Open World GTA-like game su bukvalno eksplodirale sa prošlom generacijom konzola. Kada su videli šta je Rockstar napravio sa GTA III, svi su želeli da ugrabe deo kolača. Jedna od prvih igara tog tipa, sa ludilom i svim propratnim zabavnim elementima, je bio Just Cause. Izbačen za PS2, Classic Xbox a kasnije i za Xbox 360, predstavljao je sve ono šta je bilo zabavno u GTA serijalu. Eksplozije, vratolomije, jednostavno mindless fun. Sa dvojkom, franšiza se uzdigla i postala je najzabavniji sandbox svet na tržištu. Igra je bila skoro perfektna po svakom aspektu, od grafike, preko gameplaya do totalno lude, donekle i nebitne priče. Prava receptura za ultra zabavan naslov.

Onda su nastali problemi u franšizi. Sa izlaskom trenutnih konzola, ubrzo nam je došao Just Cause 3. Avalanche Studios je pokušao da podigne lestvicu u svakom aspektu igre, ali je sve predstavljalo malo preveliki zalogaj. Igra se raspadala sa tehničke strane, kako na PC-u, tako i na Xbox One i PS4 verzijama, bolje rečeno, tamo je bilo još gore. Sav taj zabavan svet i koncept je bio ruiniran užasnim tehničkim problemima. Igra prosto nije dozvoljavala da uživate u njoj pored konstantnih problema, padova frejmova i krešovanja. Okej, jeste da su ljudi iz Avalanchea napravili ogromnu, bolju igru sa divnom grafikom i over the top akcijom kao nikada do sada, ali optimizacija je bila užasna.

Sada je došlo vreme za Just Cause 4. Igra koja bi trebalo da predstavlja rezultat svega prethodnog šta se dešavalo u franšizi. Koja je trebala da prikaže da je Avalanche Studios naučio iz grešaka i konačno napravio nastavak koji je dosledan najboljoj igri u serijalu, dvojci. Sada je pravo pitanje, da li su stvarno uspeli u tome? Sa tačke gledišta redakcije koja je provela proteklih deset dana zabavljajući se u ovom neverovatnom svetu, možemo reći, donekle, ali ne i kompletno.

Just Cause 4 bi trebao da predstavlja pozitivan rezultat svega neuspešnog ove franšize sa trećim delom. Cilj je bio da se prenese haos koji je igra verno prikazivala, ali da sa tehničke strane, apsolutno sve bude bolje. Sve je to delimično ostvareno, uzevši u obzir apetite Avalanche Studios i žrtve koje su morali da prinesu kako bi realizovali sve šta su obećali. Nego krenimo ispočetka.

Ovaj naslov iza sebe krije još jednu nebitnu priču, koja se dešava u fiktivnu zemlju Solis, u Južnoj Americi. Plaćenička vojska je odlučila da zavere red u državi, a tu uskače Rico Rodrigez kako bi sprečio da jadni nejaki narod padne pod ruku tirana. Ok ne jednog ali grupe tirana koji vode ovu plaćeničku vojsku. Na njihovom čelu se nalazi brutalno okrutna Gabriela Morales, totalna suprotnost svega šta Rico predstavlja. Na Ricu je da okupi sve pobunjenike i vodi borbu preko cele države kako bi oterao sve plaćenike iz njih, na sve moguće načine.

Što se tiče gameplaya, ovo je jedna stvar koja je, hmm kako to da sročimo, na jako lep način unapređena. Sve šta vam je trebalo vremena da otključate u prethodnim igrama, makar par sati, sada ćete imati na raspolaganju odmah na početku. Tu je padobran, Grapple Hook, wingsuit i milion oružja. Bolje rečeno, odmah možete krenuti sa ludovanjem i vratolomijama. Svima je poznato da je najbolja stvar u ovoj igri traversal na mapi, a to putovanje, prelazak ditanci je i dalje savršeno kao u prethodnim delovima. Ono šta je unapređeno je definitivno napucavanje sa protivnicima. Sada napokon imate osećaj da pogađate nešto. To više nije filler u igri koji bi bio tu čisto da ne skakućete i ne letite sve vreme, već je smisleno integrisano u igir, nešto kao što su uradili u dvojci.

To što vam je na početku ”sve” otključano, ne znači da nema drugih stvari koje su ubačene. Jedna od najboljih novina su definitivno baloni kojima možete da se igrate sa protivnicima i predmetima u svetu. Povezujete ih, lansirate i uništavate. Ako vam nešto smeta na putu ili u nekoj bazi, jednostavno možete da uklonite, ukoliko želite da uništite nešto mid-air, izaberite balone punjene eksplozivnim gasom. Sve je u igri ubačeno kako bi doprinelo stvaranju što većeg haosa na mapi. Dodatne stvarčice koje vam omogućavaju kreiranje većeg loma se postepeno otključavaju, ali ne na primer kroz pet ili više sati, već u prvih par časova igranja. Tako da relativno brzo možete da batalite misije, kaoš to većina radi sa ovom igrom, i upustite se u vašu ličnu avanturu haranja Solis zemljom za dobrobit njihovog naroda.

Sada, tu ima nekoliko novih stvari koje su ubačene u igru. Jedna od njih je Conquest mod. Ne, ovo nije kao u BF igrama, ovo je poprilično jednostavnije i bazira se na resursima koje dobijate završavanjem misija. Rekli smo da je zemlja opkoljena plaćenicima koji žele da preuzmu vlast, a na narodu je da se oslobodi njihove agresije. Posle svake misije, dobijate određeni broj boraca, koje je moguće raspoređivati u Riziko stilu mape na granicama već oslobođene regije. Tako će oni, da kažemo, širiti granice slobodnog naroda, tako što raspoređujete jedinice koje su vam na raspolaganju. U normalnom svetu bi pomislili da će agresori, tj plaćenici pokušati da ponovo osvoje izgubljenu teritoriju, ali na žalost, to nije slučaj. Oslobođene teritorije ostaju oslobođene do kraja igre, nema dinamičnog pomeranja jedinica i takozvane vojske.

Zanimljivo je kako se Just Cause franšiza razvila u naslov koji predstavlja klasičnu zabavu, bez razmišljanja, bez ičega ostalog. Neprijatelji u igri su tu samo da bi bili tu, ne predstavljaju nikakav izazov niti prave probleme. Možda u trenucima kada želite nešto da uradite dok vas desetak neprijatelja puca, možda tada treba da se povučete iza nekog zaklona, ali brza regeneracija healtha i Ricova neuništivost su tu da se ponovo fokusirate na vratolomije u toku borbe. Jedan detalj je ipak krucijalan u napucavanju, a to je neobjašnjivo malo municije u svakom oružju. Igra vam sa jedne strane nudi toliko fazona i fora da načinite napucavanje i celu akciju zabavnom, a onda vam oduzme metke, te morate trčkarati oko mrtvih neprijatelja kako bi pokupili municiju ili njihovo oružje. U svakoj misiji ćete imati problema sa municijom i nikada je ne možete završiti sa oružjem sa kojim je i započnete.

Što se tiče performansi i izgleda igre, sve je diskutabilno. Igra radi u stabilnih 30 frejmova na svim konzolama, što je stvarno uspeh, sa druge strane, žrtve su morale postojati. Just Cause 4 na konzolama provereno izgleda gore, teksture, efekti, eksplozije, svei zgleda za nekoliko stepenika lošije nego u trojci. Ipak su morali da optimizuju stabilni frejmrejt na uštrb grafike i efekta. Na običnom Xbox One i Base PS4, rezolucija se dosta spušta, do trenutka kada svei zgleda krzavo i mutno. Na PS4 PRo i Xbox One X je situacija dosta bolja, ali to ne doprinosi činjenici da su teksture i sve ostalo užasno lošeg kvaliteta. Ipak, ovo je igra koja zrači zaraznim i zabavnim gameplayem a ne grafikom. Sa druge strane, Just Cause 2 je bila prelepa igra na prošloj generaciji konzola, koja je nudila nekontrolisani haos, ne kao u četvorci, ali je sve bilo dosta lepo i impozantno veliko za tu generaciju konzola. Jedan od razloga je sigurno fizika koja je ključni faktor zabave u igri, kao i ubacivanje vremenskih nepogoda, bolje rečeno tornada koji je uvek prisutan negde na mapi. Gde god bili on je aktivan i verujemo da sistem obrađuje i te proračune u pozadini, što samo oduzima snagu da igra prikaže nešto lepše na ekranu koji samo vi vidite.

Just Cause 4 (Xbox One X)
  • 7.5/10
    EmuGlx Score - 7.5/10
7.5/10

Finalni utisci

Na kraju, Just Cause 4 je izvukao situaciju, popravio stanje u kojoj je bila franšiza nakon trojke. Sve dosta bolje i stabilnije funkcioniše. Fokus je stavljen na haotični i zabavan gameplay i to je sasvim okej ako tako priđete igri. Za fanove ili čak one koji žele mindless fun, ovo je odličan naslov, jer će vam pružiti mnogo sati ludorija i neobjašnjive zabave na sjajnoj dizajniranoj mapi.