Banishers: Ghosts of New Eden (2024)

Početak ove godine obeležen je live service igrama. U pauzi širenja demokratije po galasiji, uništenje naših voljenih likova iz stripova, pa i porobljavanje ne-Pokemona u virtuelnoj fabrici patika, a kroz vrtlog uvrnutih i kontraverznih live-service naslova, Banishers: Ghosts Of New Eden dolazi kao neočekivani dašak svežeg vazduha u proizvodnom pogonu Linglonga. Kada se Don’t Nod, studio poznat po svojoj strasti prema narativno bogatim igrama, odlučio uhvatiti u koštac sa temom lova na duhove u alternativnoj verziji Amerike iz 1600-ih, malo ko je mogao predvideti kakav će biser iz toga proizaći. Isterivači: Duhovi Novog Raja me je provela kroz avanturu prepunu paralelnih fenomena, a moram priznati da me je i iznenadila sa pitanjima koja je kroz narativ uspela da postavi.

Don’t Nod, studio iza ovog remek-dela, nije stranac inovacijama i emotivnim pričama koje testiraju granice video igara. Od ,,Life is Strange” do ,,Vampyr”, njihov portfolio je krcat imenima koja su poznata po originalnim zapletima koji su promenili način na koji doživljavamo igre. Sa Banishers, studio se upustio u relativno neistražene vode, kombinujući elemente akcije, avanture i detektivskog žanra u jedinstvenom pakovanju koje podseća na dosta naslova, ali ipak zadržava sopstveni pečat originalnosti što mislim da je od izuzetne važnosti za svaku igru.

U centru priče “Banishers” su dvoje zaljubljenih protagonista, Antea i Red, lovci na duhove veoma različitih pozadinski priča. Ovaj dinamični duo putuje kroz kolonijalnu Ameriku pomažući duhovima da pronađu svoj mir (hteli dotični duhovi to ili ne, a najčešće je odgovor negativan). Njihova misija neće biti samo borba protiv zloduha, dušopija i noćnih nemani, već i putovanje kroz sopstvene emocije i odnose, kao i jedana veoma bitna i naizgled nepremostiva prepreka koja nastaje između njih i postaje jednako važna kao i glavni zaplet priče. Igra vešto koristi ovu dinamiku, nudeći igračima dubok uvid u kompleksnost ljudskih odnosa, čak i onih koji su prešli na ,,drugu stranu”.

Sled događaja koje ću sada prepričati se dešava veoma rano u početku priče pa ih zbog toga ne bi nazvao spoilerima, ali budite unapred upozoreni. Igra je jednostavno takva da jako rano u priči ima taj ,,O bokte maz’o!“ momenat koji će vas ostaviti bez teksta, a posebno što narativ drži izrazito jak akcenat na razvoju likova, poput romana a ne obične igre. Naime, nakon što dobijaju poziv u New Eden od strane njihovog starog kompanjona i sveštenika misionara Charlesa Davenporta, dolaze na ne tako rajsko mesto koje su podigli kolonijalni doseljenici u 17. veku, koje je pod opsadom paranormalnog. Večita zima okovala je ovo mesto u ukletu rupu prepunu fantoma (dok je pre bila samo ukleta rupa, prim. aut.).

Ubrzo nakon dolaska, oni se susreću sa Charlsovom udovicom i saznaju da je njihov prijatelj ne samo ubijen, nego i progoni svoju ožalošćenu suprugu. Nakon prizivanja pokojnog sveštenika, koji je sada u obliku duha, mogli bismo reći da je sada ,,produhovljen“, kapirate? Ovo je vrlo verovatno moj poslednji tekst na ovom sajtu, prim. aut.), on nam otkriva da je ubijen, jako nasilno, od strane jedne veoma moćne aveti. Ta avet se krije u gradskog kući i par uskoro odlazi da se suoči sa njom, ali upada u zamku i nakon kraće borbe, Noćna Mora (da, tako se zove ova vrsta fantoma) ubija Anteu. Nakon ovog klimaksa i akcije padanja, koja je u luku ove priče došao krajnje neočekivano odmah u samom startu, Red, roneći muške suze za pokojnom mu devom, dobija priviđanje svoje Antee, koja kao i svi ostali na ovom ostrvu, principijalno odbija da ode na onaj svet kao Ero. Par odlučuje da nastavi sa svojom misijom, ali i krene u totalnu osvetu protiv Noćne More u duetu koji pokriva obe astralne ravni – Red koji pandrče ljude i stvari u svetu živih i Antea, koja bode pravo ,,u dušu“.

Igra pati od nekih problema s tempom, ponavljajućih radnji i nepotrebnih pauza koje mogu isprobati strpljenje igrača. Ipak, ako možete da izdržite dvanaesto slušanje o,,spektralnim mrežama”, nagrada je priča koja vas vodi kroz moralno sivilo i daje vam priliku da odlučite kakav lovac na duhove želite biti. Ovim dolazim do mog omiljenog dela vezanog za ovu igru, a to je odlučivanje o ultimativnoj sudbini Antee. Kroz igru je pomenuto da se duha možemo osloboditi procesom Uzdizanja, procesom Isterivanja (ekvivalent ispraćajem neželjenog gosta tako što ga ispratite kroz prozor), ali da postoji mogućnost čak i oživljavanja duha kroz telo domaćina. Antea, koja je do svoje smrti principijalno stajala uz tretiranje duhova kao neprijatelja čovečanstva, od jednom postaje ta omražena prikaza, što je ne samo ironično, nego i jako interesantno. Red, koji joj pominje mogućnost oživljavanja saznaje od Antee da je u pitanju veoma mračan i uklet proces za koji je potrebna žrtva, jako nasilna, većeg broja ljduskih bića. Oh, kako su se stolovi okrenuli. Ovaj zaplet pre svega, otkriva jako ljudsku crtu naših likova i postavlja filozofsko pitanje na šta smo sve spremni da ispunimo svoje želje. A pre svega – koliko daleko smo spremni da idemo ako bismo mogli nekoga da vratimo u svet živih.

Pored glavne priče, Banishers nudi bogatstvo sporednih zadataka, zagonetki i borbenih susreta koji dodaju dubinu igri. Ovi elementi ne samo da obogaćuju svet igre, već pružaju igračima priliku da dublje zarone u misterije New Edena. Posebno su zanimljive borbe sa specijalnim uslovima, koje zahtevaju promenu uobičajenog pristupa borbi, kao i zagonetke koje testiraju logičko razmišljanje. Antea, budući da je postala duh, ima uvid u ,,drugu stranu“, dajući Redu perspektivu koju on ne može da vidi svojim očima, pa može da otkrije tajnovite prolaze ili otkrije sakriveno blago dostupno samo pokojnima.

Gameplay “Banishers” je slojevit, sa mehanikama koje zahtevaju od igrača da koriste kako borbene veštine tako i detektivske sposobnosti. Istraživanje paranormalnih slučajeva i rešavanje misterija pružaju zadovoljavajući osećaj napretka, dok borba sa duhovima testira reflekse i taktičko razmišljanje. Ipak, nije sve savršeno; borba može ponekad biti ponavljajuća, a kontrola likova ponekad neodzivna, što može dovesti do frustracija tokom igranja. Igranje podseća na naslove koji su se izrodili od God of War serijala, ali osećaj borbe, na žalost, nije ni prineti ovom epskom serijalu. Pored korišćenja oružija za eliminaciju duhova, kao i Anteinih spektralnih sposobnosti, koje pomažu posebno u borbi protiv jačih protivnika, akcija zaista nema da ponudi ništa previše izazovno ili raznoliko. Kada sam spomenuo raznolikost, igra zaista pati od prevelikog ponavljanja protivnika, pošto sam tokom celokupnog igranja nailazio skoro isključivo na duhove i tek poneku karankodžulu u obliku zombi pasa.

Grafika u “Banishers” je pravi spektakl za oči, sa detaljno osmišljenim likovima i okruženjem koje odiše atmosferom kolonijalne Amerike, ali sa paranormalnim preokretom. Svaki kadar, svaki pejzaž, ma koliko mračni, dizajnirani su sa pažnjom koja pruža igračima osećaj da su zaista deo tog sveta. Interakcije sa drugim likovima su šarenolike i daju utisak da sam zaista obišao neko selo na periferiji. Od susreta sa mutnim likovima, koji su mi ostavili utisak da će me napasti ukoliko još jednom stisnem dugme za interakciju, do ožalošćenih udovica, korumpiranih odrona od gradskih glaveština do plaćenika i veštica, ova igra nudi široku paletu likova kojom vešto popunjava ovaj svet i čini ga živim.

Ono što Banishers izdvaja od ostalih naslova nije samo njegova originalna postavka ili vizuelni identitet, već i sposobnost igre da evocira snažne emocije. Ova stavka je nešto što ja najviše cenim u svakoj igri i moram priznati da je to prava retkost u današnjem svetu igara, jer zahteva talenat, rad i strast prema radnji i likovima. Priča o ljubavi, gubitku i pomirenju sa smrću je univerzalna, a Banishers to koristi na najbolji mogući način, nudeći igračima iskustvo koje ostaje sa njima dugo nakon što igru završe.