Već sa 10 sati u mom prvom prelasku Cyberpunk 2077, znao sam da igra nije uspela. Ne zbog toga što nisam uživao u igri, zapravo jesam, uprkos pokušajima iste da mi pokvari zabavu ponekad. Nije to ni zbog toga što se igra nije dobro prodala – hell, pa to je najbrže prodavana PC igra svih vremena. Nije ni zbog toga što nije dobila dobre opise – recenzenti su joj dali fantastične ocene i pored toga što su naglasili da je veoma izbagovano iskustvo u pitanju. Čak ni ocene publike, veoma zapaljive i često pune review bombinga, su relativno ok, koliko mogu da budu kada se uzme u obzir tona bagova koje smo svi videli u poslednjih par dana.

Ne, Cyberpunk je neuspeh zato što i pored svega toga, ostavlja osećaj razočarenja. Ne zbog bagova i glitcheva, padanja frejm rejta, konstantnih T-poza, već zbog toga što je reklamiran kao “game-changer” u svetu video igara. Totalno novo iskustvo. Umesto toga imamo Grand Deus Ex Witchera, zapakovanog u Todd Howardesque Quality Assurance kvalitet.

Ovaj osećaj razočarenja se definitivno podudara sa uvek neizvesnom berzom, gde su akcije CD Projekt Red pale u sunovrat za 29% nakon izlaska njihove igre. Nije vam bila potrebna diploma ekonomiste da vidite da će taj bubble pući, ipak mnogi investitori koji ne razumeju toliko gaming scenu su ostali besni kada su videli da njihova zlatna koka ipak snosi samo obična jaja.

Zbog toga i pored pozitivnih recenzija, i prodaje koja obara rekorde, CD Projekt RED mora grčevito da se brani ovih dana.

Snovi o električnim ovcama

Najveći neuspeh Cyberpunk 2077, koji će se verovatno odviti u narednih par nedelja neće biti vezan za prodaju, neće biti ni striktno vezan za berzu kako bi mnogi pomislili.

Najveći neuspeh Cyberpunka je uništenje CD Projekt Red-ovog pažljivo izgrađenog imiža pro-consumer, anti-monetization drugarčine od gaming firme. Setimo se samo.. “(…) No hidden catch, you get what you pay for — no bullshit (…) We leave greed to others. govorili su na Twitteru 2017, dok su ih Twitteraši uzdigli na pijedestal i paradirali ih kao nove kraljeve gaming industrije

Naravno, takav imidž nije mogao da postoji bez The Witcher 3 i njegovih DLCova, to je bila igra koja je uzdigla CD Projekt na vrh igračkog Olimpa. Iznad EA, Ubisofta i Activision-Blizzarda i njihovih naštancovanih kreacija. Iznad Bethesde i njihovih sve gorih, bagovima zatrpanih nereda od endžina. Hell, po nekima čak i iznad Rockstara i Valve, dve kompanije koje su zapravo smatrane za savršene godinama, ali ishejtovane zbog monetizacija u njihovim poslednjim izdanjima. CD Projekt je bio sam u svojoj ligi. Jedini game developer koji je bio za gamere.

Taj imidž nikada nije mogao da opstane. Ne sa konstantnim kontraverzama koje su okruživale crunch u njihovom studiju. Ne sa konstantnim pomeranjem datuma izlaska. Ne sa njima kao javnom kompanijom, nahajpovanom preko svake granice razuma. Od početka su bili osuđeni da taj status izgube. Eventualno, morali su da urade nešto što bi ih oborilo sa tog pedestala. Njihov najveći problem leži u tome što je taj pijedestal za njih bio sve.

Reality check je postao neizbežan bukvalno onog trenutka kada su poslali taj tweet 2017.

This didn’t age well…

Reality Check

Među svim AAA gaming kompanijama koje su na vrhu, apsolutno svaka od njih ima nešto što joj omogućava da kreira svoje najveće hitove. Nahvaljeni Jedi Fallen Order nije mogao da postoji bez gomile “lakih para” koje su stigle u EA preko svakog novog ciklusa FIFE. Ubisoft je pronašao savršen način kako da učini njihove igre napravljene po šablonu da budu zabavne, izazovne i kako nam deluje i prilično lake da se naprave. Rockstar može da priušti da pravi epske priče kao što je Red Dead Redemption 2 zbog toga što su postavili savršenu mašinu za pravljenje para koja ih održava GTA Online. Valve može da provede godine praveći template za buduće VR igre sa Half-Life: Alyx, zbog toga što ih drži Gabe Newell, koji definitivno dobija dovoljno novca od Steam monopola nad digitalnim storefrontovima na PC-u.

Bilo da je to namerno ili ne, CD Projekt Red se pozicionirao kao konkurent ovim džinovima u poslednjih par godina, sa vrednosti kompanije koja je dostigla i Ubisoft. Naravno, CDPR glavešine nisu bile slepe na činjenicu da je njihov kanal priliva novca bio ekstremno uži kada se uporedi sa tom konkurencijom. Probali su da se diverzifikuju. Pokušali su da izazovu Steam sa GOG.com, digital storefrontom podmazanim njihovom pro-consumer filozofijom sa DRM-free igrama, najčešće ređim i remasterovanim klasicima. Ipak, sa prejakom konkurencijom koju čine Steam, Epic Games i Microsoft Game Pass, GOG i dalje muči muku da ostvari svoj big break na toj sceni za koji se CD Projekt nadao da će se lagano desiti, a nije.

Slično, Witcher 3 spin-off GWENT je bio hrabar pokušaj da se profitira na račun popularnosti Blizzardovog Hearthstone-a, kreirajući konkurentsku igru sa kartama koja je bila povezana sa njihovim najvrednijim IP-om koji je trebalo da može da poveća profit u periodu između velikih izdanja. Iako je GWENT definitivno zaradio nešto, nikada nije mogao da postane ozbiljna konkurencija mnogo više casual-friendly igri od Activision-Blizzarda.

Tako da, za svakoga ko je zapravo pratio šta se dešava u gejming svetu, CD Projektova suluda vrednost je očigledno postala i prokletstvo toj kompaniji.

Probudi se Samuraju

U ironičnom obrtu, Cyberpunk 2077 je ispao kao bilo koji drugi biznis u Night City-u, osuđen na poraz od strane korporativnog kapitalizma, i pored velikog potencijala. Posebno je tužno kada uzmemo u obzir što je tako lako videti da su autori iz CDPR tima stvarno dali sve od sebe za ovu igru. Prava je šteta što nikada nisu dobili potrebno vreme koje je bilo neophodno da se igra dotera.

Da nisu javna kompanija, možda bi taj pritisak bio dovoljno manji da bi mogli da stvarno izdaju igru kada je završena. Da je The Witcher 3 uspeo da napravi model monetizacije (veći od prodavanja igre na popustu godinama kasnije), možda bi žurba da se objavi nova igra bila manja briga. Možda, da je GOG uspeo da se takmiči sa Steamom na bilo koji relevantan način…

Ima tu mnogo “šta ako“ i „da je samo“ i „možda“, ali istina je da je CD Projekt apsolutno precenio svoje mogućnosti sa Cyberpunkom, i sada, milioni ljudi su ih uhvatili u blefu. Iako su uspeli da se dokopaju para koje će ostati u kompaniji, ko zna kolika će šteta biti od udarca na njihovu reputaciju koji će ih bez sumnje mnogo više koštati u budućnosti. Greška ovih razmera može da ide mnogo dalje od samo loših ocena na CP 2077’s Metacritic stranici.

Sakrivanje verzije za konzole i druge “taktike” malo ko može da opravda, a najmanje CD Projekt

CD Projekt će definitivno preživeti ovaj debakl, ipak, ostaje da se pitamo da li će ikada moći ponovo da naprave igru koja će biti slavljena kao The Witcher nakon ovoga. Hoće li ljudi kupovati Cyberpunk DLCove kada izađu? Hoće li posle ovoga moći da dalje razvijaju svoj poljuljani imidž filozofske superiornosti?

Nadamo se da odgovori na ova pitanja neće biti zbrzani kao izlazak igre.


Gostujuću autor Adam Koscielak je poljski-kanađanin. Copywriter preko dana, reviewer svega vezanog za pop-kulturu preko noći. Možete ga pronaći na njegovom blogu thebeardedpole.medium.com