Life is Strange – Episode 1 (2015)

Poslednjih par godina novi tip avantura probio se nekako do mainstreama preko epizodnih igara koje uglavnom objavljuje TellTale. Iako smo na PlayStationu 3 imali Heavy Rain i Beyond, skupe AAA naslove sličnog koncepta, ove sitne i jeftinije igre ostvarile su i veći uspeh upravo zbog svoje pristupačnosti, jednostavnosti i interesantnih tema.

Francuski Dontnod Entertainment nakon svog prvog projekta, osrednjeg Remember Me iz 2013-te, odlučuje da primeni epizodnu šemu za svoju sledeću igru i nastavlja tradiciju davanja veoma hip imena svojim ostvarenjima sa Life is Strange.

Ova moderna avantura nas stavlja u ulogu tinejdž hipsterke Max Caulfield koja se posle pet godina vraća u svoj rodni grad Arcadia Bay u Oregonu da bi studirala fotografiju na Blackwell akademiji. Max ubrzo shvata koliko je život zapravo čudan kada nakon par veoma realnih vizija shvati da ima moć da premotava vreme. Život postaje još čudniji kada se ponovo povezuje sa drugaricom iz detinjstva Chloe Price (glas joj daje antipatična Ashly Burch iz Internet serije Hey Ash Whatcha Playin’?) kojoj je u međuvremenu umro otac… i u nedostatku ramena za plakanje našla je zamenu za najbolju drugaricu, devojku Rachel Amber koja je nešto kasnije misteriozno nestala. Ponovo zajedno Max i Chloe kreću da istražuju njen nestanak i usput da otkrivaju zle tajne njihovog malog grada.

Nema sumnje priča skroz dostojna jednog hipsterskog indie filma. Atmosfera u igri i čitav vajb i jesu upravo takvi, osećate će se kao da ste u nekom čudnom hipsterskom projektu dok sa Max budete šetali kroz hol škole i slušali njene sarkastične ali ipak iskrene misli o drugim ljudima dok indie muzika gruva kroz slušalice (Bright Eyes je na OST-u, šale nema). Vaše nesigurne odgovore donete greškom zbog PMS-a i ankcioznosti za vreme razgovora moći ćete da premotate korišćenjem Maxinih supermoći i na taj način promenite tok igre. Baš kao i u drugim sličnim igrama i ovde će svi likovi pamtiti šta ste im rekli i sve te odluke će uticati na dalju priču, a premotavanje vremena će se koristiti i na mnoge kreativne načine da bi se rešili drugi problemi. Tipičan primer problema: Popularna devojka vam neće dati da uđete u dom i nazvaće vas “selfie slut” rećiće vam čak “go fuck yourselfie” pa ćete pažljivim premotavanjem vremena naći način kako da joj uflekate odeću i tako joj upropastite dan. Max tokom svoje avanture vodi dnevnik u kome će žvrljati svoje nesređene misli, a sa mobilnog telefona razmenjivaćete SMS poruke sa porodicom i malobrojnim prijateljima… nedostaje samo Instagram ili Tumblr (…ili možda ipak Flickr pošto je fotografija u pitanju).

Sa grafičke strane Life is Strange izgleda pristojno iako koristi Unreal Engine 3, jedino verzije za PC i next gen konzole nemaju probleme sa ispranim ružnim teksturama dok su last gen verzije kriminalno odrađene. Modeli su jednostavni ali je umetnička direkcija na mestu tako da neke scene uspevaju da izgledaju impresivno i pre svega prenesu određeno osećanje, jer sve se u ovom naslovu vrti upravo oko toga – traganje za identitetom, nostalgija, osećaj nepripadanja i odbačenosti i slični problemi realnih senzitivnih ženskih adolescenata. Life is Strange se trudi svom svojom skromnom snagom da na realističan i iskren način prikaže sve to, i zapravo nekako to i uspeva.

Likovi, ma koliko neke od nas nervirali svojom pojavom i hipsterskim, nerdovskim, punk, cheerleaderskim i sličnim opredeljenjima, stvarno jesu realistični i uverljivi. Jasno je da je scenario za njih u originalu pisan na francuskom jeziku i da ga nije potpisao neki generalizujući šovinista ne bi li ih učinio prihvatljivim testosteronom napumpanim muškim gamerima opresorima. Ovo nije video igara, ovo je emocija, interaktivni nezavisni niskobudžetni film prepun estrogena, liberalizma, neshvaćene umetnosti i lepote. David Cage-ove PS3 avanture koje su takođe u momentima pretendovale sličnim idealima imale su mnogo momenata kada su likovi delovali kao roboti a dešavanja bila totalno neuverljiva poput fantazija nerda koji forsira situacije zarad svog nerdovskog zadovoljstva… Sa druge strane, u ovom skromnom naslovu koji takođe kombinuje specijalne moći sa super realizmom, sve je organski i prirodno. Tako da nervirali vas hipsteri ili ne, igri se mora priznati da ne pokušava da bude nešto što nije.

Capcom kao i mnogi drugi izdavači navodno nisu hteli da izdaju ovu igru sa ženskim likovima u glavnim ulogama i insistirali su da neko od glavnih protagonista promeni pol. Jedino je liberalni Square Enix odlučio da je u redu imati ženske likove u ovakvoj priči. Zbog čega je nastala frka saznaćemo eventualno u nekoj od narednih epizoda ili je samo u pitanju još jedno forsirano traženje pažnje od strane feministkinja sa Interneta. Hej ženski likovi su bili glavni protagonisti u igrama oduvek a imali smo čak i full on lezbejsku romantiku u indie hitu Gone Home nedavno i niko se nije bunio?

Šta će ispasti do kraja od ovog neuobičajenog naslova i priče ostaje da se vidi. Prva epizoda je dostupna od januara 2015. a nastavak nas očekuje do kraja marta. Ako volite avanture i igrali ste makar jednu stvar od TellTale-a do sada, probajte prvu epizodu Life is Strange-a koji će na vas sigurno ostaviti nekakav utisak. Mi ćemo se ovom naslovu vratiti kada sve epizode budu objavljene kada vas očekuje i kompletna recenzija na EmuGlx-u nadamo se od nekog malo senzitivnijeg autora sa još jednim X hromozomom.