Call of Duty: Black Ops 6 (2024)

Treyarch je poznato ime kada je u pitanju Call of Duty serijal. Ovi developeri već godinama uspevaju da ostave pečat na FPS žanr sa svojim igrama, a legendarni Black Ops serijal je njihov najveći upeh. Ipak, nakon Black Ops Cold War-a iz 2020. godine, Treyarch se povukao iz centra pažnje, a četiri godine kasnije vraćaju se sa Call of Duty: Black Ops 6. Franšiza je nastavila da se razvija kroz online-only Warzone i naslove kao što je Modern Warfare 3, a Black Ops 6 nam sada dolazi sa ogromnim očekivanjima. Pa, da li su ispunili ono što su obećali? Da li ćemo dobiti dobru staru i dugo očekivanu dozu hladnog rata, špijunskih radnji? Da li će Mejson konačno shvatiti šta brojevi znače?

Black Ops 6 se vraća u devedesete, tačnije tokom burnog perioda rata u Zalivu. Treyarch je, na moju žalost, još jednom odlučio da se udalji od čistog realizma i istorijskih činjenica, iako je ovaj bliskoistočni konflikt temelj radnje. Ovoga puta imamo isprepletene elemente špijunaže, korporativnih intriga i tajnih operacija. Glavni junaci, uključujući našeg starog prijatelja Woods-a i novog lika Troya Marshalla, ponovo su uhvaćeni u mrežu obmana i tajnih zavera. Pantheon, misteriozna organizacija, preti da destabilizuje svet, CIA (snajka, CIA!) je naravno kompromitovana, a vi ste naravno tu da spasite dan.

Narativ ne briljira kao u prvim Black Ops igrama. Priča je puna predvidivih obrta, a karakterizacija likova nije na nivou na koji smo navikli. Woods je i dalje onaj ludak kojeg svi volimo, ali deluje kao da priča gubi svoj identitet dok pokušava da balansira između starog, mračnog tona i novog, previše razrađenog i obimnog zapleta. Troy Marshall je mladi agent sa potencijalom, ali ne dobija dovoljno prostora da se istakne. Umesto kompleksne priče, dobili smo haos špijunskih klišea. Kao da su pisci pokušali da ubace sve elemente koji čine dobru špijunsku priču i izgubili se u sveopštem haosu koji je nastao. Fokus je definitivno nešto što nedostaje u priči Call of Duty: Black Ops 6, a kako radnja odmiče, stvari se ne popravljaju.

Kada pričamo o grafici, Black Ops 6 izgleda fantastično na next-gen konzolama i PC-u, na šta smo odavno navikli kada je ova franšiza u pitanju. Detalji u okruženju su izuzetni – skoro da sam mogao da osetim pesak u ustima u pustinji tokom Gulf War scena, a neonima osvetljene gradske ulice u mapi Skyline prave poseban doživljaj. Takođe su impresivne noćne mape gde svetlosni efekti dolaze do izražaja, demonstrirajući Treyarchovo suvereno vladanje najnovijim grafičkim tehnologijama. Ali nije sve bajno. Često se mogu primetiti povremeni padovi frejmova, pogotovo kada se akcija odvija na gusto popunjenim mapama sa gomilom igrača.

Ako imate sreću da igrate na najjačem hardveru, uživaćete u full HD teksturama i realističnim osvetljenjem koje podržava ray tracing. Ali ako ste na starijim konzolama ili PC konfiguracijama, čeka vas kompromis: grafika koja i dalje izgleda solidno, ali sa povremenim grafičkim anomalijama. Na primer, sene ponekad deluju “slomljeno”, a karakteri u nekim cutscenes izgledaju kao voštane figure. Ovu pojavu sam mogao da primetim i u multiplejeru, koji je izgleda posebno pogođen, a grafika je izgleda žrtvovana zarad maksimalne performanse.

Kada sam se dotakao gejmpleja, moram odmah da pomenem glavnu atrakciju Black Ops 6, a to je njegov Omnimovement sistem. Ovo je u suštini unapređenje svih vaših pokreta: sprint, klizanje, skokovi i ronjenje sada su fluidniji i integrisani u mehaniku pucanja. Mogućnost da izvodite brze manevre dodaje novu dinamiku u borbama, ali dolazi sa cenom. Vreme učenja je znatno duže, pa se nećete osećati kao John Wick odmah na početku. Potrebno je vreme da ovladate novim pokretima, a u međuvremenu ćete biti laka meta, posebno ako odmah krenete sa multiplejerom kao ja.

S druge strane, oružja su veoma raznovrsna. Automatske puške kao što je AMES AR su neverovatno precizne, dok SMG KSV, kojeg od milošte zovemo pištolj na vodu (pozadinsku muziku dok smo igrali obezbedio Batman 3000), omogućava brzo kretanje i još brže ubijanje. Snajperi imaju osećaj težine i snage, a pumparice prave haos na malim mapama. Oružja dolaze sa raznim modifikacijama, ali balans još uvek nije savršen. Neke puške deluju kao da su prejake, dok druge možete odmah zaboraviti koliko su beskorisne.

Multiplejer mod je, kao i uvek, glavni fokus igre. Ali tu dolazi do izražaja problem sa mapama. Dizajn mapa je loše odrađen, sa nekim previše zbijenim i klaustrofobičnim prostorima koji onemogućavaju strateško igranje. Skyline je dobar primer: sjajno izgleda sa svim tim urbanim motivima, ali igranje je frustrirajuće zbog brojnih štekova. Pit je još gori – small map moshpit mod, koji se često igra u rudarskom oknu završava se totalnim haosom. Dizajn se svodi na par uskih hodnika u obliku “osmice” ali zato dodatno uvedeni vertikalni element čini bilo kakvo pokrivanje uglova nemogućim.

Dok su mape su ključna tačka svakog Call of Duty naslova, u Black Ops 6 imamo miks dobrog, lošeg i totalno haotičnog. Babylon je prevelika i nedovoljno promišljena, dok Derelict pruža klasičan osećaj taktičkog igranja sa mnoštvom puteva i prostora za skrivanje. Protocol je omiljena među veteranima, a Skyline, iako neverovatno atraktivna vizuelno, pati od problema sa spawn tačkama. Nažalost, spawning sistem u igri i dalje izaziva velike probleme, a u Black Opsu 6 je posebno izražen na malim mapama. Ništa ne nervira više od toga kada se respawnujem neprijatelju na nišan i umrem pre nego što sam uspeo da izgovorim “Supercalifragilisticexpialidocious”.

Zombies mod je još jedan razlog za sreću i radost. Doduše dolazi sa određenim kompromisima. Mape kao što su Liberty Falls i Terminus pružaju zabavne trenutke, ali ni približno ne ostavljaju utisak kao legendarne mape iz prošlosti. Omnimovement sistem ovde funkcioniše dobro, omogućavajući vam da bežite od zombija kao Drow rangerka u DOTI kada joj naprave sačekušu. Ali fanovi starih igara verovatno će žaliti za osećajem napetosti koji je bio prisutan kada ste se probijali sa pištoljem i molili se za municiju, pošto je ovaj mod znatno dinamičniji, pa samim tim stvari mogu jednog momenta biti pod kontrolom da bi drugog pošle po zlu.

Startni set oružja znači da više niste toliko ranjivi na početku, što može razočarati hardcore fanove. Treyarch je odlučio da zombije učini pristupačnijim za nove igrače, a to ponekad čini mod previše lakim. Specijalne runde sa mini-bosovima pružaju dodatni izazov, ali sveukupno, mod je prijatno iskustvo koje se brzo može pretvoriti u monotoniju ako ne igrate sa prijateljima.

Zvuk u Call of Duty: Black Ops 6 je fenomenalan i jako dobro se kombinuje sa Dolby Atmosom sa televizora. Svaka eksplozija odzvanja s dubinom, dok pucnjevi imaju osećaj stvarne snage, što moje komšije mogu da potvrde. Zvuk koraka i tišina između vatrenih okršaja su ključni za atmosferu. Glasovna gluma je na visokom nivou, iako dijalozi ponekad deluju kliše i previše forsirano. Woods je još uvek zabavan, ali ponavljanje fora iz prošlosti može postati zamorno.

Integracija sa Warzone-om je u Call of Duty Black Ops 6 pametno odrađena. Igrači koji su već navikli na battle royale format moći će brzo da se prebace na Black Ops 6 i obrnuto. Skinovi, oružja i napredovanje su sinhronizovani, što je odlično za one koji vole da kombinuju iskustva. Naravno, battle royale mapa je takođe dobila nekoliko ažuriranja koja implementiraju novi Omnimovement sistem, a to donosi sasvim novu dinamiku u gameplay.