Blades of Fire (2025)

Nekad su igre sa naslovima kao što je Blades of Fire bile sinonim za šund akciju, over the top animacije i zaplete tanke kao papir iz printera pred smenu. Danas, u eri „filmskog iskustva“ i proceduralnih svetova, kad se pojavi naslov koji zvuči kao izgubljeni PS2 dragulj iz 2004 -te, ne znaš da li da bežiš ili da mu pružiš šansu. Na svu sreću (ili nesreću), Blades of Fire ne beži od svog porekla. Iako ne menja pravila žanra, baca dovoljno varnica da bismo rekli – da, vredi ga “zavrteti”. Kao što možete da pretpostavite iz naslova, u pitanju je akcioni RPG hack ‘n slash u kome vitlate raznim oštricama, gubite poene dostojanstva kroz QTE sekvence i skupljate resurse kao da spremate diplomu iz rudarenja. Priča? Pa… tu je…negde. Nećemo se praviti da pamtimo imena likova jer deluju kao da su nasumično generisana preko fantasy generatora za tabletop kampanje koje nikad nisu završene.

Ako je moglo da bude više generički mislim da bi završilo na festivalu koji je paralela Zlatnoj Malini u Holivudu. Igra vas baca u ulogu „Izabranog“ (šokantno, znam) koji mora da spasi svet od „Pradrevne Vatre“ i zlih sila koje prete… svemu. Klasično. Samo još fali omot romana koji se kupovao na trafici 80 – ih i 90 – ih. Dijalozi su tu da popune prostor između borbi, i najčešće služe kao izgovor da se neko negde teleportuje i da opet krene nova tuča. To nije nužno loše, ali ako ste došli po epsku naraciju, bolje se vratite na Baldur’s Gate 3 ili pročitajte jelovnik u lokalnoj kafani – tamo ima više karakterizacije. Može i kod lokalaca na pljeskavicu, čućete bolje priče o tome ko se sinoć pijan potukao ispred lokala.

Ako je nešto Blades of Fire pogodio kao vatrenu strelu u bačvu sa dinamitom – to je sistem borbe. Osnovni osećaj udarca je zadovoljavajuće težak, u prevodu: oružja „imaju težinu“, animacije su fluidne, a protivnici padaju s dovoljno efekata da se osećate kao da ste upali na snimanje metal spota. O delovima tela i krvi na sve strane da ne pričam. Ovome bi se i Ozzy Osbourne radovao. Neprijatelji variraju od klasičnih pešadijskih goblina do masivnih demonskih beštija koje ispuštaju urlike kao da su snimani ispod haube starog Golfa. Metalno i nekako domaćinski. Ajde da odradimo posao čisto da ne kažu da smo propustili glavne segmente u developmentu. Boss borbe su za razliku od klasičnih tokom kampanje – prava poslastica. Svaka ima svoj šablon, slabosti i faze, što znači da nećete samo spamovati napad dok ne istekne health bar. Morate paziti, uletati, bežati, i pritom izgledati kul dok sve gori oko vas. Realno nisu neki genre breaking momenti ali kada se naviknete na šund tokom kampanje ovi momenti izgledaju kao festival kreativnosti.

Igra koristi i nešto što bismo nazvali “adrenalin sistemom”. Kad povežete dovoljno uspešnih napada bez da primite batine, punite specijalni napad koji… pogađate… aktivira vatru. Jer, naravno vatra je ovde motiv svega. Zdravko Čolić se približava sa pesmom – već ga čujem…

Najprijatnije iznenađenje u ovoj igri nije borba, već sistem kovanja oružja. Ovde su itekako premašili očekivanja. Pretpostavljali smo da će nam plasirati nešto bazično – sakupiš tri rude, klikneš “forge” i dobiješ novi mač. Hvala bogu u ovom naslovu nije takva situacija. Blades of Fire ide korak dalje: svaki materijal utiče na osobine oružja – brzinu, težinu, čak i dodatne efekte poput paljenja neprijatelja ili efekta zamrzavanja (ironija je divna stvar). Oružje nije samo alat, već sredstvo izražavanja. Hoćeš ludi i brzi bodež koji pljuje otrov? Može. Dvometarska sekira koja udara kao kamion? Izvoli i neka ti je nazdravlje. Domaćinska atmosfera u planinskim delovima Srbije kada se svađaju za među.

Tu dolazi do izražaja i sistem nadogradnje koji zahteva da kombinujete materijale i eksperimentišete. Prava alhemija za fanove crafting žanra. Ne da ne može moderan trend da zaobiđe i ovakve igre – nema šanse. Dok neki igrači mrze inventare i menjanje opreme, ovde je to srž gameplay-a i pravi razlog zašto ćete se vraćati na stare mape – ne da grindate XP već da nađete još dovoljan broj retkih kristala koji vam fale za legendarni mač sa 12% šanse da zapali protivnika i 100% šanse da izgleda kul.

Vizuelno, igra se može smestiti negde između jeftine verzije God of War i Dragon’s Dogma – nije baš AAA produkcija, ali ima šarma. Okruženja su detaljna, iako ponegde pate od copy-paste sindroma. Animacije su, uglavnom, kvalitetne, iako ponekad imate osećaj da kamera igra protiv vas. Posebno kad vas neprijatelj baci u ugao pa gubite orijentaciju kao da ste u kasnim fazama Resident Evil – a koji je odjednom odlučio da pokaže ružno lice i da krene da divlja sa bagovima. Muzika je… prisutna. To je posebna priča o kojoj nema šta konkretno da se kaže.

Pokušava da zvuči epski ali često završava kao pozadinska buka koju prestanete da primećujete posle deset minuta. Efekti oružja i vatre, s druge strane, pucaju na sve strane – ako igrate sa slušalicama, očekujte da vam uši proključaju. I to u pozitivnom smislu. Jedan od plus momenata u ovom naslovu definitivno. Blades of Fire nije igra koja će ući u anale žanra, niti je naslednik Devil May Cry-a ili Dark Souls-a iako su neki traileri to možda nagoveštavali. Hvala bogu to i ne pokušava da bude. Njegova snaga leži u jednostavnom, ali dubokom borbenom sistemu, fantastično razrađenom craftingu i čistoj, nefiltriranoj zabavi. Ako vam ne smeta što je priča generična kao tutorijal za RPG, a dijalozi zvuče kao da su pisani uz pomoć “Heroic Fantasy” generratora, dobićete više nego solidan akcioni RPG koji zna zašto postoji – da vas zabavi dok vitlate vatrene mačeve i pravite eksplozije. Tj dok ne dođe nešto kvalitetnije na šta ćete troišiti prostor svog harda.