Uspon, vladavina i pad muzičkih igara (2005-2010)

UVOD (Garažni period)

Mislim da je to bilo rane 2005. godine, ne znam ni sam na kom sajtu sam naleteo na kratki video teaser za igru Guitar Hero. Definitivno nije bio skoro pokrenuti YouTube na kom ni danas ne mogu da pronađem taj klip, video je bio toliko jefitno i jadno odrađjen da sam pomislio da je neka zajebancija u pitanju. U tih par minuta nije bilo nikakvog pravog gameplay-a niti je prikazan bilo kakav instrument kontroler… već samo dosta jeftinog CGI-a i cool muzike. Najava da igra navodno izlazi krajem godine isključivo za PlayStation 2 me je navela da zaključim da se radi o nekom niskobudžetnom đubretu koje i ako se pojavi ikada proćiće nezapaženo jer već prošao E3 2005. već smo videli sta je PlayStation 3 mogao da ponudi a početak prodaje Xboxa 360 je bio iza ćoška.

Ono što mi tada nije bilo poznato je da se radilo o veoma amaterskom pokušaju da se pronađe izdavač i backer za igru sa originalnom idejom, naime Kai i Charles Huang iz Red Octane-a bili su inspirisani Konami-evim naslovom sa arkada – Guitar Freaks, koji je koristio kontroler u obliku gitare. Igra je bila popularna u Japanu a u Americi i ostatku zapadnog sveta malo ko je znao za istu. Njihova ideja je bila da naprave sličnu igru i kontroler i prodaju ih u Americi, sakupili su nešto finansija sami iako su bili odbijeni od investitora kao što je Acclaim Entertainment, gde su im rekli da je ideja previse čudna i da niko neće kupiti takav kontroler. Huangovi su kontaktirali Harmonix, studio koji se specijalizovao u muzičkim igrama kao što su bili Frequency, Amplitude i Karaoke Revolution. Sa budžetom od samo milion dolara, zajedno su napravili prvi Guitar Hero. Niko nije imao ideju da će igra biti neverovatno uspešna i da će prodrmati žestoko kompletnu igračku i muzičku idustriju.

Kada su se napokon pojavili prvi pravi traileri i snimci finalne verzije igre kao i pravog gitarskog kontrolera, bilo mi je jasno da na našoj tada izrazito piratskoj i nedostupnoj console gaming sceni nema ništa od svega toga… ali kada je lokalni PS2 pirat koji živi na 16. spratu nabavio igru i javio da radi i na običnom DualShock 2 kontroleru i da je jako zabavna zajebancija brate, interesovanje se stvorilo. I dok je normalan svet uživao u plastičnim gitaricama prve generacije mi smo svirali na shoulder buttonima kontrolera… backup opciji koju je Harmonix ostavio u slučaju da im prodaja gitare ne prođe kao što je planirano. Gameplay je bio suludo zabavan, tonovi su izlazili skroz organski, a ono što je nedostajalo svim muzičkim igrama od ranije bilo je tu – pravi osećaj sviranja. Sa društvom sam prelazio igru, zvučnici CRT TV-a raspaljeni do kraja, DualShock 2 na maksimalnoj razdaljini koju je kabl dozvoljavao i udri!

Bili smo totalno nespoilirani za playlistu tako da je svako odključavanje sledećih pesama bilo dočekivano uz oduševljenje i “ne seri da su i to ubacili“. Bilo je tu u društvu i par ortaka koji su svirali prave gitare i njihovi ohrabrujući komentari “pa i nije ovo toliko besmisleno” je nama gamerima još više budžilo trip da nešto zapravo radimo kako treba… do te mere da sam umesto plastične gitare sa eBAY-a otišao u lokalnu prodavnicu instrumenta i kupio sebi pravu gitaru sa idejom da ću je savladati baš kao igru. To se do današnjeg dana još nije obistinilo u potpunosti ali sam makar dobio lep ukras za sobu sa kojim se ponekada zezam… ipak širom sveta klinci koji su u vreme GH keca drljali plastične gitare danas sviraju po bendovima i upravo duguju ovoj igri za inicijalno interesovanje da probaju pravi istrument… kao i da se upoznaju sa svetom prave rock muzike.

USPON

U svakom slučaju prvi Guitar Hero je prošao neverovatno dobro, i postao pravi hit koji niko nije očekivao. Fantastične ocene, odlična prodaja i nenormalna popularnost širom sveta naveli su Harmonix da godinu dana kasnije izbaci nastavak Guitar Hero 2 koji je doneo gomilu nove muzike, i dalje uglavnom covera i indie stvari iz Bostona (grada, ne benda, mada bilo je i covera stvari od Boston benda… Bostoncepton!). Najbitnija novina bila je verzija za Xbox 360, koja je donela HD grafiku, wireless gitarski kontroler i prve DLC pesme (svega 10 komada) koje su se posebno naplaćivale preko Xbox Live-a. To je na neki način i započelo čitavu maniju sa DLC-om i mikrotransakcijama, biznis model koji su kasnije svi iskopirali počeo je da hvata maha upravo sa Guitar Hero dvojkom na Xboxu 360.

Kada je Activision 2006. kupio Red Octane, stvari su se malo promenile… 2007. je originalni Harmonix tim pod novim izdavačima odradio Guitar Hero Encore: Rocks the 80s ekskluzivno za PlayStation 2, kompilaciju hitova iz najbolje dekade za rock i metal muziku, dok je kasnije iste godine nova ekipa iz Neversofta (THPS serijal) odradila Guitar Hero III: Legends of Rock za tadašnju sledeću generaciju koju su predstavljali Xbox 360 i PlayStation 3, kao i za Wii i po prvi put PC.

Bio je to prvi visokobudžetni naslov u serijalu koji je napokon imao master trackove od originalnih izvođača, kao i mnoge poznate gitariste u igri kao promotere na čelu sa legendarnim Slashom… Zbog Slahovog pojavljivanja u igri i par pesama Gunsa koje su bile potpisane kao njegove, Axl Rose je tužio Activision, tražio je 20 miliona dolara odštete ali su uspeli da se dogovore tako što su kao DLC ubacili par pesama sa njegovog novog albuma „Chinese Democracy“.

Da, Guitar Hero je definitivno otišao u mainstream kulturu tada. Pojavljivanja u mnogim serijama, filmovima i svim ostalim medijima bili su samo dokaz neverovatnije manije koju je ovaj muzički serijal napravio.

Prosto neverovatno ali na samom kraju te iste 2007. originalna ekipa iz Harmonixa izdaje novu igru – Rock Band za Electronic Arts uz podršku MTV-a, takođe sa master trackovima i daleko većim budžetom… i pravi još jednu revoluciju uvodeći pored gitare instrumente i za ostatak benda. Pored bass gitare koji je bilo moguće svirati i na običnoj, Rock Band je doneo podršku i za veoma realistične bubnjeve, kao i za vokale preko mikrofona koji je funkcionisao u igri poput karaoke-a ali i ocenjivao visinu tona, tako da falširanje nije prolazilo. Totalno ludilo! Opšta manija za muzičkim igrama tada upada u hyper speed.

Oduševljenje novim muzičkim igrama ipak nisu delili baš svi u medijima, sećamo se čuvene South Park parodije, nisu ih voleli ni pravi muzičari (koji nisu mogli da unovče svoje stvari), ali svakako popularnost je rasla a gotovo svako je znao o čemu se radi. Uspešni muzičari i izdavačke kuće su znali da je ovo sjajna prilika za promociju njihove muzike i stvaranja novih fanova.

Kod nas je interesovanje raslo ali u drastično manjim razmerama, i dalje su se gulili shoulder buttoni na kontrolerima ali na našim gamerskim okupima 2006-2007 na kojima su GH igre postale nezaobilazne pojavljivali su se ponekad i virtuozi na plastičnim gitarama. A tokom 2008. dosta nas je već i nabavilo poneki instrument jer su postali dostupni i kod nas.

VRHUNAC POPULARNOSTI…

2008. je samo donela nastavak ludila, Activision je sa svojim novim timom smesta odgovorio originalnim autorima i u njihovoj novoj igri Guitar Hero World Tour takođe su dodati bubnjevi i mikrofon. Generalno iako pomalo različiti instrumenti iz obe igre su radili svuda… samo je izbor pesama bio ekskluzivan po igrama. Da, imali smo dve skoro identične igre na tržistu u isto vreme koje su se grabile oko armija novih fanova ekskluzivnim sadržajima, pre svega pesmama koje su dodavane kao DLC-ovi po poularnim cenama. Svo to ludilo je otišlo toliko daleko da je imalo uticaja i na pravu muzičku industriju, izdavačke kuće i bendovi su sada cimali Activision i EA ne bi li se njihove pesme našle u igri… Jer stvari koje su popularisane kroz Rock Band i Guitar Hero su neretko beležile drastično povećanje prodaje na iTunes-u i sličnim servisima. Neki pomalo zaboravljeni bendovi i pesme doživljavali su novu slavu i obnovljen komercijalni uspeh zahvaljujući moru novih fanova upravo sa PlayStationa i Xboxa. Na YouTube Live eventu iste godine, imali smo surealnu scenu gde je Guitar Hero klinac sa YouTube-a “svirao” uživo sa Joe Satrianiem na istom stage-u. Da, da to se desilo.

Kanije u 2008. izlazi i Rock Band 2 koji donosi usavršeniji gameplay i poveću arhivu novih pesama, pored 84 pesama na disku, i onih uvezenih iz prve igre, izdato je oko 1400 dodatnih pesama za download. Autori Rock Banda Alex Rigopulos i Eran Egozy, inače osnivači Harmonixa, su zajedno ubačeni u listu najuticajnijih ljudi u 2008. godini magazina Time. U tom članku gitarista Steven Van Zandt je izjavio “U istoriji Rock’n’Roll muzike, Rock Band igra može ispasti toliko bitna kao uspon FM radija, kompakt diskova i MTV-a” i nije se šalio.

…I SAMOUNIŠTENJE

Ukupna prodaja muzičkih igara u 2008. godini napravila je 1.47 milijarde dolara, međutim samo godinu dana kasnije, tokom 2009. zarada je spala na “samo” 700 miliona, poređenja radi Call of Duty igre iz tog vremena pravile su 500 do 600 miliona godišnje, tako da je zenit popularnosti žanra i dalje trajao, a blagi pad popularnosti i početak odumiranja manije za muzičkim igrama u 2009. desio se definitivno zbog prezasićenja tržišta za koje je pre svega “kriv” Guitar Hero brend odnosno pohlepni Activision… Dok je Harmonixov Rock Band 2 ostao aktuelan godinama uz dodavanje DLC pesama, Activision je izbacio sledeće naslove: Gutar Hero: Aerosmith (2008) – sa kojim je inače Aerosmith zaradio više para nego od bilo kog albuma, ako mislite da lupam look it up, Guitar Hero 5 (2009), Guitar Hero Metallica (2009), Guitar Hero Van Halen (2009), Guitar Hero Smash Hits (2009) … pa i spinoffove kao što su Band Hero (2009) i DJ Hero (2009), kao i verzije za Nintendo DS Guitar Hero: On Tour (2009), Guitar Hero On Tour: Decades (2009), Guitar Hero on Tour: Modern Hits (2009). Nije ni Harmonix ostao nevin kada je stanc tokom 2009. godine bio u pitanju, izdali su The Beatles: Rock Band (2009), Lego Rock Band (2009), Country, Rock i Metal track packove za Rock Band 2 koji su izašli i kao standalone diskovi, kao i Rock Band Unplugged (2009) za PSP. Mnoga od spomenutih izdanja imala su i svoje custom instrumente pa možete da zamislite kako je sve to izgledalo u radnjama, a kada na sve to dodamo još gomilu drugih muzičih igara koje su izbacivali mnogi manji studiji, razne jeftine kopije i knockoffovii koji su pokušavali da uzmu svoj deo kolača u opštoj maniji, kao i sve starije verzije koje su se jos uvek prodavale, jasno je da je prezasićenje bilo neizbežno.

Tek krajem 2010. došli su i finalni nastavci Guitar Hero: Warriors of Rock i Rockband 3. Guitar Hero nije doneo ništa posebno novo osim maksimalno doteranog izgleda i zanimljive karijere uz dosta tvrđe muzike posle pomalo mlakog Guitar Heroa 5, dok treći i finalni Rock Band i danas važi za najsavršeniju muzičku igru svoje ere. Harmonix je dodao podršku za klavijature, ali i takozvane pro instrumente, dve pro gitare koje su drastično podigle realnost ali i težinu.

Nije potrebno ni spominjati da realni instrumenti nisu prošli tako dobro i da su klasični gitarski kontroleri i bubnjevi nastavili da budu nezamenjiv deo mnogih gamerskih okupljanja, žurki i turnira. Iako i dalje izuzetno popularne, zarada i prodavanost su opadali… Već početkom sledeće godine, 2011, Activision je ugasio svoju Guitar Hero diviziju, dok je Harmonix nastavio da podržava Rock Band 3 kroz updatove do 2013. godine.

Kako to obično biva kod nas, nešto veća popularnost muzičkih igara je do nas došla odprilike kada se svuda već polako završavala, tako da smo u periodu od 2010. do 2012. imali dosta lokalnih turnira i promocija Rock Band i Guitar Hero igara… pa čak 2012. godine pred koncert Metallice u Beogradu organizovan je zvanični turnir u igri Guitar Hero: Metallica gde su pobednici dobili priliku da upoznaju bend i budu u fan (odnosno snake) pitu. Nisam se proslavio na tom turniru sa četvrtim mestom, ali je EmuGlx kolega Master Yoda uzeo drugo… Svakako je bilo cool videti gomilu klinaca koji i kod nas igraju Guitar Hero na najvećem nivou težine.

BUDUĆNOST?

Do 2013. sa dolaskom najnovije generacije konzola, muzičke igre koje se oslanjaju na instrument-kontrolere su gotovo kompletno nestale sa tržišta i iz popularne kulture. Realistično sviranje u Rock Bandu 3 korišćenjem pravog instrumenta dalo je ideju autorima Rocksmitha, igre iz 2011. koja predstavlja interaktivnu školu gitare, gde je bilo moguće prikačiti pravi instrument na konzolu i jednostavno svirati uz lekcije i muziku. Trenuto aktuelna verzija Rocksmith 2014. predstavlja poprilično kompletan proizvod za veoma zabavno učenje sviranja prave gitare ali i dalje privlači samo specifičnu publiku, daleko od miliona mainstream fanova širom sveta koje su zabavnije i jednostavnije muzičke igre imale. Ilustracije radi do danas je prodato 13 miliona igara u Rock Band serijalu, dok je Guitar Hero kolektivno prodao 25 miliona, a Rocksmith je do danasnjeg dana za tri godine jedva otisao u milion primeraka. Jasno je da ljudi ukoliko žele da sviraju pravu gitaru – sviraće pravu gitaru, ovde je u suštini ipak bilo nešto drugo.

PlayStation 4 i Xbox One su već neko vreme aktuelni a za sada nema planova da se Rock Band ili Guitar Hero pojave na njima. Harmonix je 2014. izbacio Fantasia: Music Evolved, njihovu novu muzičku igru za Xbox One, gde se muzikom diriguje bez instrumenata preko Kinect kamere. Prilikom mnogih interview-a povodom promocije te igre, novinari i dalje postavljaju pitanje – Gde je Rock Band 4? …i kada možemo da očekujemo povratak muzičkih igara tog tipa na sadašnju generaciju? U jednom od tih interview-a Nick Chester Harmonix-ov PR, rekao je da po njihovim podatcima stotine hiljada ljudi i dalje aktivno igra Rock Band 3 sa vremena na vreme, a nikakvog updatea nije bilo toliko dugo. Iako sumnjamo da će se boom popularnosti sa kraja prošle decenije ikada ponoviti, povratak Rock Banda na nove konzole je mozda čak i neizbežan… Harmonix samo treba da sačeka trenutak da cela fama postane dovoljno stara da bi bila cool ponovo.

U svakom slučaju Guitar Hero i Rock Band zauvek ostaju urezani u istoriji video igara kao neočekivani hitovi koji su napravili totalni haos na sceni u drugoj polovini 2000ih. Igre koje su obeležile jedan period u popularnoj kulturi, mnoge od nas zainteresovale ponovo za muziku, otkrile nam mnoge nove bendove i pravce, a i naterale da se družimo i zezamo zajedno uz kombinaciju dve stvari koje najlakše povezuju ljude – muziku i video igre.