Kultura u našim krajevima nam nikada nije bila jača strana. Pogledajte kako izgleda kultura zabave kod nas, dovoljno je da upalite TV, domaći balkanizovani reality program i zabavna muzika iz koje i dalje ne možemo da isteramo turcizam su jedina socijalno prihvatljiva audio vizuelna zabava. Sa druge strane sport se svodi na nacionalizam, huliganstvo, kladionice i maloumno navijanje. Realno prava sportska kultura nas je zaobišla. I sada, u jednom takvom okruženju treba nekome da predstavite / prodate gejming kao neku vrstu legitimnog hobija ili zabave. Logično je da je to najlakše i najisplatljivije učiniti kroz eSport, jer zaboga pa tamo su velike pare, a to valjda svako razume? Moguće je pratiti i navijati za NAŠE kada idu po takmičenjima u svetu, super! I eto deco to vam je gejming! Pomozite roditeljima da vas razumeju i podrže, da vam nabave “gejmerske” miševe, tastature i monitore! Ugledajte se na vaše eSport idole i možda ćete, ako budete dovoljno uporni jednog dana i vi zaraditi neke pare i slavu od tih glupavih “igrica”. Ako to pak ne upali možda se zaposlite u nekoj kompaniji za izradu “igrica”, jer zašto da ne? Pa igranje kantera, DOTE i LOLA će vas spremiti za taj posao nema sumnje!

Zamislite sad da neko zeli da igra igre bez ovakvih ciljeva, pa ima li to ikakvog smisla?! Zamislite da neko dete roditeljima traži PlayStation, Xbox ili Nintendo pored kompjutera prepunog besplatnih “igrica”? Zašto bi nečiji sin ili ćerka trebalo da uče da igraju Kanter ili druge eSport igre ako ih samo interesuju obične igre i zabava? eSport je bez sumnje fenomen, i tu je, neće nigde nestati. Ipak to je samo jedan delić gejminga i gejming kulture, koji koliko god da je veliki nikada neće neutralisati pravu klasičnu gejming kulturu koja postoji oduvek a i nema neka naznake da nestaje skoro. Da li je ceo eSport zapravo i nastao kao izgovor gejmerima, posebno onim ne toliko naklonjenim klasičnoj gaming kulturi, baš kao opravdanje za gubljenje vremena po igraonicama? Ili je to bio samo prirodni tok stvari, rezultat moderne ljudske prirode koja nalaže da je takmičenje po svaku cenu u apsolutno svemu imperativ?

Profesionalno takmičenje kao finalnu evoluciju i cilj vašeg gaming interesovanja je mnogo lakše objasniti i opravdati lokalnoj populaciji od recimo shvatanja gejminga kao običnog hobija, zabave pa i vredne kulture koju treba ceniti kao takvu. Pre svega single player igre se konzumiraju kao zabava u slobodno vreme, odgovorno, poput gledanja filma ili čitanja knjige. Kvalitetna igra vas može kulturno uzdići bez neophodnosti da se takmičite i dokazujete. Zamislite da čitate knjige, romane, sa ciljem da pročitate više i brže od vaših protivnika na organizovanom takmičenju noseći dres svog čitalačkog kluba, ili da vam je možda cilj čitanja da naučite da pišete pa da vi brže bolje objavite sličnu knjigu i uzmete pare.

Borbe protiv drugih igrača u igrama je oduvek bilo, praktično od kada ovakav vid zabave postoji, ali i sve te borilačke igre i multiplayer timska napucavanja mogu biti zabava i samo to, bez neophodnog cilja da od toga pravite sport ili posao. Potrebno je objasniti i ljudima ovde da je takva zabava legitimna, pogotovo ako imate disciplinu, uslove i slobodnog vremena. Da, ali to je casual gaming – ne, to je gaming kao takav, i ne treba mu oduzimati vrednost.

Video igre su medij sa najmanje ograničenja, i skoro pa beskonačnih mogućnosti, kroz koji svašta može da se iskaže, da se plasira priča, prikaže umetnost, ili pruži zabava kada ste sami ili sa prijateljima. Da li je to manje vredno od takmičenja? U pitanju je složena kultura, ali naravno nije obavezno da će svako to umeti da prepozna i ceni. Svakako, postoje ljudi koji ne čitaju knjige, koji ne gledaju filmove, ne slušaju muziku ili makar ne idu dalje od onoga što im je najpristupačnje i u njihovom okruženju najprihvatljivje. Takav tip ljudi će se lakše povezati sa besomučnim igranjem jednog te istog naslova, koji neće ni posmatrati kao igru već kao software za takmičarsku disciplinu. Likovi na ekranu postaju brojke, statistike, a vezbanje taktika i usavršavanje psihomotorike glavni cilj konzumiranja jedne te iste igre ponovo i ponovo. Normalno nismo svi isti i to je super, odlično je i ako ih to zaista ispunjava, ali zaboga, ne nazivajte te ljude gejmerima. To su eSport takmičari, profesionalni igrači te i te igre ali vrlo retko pravi ljubitelji i poznavaoci gejming kulture. Moje mišljenje je da su svoj takmičarski duh mogli možda da iskažu i kroz neke tradicionalnije oblike sporta ili lično usavršavanje sa tim istim žarom, ali opet to je druga tema.

Poenta priče je, ne tražite izgovore i laka rešenja, jer pokušavanje da se preko eSporta gejming u Srbiji “uozbilji” imaće samo dugoročne štetne posledice na već jedva postojeću kulturu kod nas. Ključ je u raznovrsnosti gejming hobija i svega što danas gejming industrija predstavlja. Prezentovanje svega toga na pravilan način treba da bude osnova izgradnje ove kulture i kod nas. Da, tu je i eSport naravno i treba da bude, ali samo kao jedan delić te ogromne priče koji je upravo najnezavisniji i najrazličitiji od ostatka. Budite gejmer, ali bez pritiska da to treba da vam bude i zanimanje. Tek kada to postane skroz normalno i prihvatljivo baš kao eSport fiksacija, moći ćemo da pričamo o ovom specifičnom obliku kulture i kod nas.