Beast of Reincarnation (2026)

Ako ste upoznati sa čuvenom naslovnom numerom iz Pokemon crtane serije onda će vam i ovde zvoniti u glavi kada na ekranu budete videli razvojni tim koji stoji iza ovog naslova. Poznati razvojni studio Game Freak koji je već dugo pod kandžama velikog N-a je odlučio da se malo oslobodi lanaca i da konačno počne neku svoju priču koja nema veze sa korporativnim lopatanjem istog bezumnog sadržaja. Iako smo fanovi originalnog serijala Pokemon, već se dugo vremena može primetiti da cela franšiza posustaje zbog hiperprodukcije ili jednostavnog nedostatka ideja. Realno krajem 90-ih i početkom 2000-ih imali su sjajne Pokemon igre za GB, odnosno GBA, ali to je bilo neko drugo vreme sa drugačijim apetitima. Poslednjih par naslova koji su stigli od strane ovog tima su pokazali da je došao trenutak da se pređe na neke nove zadatke ili su samo želeli „nešto novo i nešto divlje“. Za sve vas koji ste očekivali da će Game Freak da napravi nove Pokemone samo na drugim platformama sa istim mehanikama i “ozbiljnijom grafikom“, možda ćete i doživeti razočaranje. Beast of Reincarnation je sve osim toga. Ovde imate dosta ozbiljnu egzisteninalističku priču, souls lite combat model sa preciznim borbama i pariranjem, velike mape na kojima može dosta toga da se istraži i da se otkrije tajna zašto svet umire i zašto je čovečanstvo konstatno u opasnosti na svakih 100 godina.

Priča u početku deluje jednostavno. Zatičemo glavnu protagonistkinju Emmu zajedno sa njenim vukom Koo-om kako izlaze iz transportnog dvonožnog oklopnog vozila na mapu na kojoj moraju iz nekog razloga da eliminišu robote koji na prvi pokled deluju kao prop iz nekog jeftinijeg SF filma. Nešto što smo svi videli u nekom obliku u drugim igrama. Uz bombastičnu pesmu i nadasve haotičnu akciju prolazimo uvod u kome ama baš ništa nije objašnjeno i nećete imati pojma šta se dešava barem prvih dva sata igre. Zaplet na koji se ova igra oslanja je donekle generičan. Bila je apokalipsa, čovečanstvo je počelo da bada u senku i da bi očuvali civilizacijska znanja, ljudi su počeli da svoje duše pohranjuju u metalne konstrukte prikladnog imena “Golemi”. Kako je vreme prolazilo saznanja su nestajala jer nije bilo potomaka i tako se civilizacija podelila na obične Goleme, Rusted Goleme i na ljude. Ljudska rasa provodi vreme u koegzistenciji sa Golemima a u nekim slučajevima su i njihove sluge.  Poremećena socijalna dinamika je dodatno začinjena sa pojavom zveri koju zovu Beast of Reincarnation koja ne može umreti i čije se vaskrsenje dešava jednom u 100 godina kada kometa padne na zemlju. Tada kreće veliki reset i veruje se da počinjemo svi ispočetka i da ovo nije prvi put da se tako nešto dešava. Posle svih šarenih Pokemon igara i zapleta koji su na nivou „saturday morning“ crtaća – sada dobijamo ovako nešto. Distopijsko ostvarenje koje na mnogim nivoima pokušava da emulira Nier Automatu. Slobodno kretanje po mapi, brz combat model baziran na komboima i pariranju i priču o padu ljudske rase koja deluje zlokobno.

Svet u kome se odvija radnja je zagađen „blight-om“ tj bolešću prirode koju je donela “Zver”. ako bi se Blight ovde nije predstavljen kao u drugim ostvarenjima iz sveta zabave. Crna muljava tvorevina koja prekriva sve je ovde zamenjena pojačanim i nekontrolisanim rastom biljaka. Oni koji su dodirnuti ovom „zarazom“ se zovu “blightborn” i imaju svoje specijalne moći poput naše glavne junakinje. Celokupan koncept “blightborn” ljudi je okosnica u odnosu likova iz spoljašnjeg sveta prema glavnoj junakinji. Emma je oduvek bila izgnanik, bila je nepoželjna u svom okruženju jer je „drugačija“. Zbog svojih mogućnosti postala je samo oruđe u rukama vlastelina lokalne kolonije i kroz njena sećanja se može videti kakav stav imaju ljudi prema svojim sunarodnicima koji su „prljavi“.

Emma je osoba koja je sve vreme bila u zapećku civilizacije. Okaljana “Blight-om”, zatvorena i zaboravljena od strane svih, počinje polako da se pita da li je čovek ili “malefact”. Malefacti su oblici živote koje je “blight” u potpunosti preuzeo. Vremenom uz pomoć svojih saputnika uspeva da spozna prijateljstvo, saosećanje, požrtvovanje pa čak i definiciju ljubavi. Sve bi ovo imali odličan emotivni značaj da je Emma malo živahnija i uverljivija. Ovako deluje povremeno kao anime trope karakter koji na kraju serijala doživljava svoj peporod. Ne treba da zaboravimo da je ovo ipak igra neiskusnog tima tako da narativne zamke koje dolaze u animiranim serijama i ovde mogu da prikažu svoje sumnjivo lice.

Sa ulaskom u prvu regiju posle prologa, dobijate mapu prepunu collectibles-a i tada se suočavate sa dva izbora. Po stilu open world igara možete da pratite kampanju strogo ili možete istraživati i na taj način samostalno „osetiti“ vibraciju ovog sveta. Iskreno, lepše je bilo istraživati bez audio narativnih momenata jer je onda iskustvo zaista autentično. Povremeno tokom igranja slušaćete razgovore između Emme i sporednih likova koji će vam pružati neke dodatne informacije hteli vi to ili ne. Konačni Emin cilj je da ubije Beast of Reincarnation absorbujući moći “Nushi-ja”, svojevrsnih mini boss-ova svake regije kroz koje ćete prolaziti dok ne dođete do glavnog grada. S obzirom da imate veći broj mapa tj bioma, imaćete itekako materijala za istraživanje i za borbu koja je možda i najsvetlija tačka ove igre.

Postoji realan problem po pitanju klasifikacije Beast of Reincarnation. Da li je ovo akcioni RPG, da li je hack and slash ili je collectathon? Prosto rečeno, ovo je igra koja je pokupila dosta dobrih karakteristika iz naslova koje smo imali prilike da vidimo pre par godina i sve ih je smešala u sasvim solidnu celinu koja je pažljivo umotana u odmereni japanski fatalizam. Kao i sve ostale igre iz kuhinje Zemlje izlazećeg sunca i Beast of Reincarnation je ostvarenje koje je „slow burner“. Ako vam se čini da je igrate u nedogled, možda ćete i biti u pravu. Da bi se završila potrebno je dosta vremena i mentalnog strpljenja za neke od karaktera koji su prisutni u igri. Neki su napisani dobro, neki loše ali je njihova uloga jasna čak i ljudima koji ne prate trope-ove koji su prisutni u japanskim igrama. Kao i uvek propusti u receptu su prisutni jer se mora udovoljiti weaboo publici. Upućujem oštar pogled na Kaguru dok je Violet kao sporedan karakter na ivici noža po pitanju značaja koji joj je narativno dat. Kagura ima svoju dramatičnu priču. Ona je dete iz sirotišta prodato Golemima da bi im bila sluškinja. Potresno i spada u domen dečije eksploatacije i tu priča o njoj staje. Sve se posle svodi na “braindead” radio ćaskanja o gajenju krompira i o kokoškama koje nose zlatna jaja. Slobodno mogu da je stave kao DLC u neku Pokemon igru i niko ne bi primetio razliku.

Borbeni model je najlepši deo cele igre. Iako smo na početku rekli da je u pitanju „souls-lite“ akciona avantura, combat model nije ni najmanje spor. Sve je bazirano na čistim pariranjima jer dodge i roll nemaju neke svrhe u igri. Da li je u pitanju propust developera ili namera, možda nećemo nikada saznati. Po ugledu na Sekira i njemu slične igre, borbena mehanika je dovoljno precizna i jasna. Nema potrebe za detaljnim razlaganjem. Dovoljnim brojem pariranja protivničkih napada, očekivano „break-ujete“ skalu neprijatelja i to ih otvara za finalni udarac koji u kombinaciji sa dodatnim napadima koje izvodi Koo može izgledati JAKO lepo. Ima nečega u položaju kamere u ovoj igri tokom borbe i izbora kadrova da zaista doprinese atmosferi tokom okršaja. Pored standardnog mlaćenja „sečivo o sečivo“, Koo će moći da pomogne u raznim situacijama. Da biste mogli da koristite njegove abbility-je, skalu ćete puniti uz pomoć pariranja. Cela ova mehanika je okosnica borbe i slobodno igrajte agresivno jer Beast of Reincarnation to od vas i traži.

Tokom borbe kada dođe red na Koo-a i njegove veštine, pojavljuje se quick time event gde treba u adekvatnom momentu pritisnuti dugme. Ako uradite sve kako treba, Koo-ov napad ostvaruje pun potencijal. Nešto slično smo imali u poznatoj francuskoj igri koju su svi nahvalili samo je realno borba u Beast of Reincarnation makar nama – bolja. U svemu tome vam pomaže i solidan inventar naoružanja po pitanju mačeva, lukova i ručnih samostrela. Vremenom Emma i Koo dobijaju EXP poene i mogu ih koristiti za nadogradnju svojih veština. Svako od njih ima svoj skill tree (koji je zaista i predstavljen kao drvo) i na tom skill tree-ju se otključavaju specijalne i bazične mogućnosti koje se mogu koristiti tokom borbe. Dok je Emma bazirana na close combat, ranged combat i stealth mogućnostima, Koo ima dosta support veština koje su devastirajuće ako imaju dobro odabrane modove. Sistem je raznovrstan da poželite da otključate što više možete i da vidite pun potencijal ovog neobičnog tima. Boss borbe koje su okosnica ovih igara su dobro kreirane ali u nekim momentima deluju bezidejno. Ovde je bio potreban još jedan „polishing pass“. Iskustvo nije loše ali je moglo biti mnogo bolje.

Nažalost ne može se samo hvaliti nešto kada ova igra ima i iritantne mane. Iako na papiru Unreal 5 potentan endžin, dešavaju se greške koje smo imali prilike da vidimo bezbroj puta (uglavnom na PC-u, gde smo i testirali igru). Problemi sa gradacijom svetlosti, pad FPS-a kada se pojavi veliki broj neoptimizovanih čestica na ekranu, stuttering i neke slične bubice od kojih se očigledno ne možemo odvojiti. Ovo će sigurno biti popravljeno jer Beast of Reincarnation zaslužuje savršeno glatko iskustvo. Da ne spominjemo povremena zaglavljivanja u teksturama, “pop in” i “pathfinding” neprijatelja i slične momente koji pokazuju manjak vremena za kontrolu kvaliteta. Takođe je i muzika problem tj njena jednoličnost. Tokom prvih pet minuta kada ulazimo u igru možemo slušati odličnu bombastičnu numeru i onda kreće jednolična soft pop japanština koja podseća na solidno kvalitetnu kopiju muzike iz Nier Automate. Previše puta ponovljena pesma počinje da para uši i traži puštanje Nier playliste da bi se malo obogatilo iskustvo. Ne znam da li dizajneri razumeju ali muzika je vitalan deo ovakvih naslova i prava je greota što nije malo više uloženo vremena i novca u ovaj segment. Moglo je čudo da se napravi.