Skrivena dubina – The Legend of Zelda: Majora’s Mask

Svako od nas se tokom svog igračkog iskustva susreo sa imenima Zelda, The Legend of Zelda, Link, i već posle nekoliko minuta saznao, zavoleo, ili pak odrastao uz taj naslov. Ni samom mi ponekada nije jasno kako sam mogao tolike godine da provedem, a da nijednom ne upalim bilo koji od mnoštva nastavaka koji su izašli za praktično svaku Nintendo platformu. To se promenilo kada sam počeo da primećujem da je Zelda stvarno globalno voljena igra, a naročito jedan od njenih naslova, Majora’s Mask (2000. godina, Nintendo 64). Većina pravih obožavalaca igre će sada samouvereno odmahnuti glavom, i reći da ne znam o čemu pričam, ali bih iskoristio ovaj tekst da opravdam ovakvo mišljenje. Koliko sam mogao da primetim, Majora’s Mask je voljena na jedan posebni, uvrnutiji i skoro pa kultni način nego u odnosu na ostale delovi iz velike Legende o Zeldi. To je upravo bio trenutak kada sam definitivno odlučio da prestanem da je izbegavam, da me ovog puta prevaziđena grafika, kontrole ili predugacke zagonetke neće odbijati od igre, i da ću otkriti i ja šta je to toliko posebno u tom naslovu.

Svaka igra The Legend of Zelda serijala je priča ispričana na svoj način. Ne postoji neki striktni redosled po kojem bi trebalo da se igraju naslovi. Ne morate se opterećivati koji deo ide iza kog dela, a koji lik ima kakav psihološki razvoj kroz franšizu. Samo ime kaže, da je ovo legenda, i da tako treba sve shvatiti. Priče za sebe, bajke o heroju koji spašava princeze ili čitav svet, avanture sa nesebično velikom količinom prostora koji možete istraživati i pričama koje odmaraju mozak. Majora’s Mask je samo jedna od mnogih priča. Opustite se, napravite limunadu, pa ćemo da počnemo sa teorijama i stvarima koje pokazuju koliko je ovo jedna kompleksna i magična priča.

Od momenta kada sam ubacio kertridž, bio sam prikovan za konzolu i stari televizor kao dete kojem su roditelji doneli igru i dozvolili da ostane budan celu noć. Više nije bila bitna buduća generacija konzola, Crysis 3 ili Uncharted 3, čak nisu više postojali ni svi ti dani provedeni uz Battlefield. Lako sam se navikao na kontrole, sve je bilo na svom mestu od prvog koraka u ovoj igri, i samo sam znao da avantura može da počne. Napokon sam počeo da shvatam obožavaoce ovog naslova širom planete.

Ova Zelda igra ima diskutabilno mesto u već zamršenom istorijatu i vremenskom vrtlogu, ali ćemo uprostiti i reći da se dešava odmah posle avanture u Ocarina of Time. Našeg junaka, Linka, presreće čudno stvorenje sa zlom namerom da mu ukrade ždrebicu, Eponu, i okarinu koju je nosio uz sebe. Taj čudni neprijatelj, Skull Kid, ovog puta nema karakteristični izgled krpene lutke sa slamnatim šeširom, već ima jednu zagonetnu masku na sebi koja u isto vreme izgleda prelepo i zastrašujuće. Posle nesrećnog incidenta, Linku objašnjava vrlo alarmantnu situaciju Srećni prodavac maski, koji je na uvrnut i jeziv način nasmejan. Skull kid je oteo veoma moćnu i mističnu masku za koju se zna da su je drevni narodi koristili u svrhe zle magije. Pošto u Majora’s Mask delu ne postoji verna vila Navi, zamenjena je drugom vilom po imenu Tatl. Tatl i njen brat Tael su dve vile koje su se združile sa Skull Kidom dok je još bio bezbrižno dete, pretpostavićete, pre pronalaženja maske. Sticajem okolnosti je Tatl ostala pored Linka, dok Tael pravi društvo Skull Kidu.

Pored svega “zastarelog” što je Nintendo 64 nosio sa sobom, igra je i dalje izgledala impresivno. Šetati po tako velikom svetu je bilo nezamislivo. U svakom trenutku ste okruženi nepreglednim planinama i kraj areala se ne vidi. Link je tako mali, a oko njega je sve veliko, nedostižno i bajkovito. Svaka tamnica je imala osećaj dubine, naročito kada su pred vama prepreke i padovi u provalije bez dna. Mistično, tiho i jezivo. Tako bih mogao da u tri reči opišem atmosferu kojom odišu okruženja u Majora’s Mask. Da bi se dobio osećaj na raznovrsnosti, Link ima priliku da prođe kroz različite prostore sa drugačijim klimama, stanovnicima i različitim pričama. Tako ćete stanovnike Snowheada videti kako se smrzavaju, duhovi i kosturi Ikane sablasno tumaraju, a podvodni grad u kojem žive Zore ukrašen koralima, školjkama i akvamarinskim nijansama zelene i plave. Link će u jednom trenutku dobiti i mogućnost da zaroni i da pliva pod vodom, što je samo još jedan ogromni plus na sve već navedeno. Alge i podvodne biljke koje se lelujaju pod uticajem podvodnih struja, podvodni ekosistem pun života i različitih organizama je za svaku pohvalu.

Ne bih se previše zadržavao oko priče o igrivosti, jer ovde ništa inovativno i drugačije ne postoji od bilo kog drugog naslova The Legend of Zelda. Napredujete lagano, tragate za ključnim predmetima kako biste imali pristup određenom regionu, rešavate poprilično zahtevne zagonetke dok u međuvremenu ubijate i sitne i krupne neprijatelje. Ono što je mene “kupilo” u ovom naslovu jeste skupljanje i korišćenje maski. Od kad sam video ranac Srećnog prodavca maski, znao sam da i mene ista stvar čeka. Pronaći masku, iskoristiti sposobnosti koje vam ona daje i olakšati sebi napredak u igri. Pored jako zanimljivih maski (Zec – hodate brže, kamen – nevidljivi ste za neprijatelje, bomba – razbijate zidove ručno, ne trebaju vam bombe, Kapetan kostura – kosturi vas prepoznaju kao nadređenog i ne napadaju vas) postoje i one manje zanimljive, koje se iskoriste jedanput i više nikada (Maska parova – dokaz da ste spojili dvoje zaljubljenih, Romani maska – maska krave koja dokazuje da ste član tajnog društva, Maska noći – ne dozvoljava vam da zaspite). Ukupno se u igri nalazi 21 maska, ali nisu obavezne da bi se igra završila. Naravno, ako se igrač potrudi i nađe ih sve, čekaju ga malo drugačiji ishodi i više informacija o nekim likovima u igri.

Muzika je predivna, a muzika je ovde, po meni jako bitna. Čak bih rekao i neophodna. Provodio sam sate u dungeonima, muzika nije smetala. Čak sam i želeo da je pustim da se ponavlja, jer sam onda imao kompletan osećaj pripadnosti svakoj prostoriji, svakoj zagonetki. Sa druge strane, melodije koje učite su bile jako dosadne, ali su i one jedno od obeležja Zelda igara – učenje i sviranje melodija. U nekim trenucima u igri, baš kada je trebalo, sablasni zvuci i muzika su stvarno nelagodno zvučali, jeza je neizbežna. Atmosfera je verovatno nešto što će mi ostati najduže u sećanju kada je Majora’s Mask u pitanju. Kada me neko bude pitao za dve-tri godine o igri, znam da ću sigurno reći da je jeziva. Tako da bih sve stavio u jednu reči – jezivo. Retki su likovi koji nisu imali sablasan izraz lica, dijalozi sa malo važnijim ljudima, noćna samoća u raznim predelima, sam mesec i odvratno veliki zli kez, statue koje Link pravi, sve je jako, jako potresno i teško. Ne mislim u negativnom smislu, daleko od toga. Ali ako obratite pažnju na to čemu stremite u igri – pojedine maske, obezbeđivanje večnog mira umrlima, sudbine likova čije maske nosite, zastaćete i shvatićete da nije samo obična priča. Majora’s Mask nije samo priča o heroju koji spašava svet za tri dana. U Majora’s Mask se krije mnogo različitih tumačenja i shvatanja. Odatle kultni simbol igri koja nikad nije bila Ocarina of Time 2, već naslov sam za sebe.

Pet stadijuma žalosti

Još davno sam čuo za teoriju da je Link u ovoj igri mrtav, ali nisam previše obraćao pažnju na to. Tek kasnije, tokom napretka u igri, počeo sam da obraćam pažnju na toliko referenci o smrti i skrivenih poruka vezanih za samu smrt. Odatle i priča da cela igra predstavlja pet stadijuma žalosti sa kojima se čovek susreće kada ima bliski susred sa smrću. Link zalazi u šumu bez svoje vile, i odmah se postavlja pitanje, ako on nije naslednik Kokiri rase, kako je mogao da preživi. U silnoj žurbi i jurnjavi za Skull Kidom, on pada u mračni ambis. Posle buđenja, odlazi u Clock Town, grad, po mnogima, iz njegove mašte. Gradić podseća na kraljevstvo Hyrule, čak i mnogi stanovnici su zapravo isti. Što nas opet dovodi do mišljenja da je ovo sve fantazija, i zapravo Linkova podsvest i apstraktna dimenzija uma. Kada na kraju trećeg dana Link ipak ne može da pobedi Skull Kida i iskeženi mesec, prihvata sudbinu i vraća vreme u nazad kako bi ispravio sve greške i izbegao strašni završetak. U seocetu čak možete i sresti neke od likova koji se raspravljaju i ubeđuju jedni druge kako do smaka sveta neće doći. Sasvim nam je jasno da je ovo poricanje.

Kasnije u priči, Link se našao u nezgodnoj situaciji među Deku stanovnicima palate. Njihov kralj je besan jer mu je ćerka nestala, a okrivio je malo majmunče koje je nevino. Pretpostavljate – bes. Još jedan od stadijuma. Na Linku je da prvo u kraljevstvu pročisti vodu koja je zatrovana, a onda da urazumi kralja i spase princezu i majmuna. Sam trenutak pročišćavanja vode i vraćanja kraljevstva u normalu podseća na prelazak iz jednog besnog i neuravnoteženog stanja u stanje mira i razuma.

Na vašem putu ka još većim izazovima i avanturama, nailazite na seoce pod imenom Snowfall. U njemu vlada teška zima i stanovnici, koji su navikli na toplije klimatske uslove, jako teško podnose sneg i hladnoću. Svaki od Gorona traži od vas da rešite situaciju, svi su jako pasivni i traže rešenje od drugih. Priče o velikom Goronskom ratniku su istinite, kada vas njegova nespokojna duša zamoli da joj nađete večni mir. Pošto on sam ne može da nađe večni mir jer nije porazio strašnog demona, očekuje da to uradite vi. Treći stadijum žalosti je ovde veoma izražen, a to je pogađanje. Svi traže od vas da uradite nešto, svima treba rešenje posle dogovora. Sama zima i sav taj ledeni ogrtač oko vas dodaje na osećaj hladne smrti i svega stegnutog u jednu nepomičnu ravnotežu. Kada napokon ostvarite Darmanijevu misiju, njegov duh nalazi večni mir, a vi dobijate novu sposobnost kao zahvalnicu.

Ceo Zora “kontinent”, podvodni gradić i sklonište bandita ima depresivnu notu. Noć preovladava u ovoj oblasti kao nešto što ne možete izbeći, a misija je više nego jasna – otrgnite Lulu iz depresije za njenim izgubljenim jajima. Nakon pronađenih jaja, samo pesmom Lulu može da dođe sebi i da odbaci teški osećaj žalosti za decom. Depresija je četvrti stadijum, koji nas dovodi do finalnog, petog.

U oblasti Ikane, više nećete naići ni na jednu masku uz pomoć koje će Link da poprima novi oblik. Novi način da izbegne tešku sudbinu i da beži u nečiji drugi identitet. Pored takve činjenice, proteže se još i zapažanje da su u ovoj oblasti svi ovo vas mrtvi. Penjete se na kulu koja je visoka dovoljno da dodirne nebo, a onda ceo hram prevrćete naopako, što može da jako simbolizuje Linkovo lično prihvatanje smrti i samu pripadnost nečem uzvišenijem.

Šta je Majora’s Mask, a šta ste vi

Sam kraj je nešto što je ostavilo snažan utisak na mene, možda više od svega ostalog u igri. Kada odete na mesec, naći ćete se na velikoj travnatoj poljani sa ogromnim drvetom u centru. Kako se približavate drvetu, videćete petoro dece koja se igraju. Tačnije, četiri deteta se igraju noseći maske glavnih neprijatelja u igri, dok peto, pokunjeno sedi pod drvetom noseći Majorinu masku. Svako od njih će da traži od Linka maske i tražiće od njega da se igra sa njima. Što vas vodi u niz manjih dungeona. Prvo što mi je zapalo za oko jeste da se deca igraju maskama. Znači, pretvaraju se da su neko. Što samo dodaje na celu činjenicu da je zeleni prostor izmišljen, možda čak i mašta same Majore. A dete koje nosi Majorinu masku sedi tužno. Ako uporedite četiri maske, sve su maske životinja, dok Majora ne predstavlja baš ništa. Ni biljku, ni životinju, ni osobu. Sada možemo da se stavimo i u perspektivu Majora deteta. Ono odbačeno, bez pripadnosti, gleda kako se druga deca igraju sa Linkom, dok u njemu raste bes, ljubomora i mržnja.

Kada Majora detetu priđete, ono takođe traži od Linka da se igra sa njim, ali pod malo drugačijim okolnostima. “Hajde da se igramo. Ti ćeš biti loš, a ja dobar”. Dete je zaključilo, pošto se Link igrao sa ostalima a ne sa njim, da je on loš. Kada dobijete i poslednju masku, ona liči na Linka. Zanimljiva činjenica je da se ta maska na japanskom zove Oni (demon), a u engleskoj verziji se zove Fierce Diety (žestoko božanstvo). Što nas opet dovodi do jedne od teorija gde se sve vrti oko Majorine perspektive i same maske kao zlog predmeta koji mora biti vraćen Srećnom prodavcu maski.

Majora’s Mask je po legendi maska koju su drevni narodi koristili za zle rituale i čišćenje demona. Ona je prepuna besa i mržnje, kao i dete koje sedi ispod drveta. Što bi značilo da je cela ta poljana, deca i drvo, Majorino sećanje. Link u tom dobu i ne postoji, nije živ, a opet, igra se sa njima. Dok ako se zagledate, možete primetiti i da su deca ispod maski zapravo mali prodavac maski. Gde nas opet Myamoto ubacuje u rebus kakve sada veze Majorino sećanje sa prodavcem ima. Dovoljno je i on sam zagonetan lik, a njegova sposobnost da se pojavljuje bilo gde i bilo kad zbunjujuća. Svako ima svoju teoriju, a nijedna izgleda da nije pogrešna.

U japanskoj kulturi, broj 4 se jako često povezuje sa smrću, i čak i sam izgovor tog broja zvuči kao izgovaranje reči smrt. Jedna od možda najočiglednijih stvari tokom igre jeste simbolizam broja četiri. Četiri velika džina, četiri regije na četiri strane sveta u koje svraćate, četiri hrama, četiri glavne maske koje nosite, na početku četvrtog dana će mesec da se sruči na Terminu i četiri deteta „na“ mesecu. Činjenica ovolikog igranja sa simbolizmom broja četiri dodaje na još većoj sablasnoj dimenziji ovog naslova.

Kada bih morao da napišem sažet završetak priče o Majora’s Mask, ne bi mi pošlo za rukom. Ova igra je za svakoga ko ju je odigrao i proživeo, više od same igre. Mnogo empatije se provlači kroz svaki minut dok se igrate, pronalazeći za svakoga makar po jedan momenat koji ostavlja dubok emotivan otisak. Gubitak voljene osobe, borba za nekog ko nam je nedostižan, osećaj nemoći i želja za pomoći su samo mali deo svega što možete da vidite i osetite u Majora’s Mask univerzumu. Igru ćete da završite, a onda ćete kao i ja, da provedete dane čitajući različita mišljenja, osećajući pripadnost jednoj velikoj zajednici istomišljenika, ljudi koji isto osećaju kao i vi. U tome je najveća draž ovog naslova. Povući tako snažnu paralelu između ljubavi i smrti, dva najmoćnija stanja svakog čoveka. Pažnja će vam biti skoncentrisana na igru, čula će se posvetiti dešavanjima u malom Termina svetu, a vi ćete i sami nesebično ostaviti mali deo sebe u celoj ovoj priči.