U prošlem izdanju MegaTen istorijata, istražio sam zadnja Atlusova izdanja na super famikomu, pokrivajući Shin Megami Tensei 2 i Shin Megami Tensei If…  A u vezi SMT: If…-a sam pomenuo da je početak spin-off ere i velikog procvata za franšizu. U istinu, iako je SMT If… igra koja je odgovorna za početak Persona pod-serijala (čiji je komercijalni uspeh najveći u celokupnom brendu), ipak nije sama odgovorna za razvitak Megatena u širem smislu. Postoje još dve igre, sve formirajući nekakvu pseudo triologiju koja se odvija u istom univerzumu, ali sa vrlo malim detaljima koji na to nalažu. Uključujući SMT: If… ove  igre su Shin Megami Tensei: Devil Summoner i Megami Ibunroku: Persona.


Shin Megami Tensei: Devil Summoner

Počevši od prve pomenute: Shin Megami Tensei: Devil Summoner je 25. Decembra 1995. donela MegaTen na petu generaciju konzola, izlazeći na (tada preskupom) Sega Saturnu. Takođe predstavlja početak još jednog uspešnog pod-serijala, tj. Devil Summoner serijala. No, taj uspeh nije postignut ovom igrom, nego mnogo kasnije (pričaćemo o tome u delu posle sledećeg). Da budem brutalno iskren, potez da se pomere sa nintendo konzole na sega konzolu, i to baš na prokleti propalitet koji je bio Sega Saturn, nije finansijski bio vrlo pametan. Saturn, koji je bio Segin ekvivalent Sonijevom Plejstešjnu, je često zaboravljen deo pete generacije konzola. Samim tim, Devil Summoner je jedna od manje poznatih igara u franšizi. Reko bih da je to šteta, ali, iskreno, igra je, izvan vizuelnog napredka,  zaglavljena u potvrđenoj SMT formuli. Zagonetne tamnice koje istražujete iz prvog lica, pričate s’demonima, spajate demone, borite se, dobijate iskustvo, napredujete, itd. Sve je to kvalitetno, ali je postalo monotono i dosadno. To je sve, naravno, sa mehaničke strane igre. Što se tiče prezentacije, ova igra je zaista predivna. Glavni umetnik, tj. Gosm. Kazumi Kaneko, konačno dolazi do izražaja u ovoj igri, specifično njegov dizajn za likove. Retro devedesete pomešane sa Kanekovim  Neo-noir stilom stvaraju istinski jedinstvene dizajnove koje sam Kaneko proglašava njegovim omiljenim.

Priča je dosta dinamičnija i radi dosta da se odvoji od svojih post apokaliptičnih prethodnika. Kao prvo, skala je mnogo manja, a vaše igralište je fikcionalni grad “Hirasaki”. Na početku igre, kao što je standardno za sad, date svome avataru ime i igra vas baci u vašu sobu samo sa infomacijom da ste srednjoškolac i da treba da se nađete sa vašom devojkom negde. Nakon što se nađete s’njom, taj sastanak je korišćen da vas provede kroz i upozna sa Hirasakijem. Nakon što se vi raziđete, radoznao glavni lik reši da istraži napuštenu zgradu. Dosta kajanja sledi jel’ ga napadne horda demona. Na svaku sreću, na scenu stupa Kuzunoha grada: Kjođi. Kuzunohe su titularni Devil Summoneri (iliti prizivači demona) koji su poslati od misteriozne organizacije “Yatagarasu” da čuvaju gradove od natprirodnih/ sektaških pretnji. U ovom slučaju, Kjođi se nalazi u napuštenoj zgradi da bi eleminisao demona koji je prizvan od strane sektaškog rituala. On ovo i postigne, sve pred vašim očima. Nakon što ste spaseni, Kjođi vam kaže da zaboravite sve ovo i da pobegnete kući što brže što moguće. Nažalost, pre nego što to možete uraditi, uhvati vas čudan čovek koji se predstavi kao “Sid Dejvis”. On vas povede nazad u istu napuštenu zgradu, nakon čega vas hladnokrvno ubije. Nekom čudnom slučajnošću, Kjođi je ubijen u skoro istom vremenskom periodu ko i vi, tako da Šaron, rukovnik boga podzemlja Hada, reši da vam da priliku za osvetu i ubaci vašu dušu u telo Kjođija, započinjajući igru. Kao što je pre rečeno, ovaj početak razlikuje se od ostatka franšize, uglavnom zato što olakšava ulazak u igrin svet, upoznavanje sa likovima i postavlja lako razumljiv temelj igrinoj priči (tj. Osveta). Prethodnici (specijalno SMT 1 i SMT 2) su definitivno bili dosta teži što se tiče početaka. Sećam se da sam u SMT-u sasvim slučajno naleteo na nekoliko ključnih pričinih događaja, a da nisam ni znao da oni to i jesu. Verujem da je najveći krivac tu bio nedostatak razlikovanja tih važnih scena od opcionalnog dijaloga, uglavnom zato što glavni likovi jedva imaju jedinstvene sprajtove, a kamoli portrete. Devil Summoner popravlja ovo i svi glavniji likovi imaju portret koji naglašavaju da će oni dovesti do napredka u priči. U zaključku, Devil Summoner je žestoko potcenjen deo franšize koji me je prijatno iznenadio, kao i početak jednog od najpopularnijih megaten spin-off franšiza.

Pak, malo će Atlus znati da samo godinu dana kasnije će zvanično “započeti” svoj trenutno najpopularniji i najprofitabilniji MegaTen spin-off serijal, naime; Persona serijal! Želeo bih na kratko samo podsetiti vas da je SMT: If… zapravo započeo ovaj serijal, no, sam naziv “Persona” počiva iz ranije pomenute PSX igre:


Megami Ibunroku: Persona

Izlazeći 20 septembra 1996 za PS1, Megami Ibunroku: Persona je, u jednu ruku, sledeći veliki korak za MegaTen, a u drugu, PRVI veliki korak za MegaTen. Konačno, skoro 10 godina nakon početka megaten, zapad dobija svoju prvu lokalizaciju. Nažalost, u ovome periodu, vrlo su retko bilo lokalizovane igre koje su toliko neizbežno japanskoga porekla, tako da je Atlusovo naređenje da apsolutno i totalno amerikanizuju igru dovela do apsolutne katastrofe koju do dan danas (donekle) hiperbolno nazivaju najgorom lokalizacijom svih vremena. Da budem čist, sa tim se stavom ne slažem. Ovih dana, zahvaljujući internetu, fanovi japanskih igara su uglavnom upoznati sa japanskom pop kulturom (ili kulturom u širem smislu), samim tim su lokalizacije sve manje i manje cenzurisana, uključujući moderne Persona igre. Ipak, u godini 1996, sve što je prosečan amerikanac znao o Japanu jeste kako da kaže “koniČiva” i “nije vam bila dovoljna hirošima!?”. Siguran sam da dosta njih nisu ni znali da je nintendo japanska firma, no to je samo spekulacija. Baš zbog ovoga verujem da je odluka da amerikanizuju originalnu Personu relativno pametna za biznis. Takođe pokazujem moje saučešće prema jadnom timu koji je dobio naređenje da amerikanizuje igru koju su mogli nonšalontno da nazovu “Japan u devedesetima The Video Game”. Ali, moram priznati, ipak se slatko nasmejem kada pomislim o svim apsolutno urnebesno lošim promenama koje su bile napravljene tokom lokalizacije.

Počećemo od manjih promena: sva imena glavnih likova su promenjena na zapadnjačka imena (Maki > Mary, Masao > Mark, Hidehiko > Brad, itd.), uključujući i ime grada u kome se igra odvija (Mikagecho > Lunarvale) i jeni su promenjeni u dolare. Među većim promenama imamo sve između menjanje etničkog porekla jednoga lika do potpunog uklanjanja “Kraljice Snega” dela igre, koji je bio tajni sporedan kvest koji je zapravo dosta detaljisan.

Što se tiče Persone kao igre, do sada je najpristupačnija igra i franšizi. Priča je veoma jasno i detaljno prikazana putem dugih dijaloga između sada mnogo živahnijih i bolje napisanih likova od bilo koje prošle MT igre. Tokom scena, dobijate izometrični pogled preko cele sobe, gde svi likovi imaju lagano prepoznatljiv sprajt koji dodatno olakšava proces razumevanja same priče. Svi ovi napredci čine samu priču bogatijom, i zabavnijom ali tematski plićom i manje pretencioznom od SMT 1 ili SMT 2. Pre nego što dobijete pogrešan utisak, MI: Persona je svakako tematski bogata igra, ali je znatno subtilnija po tom pitanju.

Da završim, Persona je definitivno atlus pokušaj prema mejnstrim japanskom tržištu. Pokušaj koji je, mogu reći, ogroman uspeh. U prvoj nedelji (u Japanu) je prodano 201,147 kopija, rekord koji nije slomljen sve do Persone 5 2016. U godini izlaska prodano je ukupno 301,556 kopija igre. Američke statistike nisam mogao naći nažalost, ali je svakako zaradio fanove, čak iako su im brojevi bili…ograničeni.


I, s’ovim završavam ovaj deo, sledeći deo pokrivaće drugi deo spin off ere devedesetih, kao i početak novog milenijuma za Atlus. Hvala na čitanju and stay on EmuGlx!