Onimusha 2: Samurai’s Destiny Remaster (2025)

Da mi je neko rekao još pre deset godina da će Capcom jednog dana početi da remasteruje Onimusha serijal, verovatno bih mu kroz osmeh sipao sake i rekao da ne sanja na prazna creva.  Nije zdrava ta rabota. Dok su Resident Evil, Devil May Cry i Monster Hunter već odavno upisani u VIP listu remaster plemstva, jadni Onimusha je ostao da čuči u ćošku kao zaboravljeni ronin. Sve je to trajalo dok Capcom nije zaključio da bi mogao još koji jen da iscima iz džepa nostalgije. I gle čuda – dočekasmo i remaster Onimushe 2. Ovo je nastavak jednog od najspecifičnijih Capcomovih akciono-avanturističkih eksperimenata iz PS2 ere. Ne samo da smo ga dočekali, već smo ga dočekali osveženog sa novim polirom. Stigla nam je podrška za moderne ekrane, 60 frejmova u sekundi i hrpa sitnih poboljšanja koja ne remete original, ali mu daju novi život. Ako ste igrali original 2002-ge kao klinac sa diskom iz nekog izgrebanog piratskog pakovanja iz Novog Sada, ovo je kao da ste dobili luksuzni steelbook iz snova. Samo bez diska jer digitalno je novi trend.

Prva važna razlika između Onimusha 1 i Onimusha 2 je u glavnom junaku. Umesto Samanosukea Akechija (kojeg ćemo opet sresti u trećem delu), ovde glavnu reč vodi Jubei Yagyu – ni manje ni više nego potomak legendarne nindža loze, opremljen ozbiljnim stavom i još ozbiljnijom glađu za osvetom. Njegovo selo je zbrisano sa lica zemlje od strane demonske vojske pod komandom ozloglašenog Ode Nobunage (istorijska ličnost u ulozi demona – jer zašto da ne), a na Jubei – ju je da seče, reže, magijom udara i sakuplja duše kao da je sezonski radnik u Capcomovoj fabrici soulslike-a pre nego što je soulslike postojao. Naravno, tu nije kraj komplikacijama. Onimusha 2 je ambiciozniji naslov u narativnom smislu od prethodnika. Umešaće vas u odnose sa još četiri ključna lika – od samuraja u alkoholnoj krizi srednjih godina (Ekei) do misteriozne polu-francuskinje (Oyu). Na taj način priča dobija grane i raznolikost, uz mogućnost više završetaka u zavisnosti koga od njih zavolite najviše. Kad kažem “zavolite”, mislim na sistem davanja poklona koji i dan – danas zvuči kao sociološki eksperiment – ako nekom kupiš dovoljno sakea, postaće tvoj saborac. Ako ne, otići će kod nekog drugog. Dating app u Edo periodu podmazan alkoholom.

Mehanika igre je ostala čvrsto utemeljena u formuli “seci sve što se mrda”, ali uz pažljivo tempiran sistem kontri poznat kao Issen. Udarac u tačnoj milisekundi koji skida neprijatelja na mestu. U teoriji deluje jednostavno, u praksi je to veština koja se stiče znojem, bolom i po mogućstvu – psovkama. U poređenju sa danas popularnim souls igrama, Onimusha 2 deluje manje precizno, ali je iskustvo svakako zahtevno i zadovoljavajuće. Neprijatelji su raznovrsniji nego u prvom delu, boss fajtovi kreativniji, a borba nikada ne dosadi. Jubei sakuplja duše palih neprijatelja koje koristi za unapređenje oružja i magija. Tu je i magično “Oni” stanje koje vas pretvara u mini-boga uništenja na ograničeno vreme. Oružja su raznovrsna – od brzog plamenog mača do sporog, ali razornog čudovišta sa sekirom. Svako ima svoj stil i nije svejedno šta koristite u kom trenutku.

Kao što rekoh gore, igra vas podstiče da komunicirate sa sekundarnim likovima putem poklona. To ne menja samo dijaloge, već i tok priče. U zavisnosti od toga koliko ste pažljivo birali darove, neki likovi će se pojaviti da vam pomognu u ključnim trenucima. Ovu mehaniku neki nazivaju plitkom, ali u svoje vreme bila je pionirska. Capcom je bukvalno pokušao da ukrsti akcioni Resident Evil sistem sa RPG društvenom dinamikom – rezultat nije savršen, ali je jedinstven i dan – danas stoji kao sjajan kuriozitet među igrama u tom periodu. Ova ideja je stvorila gomilu scena koje nećete videti ako ne odigrate igru više puta. Ako ste komplecionista, spremite se da budete pažljiviji u prodavnici nego u borbi. Ima mnogo beskorisnih predmeta koji na prvi pogled deluju bitno. Ima i socijalnih zamki. Oyu, na primer, ne voli neke poklone i ako joj ih date, neće vam pomoći. Kao u stvarnom životu – samo što ovde znaš tačno kad si zabrljao jer se ne pojavi potrebna cutscena. Nekada je život Edo samuraja taaako jednostavan.

Remaster verzija igre ne pokušava da bude remake. Ovo je čisti fejs – lifting – sve pozadine su upscale-ovane, likovi imaju oštrije teksture, animacije su čistije, a sve radi na 60 fps. Igra se ne trza, ne kašljuca i ne krcka. To već znači mnogo ako se sećate kako je originalna verzija na PS2 ponekad umela da uspori kada ekran postane prepun neprijatelja. Kontrole su unapređene, ali ne do kraja. Imate izbor između klasičnog tenk kretanja i slobodnijeg modernog kretanja, ali ni jedno ni drugo nije 100% savremeno. Kamera ostaje fiksna, što će novim igračima verovatno biti “wtf”, ali veteranima – čista nostalgija sa violinama u pozadini. Interfejs je zadržao sve iz 2002-ge što znači da je rudimentaran, ali funkcionalan. Najveća zamerka ide na račun PC verzije. Ovde podešavanja i dalje deluju kao da ih je radio stažista u Capcomu koji je tog dana imao dijareju. Sve je nekako na brzinu “sklepano” po tom pitanju.

Muzika u igri je zadržala svoj prepoznatljiv miks orijentalne dramatike, klasične orkestracije i natprirodnih tonova koji bude žmarce u vratu. Nove verzije numera su prisutne ali možete prebaciti soundtrack i na original. Moj savet – ostavite originalni OST. Kada boss ulazi u arenu i začuje se onaj epski udar timpana, znaš da si u Onimusha svetu. Glasovna gluma je ostala u old – school PS2 maniru: preglumljena, skoro sve vreme čudna, ali savršeno uklopljena u horor-fantaziju. Jubei često zvuči kao da mu neko drži karticu sa tekstom iza kamere ali to je deo šarma. Ako ste preživeli engleske dabove iz PS1 ere, ovo je skoro pa oskarovski nivo glume.

Igra traje oko 7–10 sati po prelasku ali sa alternativnim kampanjama, scenama i saveznicima koji menjaju tok igre, ima razloga da je prelazite više puta. U doba kad nas igre dave sadržajem, loot sistemima i beskonačnim mapama, Onimusha 2 je osvežavajuće direktan naslov. Igra koja vas ne drži za ruku ali vam uvek da jasan cilj. Iako je iz prošlog veka, njen dizajn i dalje funkcioniše jer zna šta hoće da bude i to postiže bez muljanja.

Ako vas je original oduševio, ovo je must – play. Ako ste novi fan – prihvatite da nećete imati radar, mapu, quick-save ili brdo hintova. Prihvatite izazov. Biće bolno…