Immortals: Fenyx Rising (2020)

U trenucima, današnja industrija deluje poprilično dosadno. Nema toliko inovacija, niti nekih interesantnih novina u već postojećim naslovima. Sve se svodi na prežvakavanje postojećih ideja. Nekada to ume da deluje zanimljivo, nekada ispadne abominacija koju nikada nismo želeli ni da zamislimo da će postojati. Ipak, velike kompanije vešto barataju starim i novim idejama, naslovima koji su njihovi kao i oni od kojih pozajmljuju. Znate kako kažu, ako kradete, kradite od najboljih, a Ubisoft se u poslednjhi par godina, baca malo veći fokus, samo možda, na takvu taktiku. Prvo smo videli to sa Assassin’s Creed igrama od Originsa do Valhalle, a sada nam je izašao još jedan naslov koji toliko podseća na jednu mega popularnu ekskluzivu, da je prosto neverovatno da ne pomenemo – Stigao nam je The Legends of Creed – Breath of the Assassin, iliti Ubisoftova zelda sa pravim imenom – Immortals: Fenyx Rising.

Smeštena u grčkoj mitologiji sa poprilično interesantnom naracijom, Immortals cilja da okupira kako mlađu tako i stariju publiku koja želi jednostavno da se odmori od nekih, ozbiljnijih i iscrpljujućih RPG-ova i uživa u jednostavnosti, ali i lepoti ovog naslova. Prometej će Zevsu ispričati priču o jednom sasvim običnom ratniku, koji je imao te sreće da se susretne sa reklikvijima bogova iz grčke mitologije i pomogne Zevsu da ne izgubi svoj tron. Na samom početku ćete primetiti zanimljiv odnos Zevsa i Prometeja, dok je Zevs smoren i džangrizav dedica koji samo želi akciju u priči bez nekog osnova, Prometej pokušava da se drži herojske priče i uzdihne našeg protagonistu što više. Ovde dolazimo do upitne tačke Ubisoftovog humora, koji je poprilično često isiljen, ali nekako leži ovoj igri, likovima u njoj pa i celoj priči. Situacioni humor je odrađen dosta bolje nego što smo mogli da očekujemo kada smo videli prve trejlere za igru. Čak i nas, starije džangrizave gejmere može nešto nasmejati u ovoj igri, iliti jednostavno raznežiti kada se sve kockice poklope. Generalno gledano, sa strane naracije, Ubisoft je još jednom, odlično „umetnuo“ priču iy Antičke Grčke u jedan njihov naslov. Ne zaboravimo da je Odyssey izašao samo pre par godina, a po svemu šta smo videli, ovo izgleda poprilično kao Odyssey-lite verzija, što je odlična vest! Nikako loša, da se razumemo. Iako smo iskreno na početku mislili, da igra ima previše sličnosti sa delom Odiseje koji se bavi mitskim misijama, ali, na svu sreću, naše misli su bile totalno pogrešne.

Pored odlične naracije, koja će se istaći poprilično brzo apsolutno svakom igraču, jedan deo je prosto nemoguće zaobići i ne pomenuti ga, a to je apsolutno ceo dizajn igre. Immortals jednostavno previše pozajmljuje od jedne od najpoznatijeg Nintendo naslova ove generacije, Breath of the Wild. Ceo art, grafika, pa i fore koje ćete otkriti u igri pelaženjem iste su jednostavno iskopirane, iliti bezbednije rečeno, toliko inspirisane ovom N igrom da je prosto neverovatno da ne vidite očigledne sličnosti. Ipak, Ubisoft je nekako uspeo da ubaci magiju svojih naslova u Immortals, toliko dobro da u nekim trenucima ova igra deluje poprilično bolje od BotW naslova. Sada, možda zbog toga što je novija jedno par godina, ali svakako  na prvi pogled deluje nekako, kompletnije.  Okej, makar u naletima, ne u toku cele igre.

Ono šta je zanimljivo i šta je prenešeno iz poslednjih AC igara, je istraživanje terena i regija u kojima se trenutno nalazite. Kao i u AC-u, pentranjem na određenim mestima ćete moći da analizirate region u kome se nalazite, ali zumiranjem i označiti bitnije stvari koje možete posetiti. Za razliku od svoje starije braće, Immortals ovim olakšava novim, pa i mlađim igračima privikavanje na ovakav tip igara. Sa mesta odakle možete videti region, možete markirati i najmanju „glupost“ kako bi rekli, koja bi vam bila potrebna, koja će od tog trenutka biti obeležena na mapi i na vama je samo da pratite marker. Ovo jeste na neki način, držanje za ruku svakog igrača, ali morate razumeti za koju publiku je pravljena ova igra, te je držanje skroz okej i razumljivo, ali i simpatično u nekim trenucima. Za one koji vole da kompletiraju igru, ovo je poprilično dobar „feature“ koji će olakšati sakupljanje ajtema koji su vam potrebni. Tu dolazimo do jednog, ne problema već totalno beznačajnog elementa u igri, a to je sakupljanje sirovina, health bar, mana bar i sve šta bi vas činilo živim u neku ruku. Ako već upoređujemo sa BotW igrom, poprilično je jasno da tamo možete poginuti, tako vas igra vraća na poslednji sejv. Smrt u ovoj igri ne kažnjava toliko, a hranu koja vam nadoknađuje život, pečurke koje vam nadoknađuju manu, možete pronalaziti apsolutno svuda, tako da taj elemenat „preživljavanja“ praktično i ne postoji u ovoj igri. Okej, verovatno postoji za nekog ko ima pet do šest godina, ali za svakog ko je iole igrao naslov sličan ovome, neće biti previše izazova, jer jednostavno, teško je poginuti i ne nastaviti proces upravo zbog toga. To ne mora da bude obavezno loša stvar, jer vam igra dopušta da uživate u priču i u prelepo predstavljenoj Grčkoj iz tog doba, sa prelepom grafikom, okruženjima, dizajnom i bojama koje jednostavno iskaču iz ekrana. Definitivno pravi recept za uživanje, a nemogućnost napredovanja bi baš to nekako i ubila.

Tu dolazimo do srži gameplaya, tj borbe sa neprijateljima kao i mnogim drugim stvarima koje će vam biti omogućene, ali i jedne ključne, rešavanje zagonetki koje vam igra sprema. Malo po malo ćete morati da rešite neku od „jako komplikovanih“ zagonetki kako bi prešli određenu instancu u igri. Te zagonetke retko kada sadrže i borbu, već malo mozganja i logičnog razmišljanja kako nešto odraditi na najefikasniji način. Posle nekoliko zagonetki koja vam igra nabaci, shvatićete da je sistem poprilično prost, a to je praktično da ubacite trougao u rupi koja je oblikovana tako (primera radi) ili nešto slično tome. Kako napredujete kroz igru, zagonetke neće postati komplikovanije, već će ostati iste, samo… „složenije“ u tom smislu da će biti jednostavno duže. Sa istim problemima koje je potrebno ponavljati više puta nego na početku. Ako bi mogli da nalazimo neku manu ovoj igri, to je definitivno jedna od njih. Jer koliko go da su zagonetke dobro smišljene na početku, nekako nam se čini da je to protraćen potencijal da se od toga napravi nešto nezaboravno. U ovoj igri one služe kao još jedan „proces“ koji morate proći, bez nekog uživanja nakon prvih desetak sati, već kao „rad“ da bi došli do određenog ajtema ili bilo kakve vrste nagrade, ili napretka kroz priču. Ovo nije toliko loše, za mlađu publiku bi ovo bilo stalno utvrđivanje gradiva i navikavanje na jednostavnosti rešavanja problema, samo na druge načine, što je skroz okej, uzevši u obzir koja je ciljna grupa ove igre.

Borba sa druge strane, iako jednostavna, je poprilično zanimljiva, jer kako napredujete kroz igru, jednostavnost u njoj će vam ipak dozvoljavati da kombinujete više vrsta napada i oružja koje ćete sakupiti od palih heroja i bogova, time i začiniti svaku bitku. Praktično će biti na vama kako želite da se bitka odvija, da li želite da klikćete jedno dugme i tako ubijete neprijatelja, ili možda malo da eksperimentišete i začinite sve praveći vratolomije koje su poprilično odlično prenešene i dizajnirane i animirane, da prosto plaču da se zaustavite i izvadite koji screenshot iz takvih scena. Ubisoft može da dobije svaku pohvalu da je borbeni sistem sveden na tako jednostavne elemente koji se mogu kombinovati na mnogo različitih načina. U igri ćete imati kako lakše tako i teže protivnike. Svaki teži će imati neku foru kojom možete lakše da ga ubijete, dok lakši protivnici su tu čisto da bi pravili gužvu jelte. Često će vam se desiti, pogotovo na početku, da ćete nailaziti na protivnike koje će biti jednostavno teško pobediti.  U tom trenutku, igra se menja sa „dečije igre“ na nešto totalno ozbiljnije, jer vam je potrebna fokus, pažnja kao i plan kako da pobedite neprijatelja. Boss bitke su priča za sebe, isto tako imaju „mehaniku“ koju je lako izvaliti, ali sa druge strane, deluju slatkasto i zanimljivo. Iskreno ne možemo da kažemo da nam je ijedna predstavljala problem, jer su „rešenja bitke“ prosto bila ispred nosa sve vreme. Na vama je samo da analizirate sve šta je oko vas i shvatite kako najbolje možete da iskoristite sve što vam je dato kako bi pobedili vašeg najjačeg neprijatelja. Koliko borba delovala laka u nekim trenucima, nikada nije bila „nezanimljiva“. Čak  i u trenucima kada smo razmišljali kako bi ovo mogao i dvodogišnjak da pređe, nama je bilo lepo i prosto smo uživali u ovoj igri. Upravo zbog toga mislimo da je Ubisoft napravio odličan balans spojivši stare franšize, stari svet, sa nečim novim, jednostavnijim, prihvatljivijim za šire mase, a uz to napravio poprilično interesantnu igru koja će vas držati dugo i dugo zakucanim za ekranom.