Black Myth: Wukong (2024)

Iako je do tog momenta pravila isključivo igre za mobilne platforme, kineska firma Game Science je 2020. godine saopštila da sprema veliki AAA naslov za “ozbiljnije” platforme na temu čuvene novele iz njihove kulture pod imenom Putovanje na zapad. Kako se prvi mačići obično u vodu bacaju, očekivanja nisu bila prevelika, međutim kako je u naslov uloženo preko četiri godine mukotrpnog rada, pred izlazak je hajp među publikom postajao sve veći i stvorilo se pitanje: šta ako je ova igra zapravo skriveni dragulj koji će postaviti Kinu na scenu gaming industije?

Dame i gospodo, danas je na meniju igra o kojoj se u poslednje vreme mnogo priča jer je oborila sve moguće rekorde prodaje na Steamu, kinesko majmunče Black Myth: Wukong! Od momenta kad je izašao, Wukong doslovno hara Steamom i u prvom danu je iz sata u sat obarao rekorde prodaja zahvaljujući velikom interesovanju kineskog tržišta, međutim nismo ovde da pričamo o finansijskim uspesima studija koji je uplovio u neke nove, mnogo dublje vode, već da pričamo o samoj igri i svemu što nam nudi.

Da se odmah razumemo, Black Myth: Wukong je bez dileme Souls-like igra. Iako me od prvog momenta podseća i na čuveni God of War, nemoguće je ne osetiti uticaj naslova iz studija FromSoftware i ne izvući paralele sa Elden Ringom ili nekom drugom Souls igrom. Da, Black Myth Wukong jeste mnogo jednostavniji za igranje, ali i dalje vas čeka previše izazova i neće svako biti u stanju da je pređe. Za razliku od Souls igara, u Wukongu je priča mnogo direktnija i mnogo više možemo shvatiti fokusiranjem na glavnu radnju. Iako sam se u prvim poglavljima mučio da shvatim sve što se pruža i da pohvatam sve detalje, od 3. dela priča postaje mnogo jasnija i zadovoljstvo je slušati divlje prasence pod imenom Zhu Bajie kako nam otkriva svoju prošlost i mnoge detalje o samom Wukongu. Inače glavni lik igre nije čuveni majmun Sun Wukong, u pitanju je drugi primat pod imenom “The Destined One” koji se odvažio da krene na put u potrazi za duhom legende njegove vrste. Kako bi uspeo da ga povrati i otkrije mnoge odgovore, nemi majmun mora da pronađe šest svetih relikvija i čeka ga put od vrelih pustinja do snežnih planina, ogroman poduhvat za najviši cilj jednog majmuna.

Napomena: igra ima više krajeva i potrebno je obratiti pažnju na side-questove kako bi se dobio “bolji” kraj! Pored priče, još jedna fantastična stvar u Black Myth: Wukongu je apsolutno prelep ambijent koji nam dočarava sve ono što kineska mitologija i kultura predstavljaju. Iako za gejmplej ne mogu reći da je nešto što do sad nismo videli, ambijent, muzika, mitološka bića i gomila budističkih hramova čine ovu igru posebnom i igrači se lako mogu uživeti kao da su zaista tamo gde ih priča vodi, a na sve to mora se dodati i savršena grafika! Black Myth: Wukong je prva prava AAA igra napravljena na Unreal Engine 5 platformi i vizuelni deo naslova je ispao perfektno, bilo da je u pitanju šuma sa gomilom senki, planinski vrh ili tamnica osvetljena slabašnim fenjerom. Najbitnije od svega, igra nije šljašteće obojena već je color-grading jako prirodan!

Što se gejmpleja tiče, igra me najviše podseća na God of War zbog sistema razvoja lika koji je skoro pa identičan, međutim takođe sadrži i Souls-like elemente u obliku odsustva mape i pre svega, nedostatka podešavanja težine. Ista priča k’o Elden Ring, ako ti je preteška igra, postani bolji!

E sad, još veći problem je sto bossevi nisu konstantno teški, pa da s vremenom postaju teži kako se i sam igrač razvija. No-no, u Black Myth: Wukongu stigneš do nekog maltene nebitnog bossa i tu ostaviš dva sata života, dok glavnog bossa u chapteru ubiješ u roku od 10 minuta. Takođe igra sadrži previše bosseva. Pretpostavljam da je želja autora bila da natrpaju sva moguća bića iz kineske mitologije, pa da se zato igra na kraju pretvorila u težak boss-rush. Iako to povećava izazovnost igre i samim tim broj sati potreban da se pređe, tolika količina bosseva razvodnjava priču i značajno mi je pokvarila utisak kroz prva dva dela, međutim s vremenom igra postaje sve bolja. Ko prođe prvu trećinu i nastavi da igra – lepo će se zabaviti do kraja!

Što se tiče nedostatka mape, igra je prilicno linearna tako da vrlo često nije previše potrebna, međutim u pojedinim delovima je jako konfuzno kuda treba ići i dobro bi došao bolji vodič od vatrice koja pirka na sve strane. Da, postoje checkpointi gde se možemo odmoriti i odraditi potrebna unapređenja, ali navigaciju ka njima dobijamo tek kad smo jako blizu i kad nema živih neprijatelja u blizini.

Glavni deo Black Myth: Wukonga je combat i moram priznati da je baš dobar. Iako od oružja imamo samo famoznu motku i bilo kakvo pariranje napada ne postoji već moramo da đipamo i zaobilazimo sve kao mladi majmuni, takođe postoji gomila magija i duhova raznih vrsta i namena: od skroz defanzivnih kao što su okamenjivanje samog sebe i prsten od vatre koji služi za healing, pa sve do zaleđivanja neprijatelja, potpunih transformacija i stvaranja jos 5 majmuna duplikata da tuku motkama sa nama, bogato nema šta. Najbolja stvar je što možemo da biramo koji set magija nam najbolje leži, imamo četiri vrste i od svake možemo da koristimo po jednu, te u skladu sa tim izborom da biramo šta ćemo razvijati.

Kad smo kod razvoja, sam lik se razvija tako što dobijamo skill poene pod imenom Sparks koje trošimo na ono što želimo da unapredimo, ali takođe se razvijaju i oklop, motka i napici koje ispijamo iz čuture da se healujemo. Sve u svemu, razvoj lika je najbolje uporediti sa serijalom God of War jer smo Kratosove veštine zidali na sličan način; jedino što mi nedostaje su brojni komboi koje smo imali tad, ali mi je u Wukongu sistem healova i napitaka sa brojnim efektima mnogo zanimljiviji.

Pored nedostatka mape, jedina velika zamerka koju imam za igru je su nevidljivi zidovi. Kako bi pratili put koji su autori zacrtali, svaki pokušaj promene putanje će se završiti blokadom koja kaže “Dalje nećeš moći” što znatno otežava život u određenim segmentima, pogotovo kad je penjanje u pitanju. U penjanju pravila nema, skačemo i pokušavamo da se popnemo pa ako uspe – uspe.