minuta, epilog bi bio potpuno isti.

Sam osećaj borbe u Call of Duty: Modern Warfare 3 rađen je po dobro poznatoj recepturi fanovima ove franšize. Kretanje je jako tečno i brzo, akcija drži tempo poput dobro podmazane Singerice a osećaj korišćenja oružija je na veoma zavidnom nivou, što je stvar na koju se uvek možemo osloniti u ovom serijalu. Sve taktike borbe koje su radile i u ranijim delovima biće efektivne i ovde. Novi Tactical stance, način držanja oružija ukoso, je jako dobar dodatak akciji, pošto pravi kompromis između gledanja niz nišane, koji daje maksimalnu preciznost, i gađanja ,,sa kuka“ koji omogućava optimalnu mobilnost i preglednost. Protivnički vojnici se ponašaju onako kako bismo očekivali, bez ikakvih promena iz prethodnih generacija igre. Jedina razlika pri promeni težine igre ogleda se u količini metaka koju mogu da prime pre nego što padnu. Povratak Juggernaut vojnika, koji se ponašaju kao obični sunđeri za metke su nešto što me nije oduševilo, pošto i pored njih postoje vojnici sa pancirima, koje morate probiti da biste ih ubili. Ovakav dodatak protivnika koje je znatno teže eliminisati po mom mišljenju kvari inače brz tempo pucačine bez nekog razloga.

U razbijanju monotonijie neprestanih borbi, igra će vam povremeno ubaciti drugačije izazove, kao što je misija gde igrate špijunku preobučenu u neprijateljsku uniformu, gde ćete morati da se provučete kroz neprijateljsku bazu a da ne budete prepoznati. Povratak misije sa bombarderom je očekivan i dobrodošao (iako ni po čemu originalan) korak, gde ćete opet preuzeti komande operatera na AC-130 avionu zaduženim da pruža vatrenu podršku napadačkom timu. Za razliku od originalne misije u prvom delu Modern Warfare igre, odakle je ovakav način igranja preuzet, u ovoj misiji ćete videti detalje zgrada, terena i vozila veoma detaljno i u visokoj rezoluciji, bez obzira što gledate kroz infra-crvenu kameru.  Osećaj korišćenja projektila na zgradama i protivničkoj mašineriji je zaista dobro odrađen, a eksplozija i udarni talas, kao i slamanje zgrada pod udarom su jako realistični. Dodatnu dozu realnosti pruža i zvuk eksplozije koja se sekund kasnije čuje i kroz audio prenos timova na zemlji dok pričaju, što je veoma lep detalj koji me je prijatno iznenadio.