Filmske alternative video igrama – Prvi deo

Iako to možda nije primetno u igrama poput Ponga (koji je više dokumentarac o Makenrou), očigledno je da je filmski medij imao veliki uticaj na video igre. Bilo da tamanimo zombije u zaraženom gradu, zaraženom svemiru, zaraženom svemirskom gradu, svemirskom gradskom zombiju, obrise i omaže iz različitih filmova možemo videti i na samom početku industrije. U poslednje vreme možemo čak tvrditi i suprotno, da su moderne video igre počele mnogo da utiču na filmsko platno, i da je samo pitanje vremena kada će video igre postati jasna alternativa filmu što se tiče sadržaja, menjajući pasivno učešće aktivnim, pritom pružajući pojedincu više sati zabave, ali o tome ćemo neki drugi put. Poenta ovog teksta je da svaki medij vuče koren iz medija koji ga je inspirisao i ovo je zvanično najgluplja rečenica koju sam napisao u životu ali shvatate šta hoću da kazem. Resident Evil ne bi bio tu bez Romerovih filmova i japanskog fetiša prema pipcima, Streets of Rage bez Hilovog Streets of Fire itd.

Prosečan gejmer je često i veliki filmofil, razume se, većina njih i nije, ali je uvek otvoren za stvari koje ga podsećaju na nešto što voli. Umesto bljutavih adaptacija omiljenih video igara, ponekad nije loše da se pogleda izvor ili nešto približno gejming materijalu koji ponekad može biti i bolji od same igre. U nekoliko narednih tekstova (kažem nekoliko jer to sve zavisi od popularnosti i korisnosti tekstova, a i količine prsatih Šveđanki koje mi sajt mečečno šalje) pokušaćemo da nađemo alternative poznatih video igara, kao jednu skromnu popodnevnu zgubidaniju kada želite da džojstik zamenite kokicama ili Švedjankama.

METAL GEAR SOLID

Krećemo možda sa očiglednim naslovom. Bez obzira na svoju super sexy igrivost i besprekorne kontrole [ne računamo Portable Ops jer i sam naslov zvuči kao neka greška], MGS je i dalje na neki način jedan opasan anime koji nam povremeno daje da igramo na pet minuta pre nego što pusti jedan omanji film. Brilijantni matematičar iz Petnice, Hideo Kodžima ne krije svoju veliku ljubav prema holivudskim pokretnim slikama i kao Tatarantiro, pokušava da se igra sa nama kad smo u raspoloženju da tražimo filmske reference. Neki primeri za ovaj serijal su donekle i očigledni, sasvim je jasno da je Ocelot preslikani Li Van Klif iz Dolar trilogije, da su legendarni Snejk i Big Boss pljunuti Bogoljub Gagić Čerčil iz Porodičnog blaga, a tu je negde i Bekstvo iz Njujorka. Međutim.

Filmska alternativa:THE ROCK

Samo polako, dogovorićemo se. Kako Amerikanci i ceo svet provlače Japance kroz stereotipe sa ljubavnim dušecima, anime otaku perverznjacima i neprijatnim pornićima [koje sam proučavao isključivo zbog ovog teksta], tako i Hideo posmatra Amerikance i moderni američki blokbaster i pokušava da se poigra malo sa žanrom. Dok čekamo da nam Avi Arad pojede dušu svojom planiranom MGS adaptacijom, ne treba dalje tragati od potencijalnog završenog proizvoda. Na kraju kada budemo dobili MGS, mozemo jedino da se nadamo da će njegove greške u kontinuitetu, Set Rogen kao Snejk i lens flerovi makar malo da prismrde The Rock-u.

Pored toga sto je ovo možda najmajklbejskiji Majkl Bejev film na svetu, eminetni grudofil Bej posmatra blokbaster na isti način kao Kodžima, gde je istorijat likova i začukana filozofija zamenjena sisama i eksplozijama. The Rock je međutim malo specifičan. Ako pokušamo da napravimo kratak opis MGS-a (govorimo striktno o prvom delu), videćemo da je skoro identičan sa The Rockom. Pored toga, možemo izvući da je Koneri poslužio kao osnova za Big Bossa u prvom prvom Metal Gearu, ali opet, sličnost se ogleda negde drugde. Kao MGS, sa svojom galerijom psihopata i ubica i žena u muškim uniformama, The Rock pokušava da svojom produkcijom zamaskira jednu sivu zonu koja je retka u blokbasterima koji svet uglavnom predstavljaju jet-black ili lensflare white. Ako pogledamo stvari iz drugačijeg ugla, sem nekih očiglednih izuzetaka, većina negativaca iz MGS-a nisu u suštini okoreli negativci. Ako sednemo malo da poslušamo Snejkovo 40ominutno čavrljanje sa svakim bossom, videćemo da su oni dosta slojeviti i kompletni za razliku od većine likova iz ovog medija.

Takva je priča i sa likom Generala Hamela koga tumaci Ed Haris. Harisova priča u filmu je možda jedan od faktora koji izdiže film od klasične Bejeve šizofrenije i postavlja zanimljiv kontrast glavnim likovima. Bivši general, razočaran kako je rođena zemlja postupala sa svojim vojnicima i rešava da preuzme drastične mere dok Bond i Goustrajder pokušavaju da ga sprece. Sve je to na kraju naravno holivudski i završava se onako kako bi trebalo da se Amerikanci ne bi zbunili ili umrli u bioskopu ali kad je u pitanju akcija, likovi i generalni pop-corn faktor, ne moraju da žure sa MGS adaptacijom. Tu je i Nikolas Kejdž.

Druge alternative: Bekstvo iz Njujorka, Rambo 2,3,4, Porodično blago

MAX PAYNE

Ulazimo već u razdevičene vode. Film koji je mogao da postavi standarde adaptacija, samo da je neko snimio ceo longplay igre i pustio ga u bioskope, na kraju je završio kao jedan od najdosadnijih filmova na svetu. Za one koji su previđe mladi da bi znali ko je Max Payne, prvo marš na spavanje a drugo Max Payne je jedan od zlatnih primera video igara, koji efikasno balansira izmedju fantastične noir price i fantastičnog slow-motion prepucavanja.

Sami Jarvi [Sem Lejk na engleskom, Simo Jezerski na poljski] pisac i grimasa prvog Max Payne-a uspesno pretvara jednu by the book detektivsku priču u gotovo poetsku priču o osveti koju neki mogu da primete ako nisu previše zaokupirani sa trovanjem olova u usporenom snimku. Droga Valkir, klub Ragnarok, Džek Lupino, Mona Sax, na prvi pogled naivne i smešne stvari koje deca crtaju po sveskama, uz Lejkovo pisanje i besprekornu naraciju Džejmsa Mekafrija postaju stvari u koje možemo verovati.

Filmska alternativa: THE SALTON SEA

Ovde je bilo teško prelomiti. Neko pametniji od mene će mozda napomenuti da je gejmplej igre bio inspirisan filmovima Džona Vua, neko manje pametan Matrixom, ali moramo se podsetiti da je Max Payne ipak, pre svega jedan film-noir. Međutim, dok me Bogart i Kegni gledaju popreko iz gangsterskog paradajza, morao sam da uzmem u obzir i revitalizaciju samog noir zanra i preporučim nesto svežije za gledaoce koji ne vole da gledaju crno bele filmove. Odgovor na to je The Salton Sea.

Iako na prvi pogled ovaj film ne podseća uopšte na Maxa, sa svojim sporim pejsingom, nedovoljno akcije, ipak se radi o jednom interesantnom niskobudžetnom trileru koji makar ima sličnu atmosferu kao Max Payne. Isto se može reći i za prvog Maxa, koji nije bio pravljen sa nenormalnim budžetom kao današnje igre. Kako bih izbegao spojlere, potrudiću se da kobajagi opišem film. Reč je o jednom konkretnom ali specifičnom neo-noir filmu gde glavni lik nakon smrti svoje žene menja svoj način života i kreće da se druži sa narkomanima. Ogorčen zbog svog gubitka, poigrava se sa teško opičenom svinjom koja nosi masku Vinsent D’onofria i njegovom bandom narkomana i Deni Treha dok sklapa nesvakidašnje prijateljstvo sa Paralaksom iz Green Lanterna.

Glavnu ulogu tumači Val Kilmer, sto je mozda jedna od njegovih poslednjih uloga gde ga možemo videti kao sjajnog leading glumca.

Pored D’onofrija, koji briljira gotovo u svakom filmu, BetKilmer odlicno transformiše modernog detektivskog heroja u nešto drugačije, opet drzeći se ustaljenih normi koje diktira žanr.

Druge alternative: Mel Gibson

SLEEPING DOGS

Jedna od najboljih simulacija karaokea poslednje generacije sa elementima GTA se može u početku otpisati kao samo jedna od odličnih GTA alternativa. Međutim, kao i njen istorijat, Sleeping Dogs se pokazao kao jedno žilavo pospano kuče, koje je pokazalo da igra može postati odlićna ako bi vožnju kroz dosadne amerićke gradove zamenili sa vožnjom kroz dosadne kineske gradove.

Ipak moram da priznam da Wei Shenova preterano undercover misija nije uspela u potpunosti da zadovolji moje potrebe, prvenstveno zato što sam očekivao nešto poput…

INFERNAL AFFAIRS TRILOGY

Ovi filmovi su značajni iz više razloga. Prvo, zato što predstavljaju jednu od najboljih gangsterskih serijala pored Kuma, Pushera i Twilight, drugo zato sto bez ovog filma Skroseze ne bi dobio svog Oskara sažaljenja.

Reč je o originalnoj undercovercop priči po kojoj je nastao Skorsezeov Departed, gde krtica iz mafije kao policajac juri krticu policajca u mafiji…ili obrnuto. Za razliku od Skorsezea koji se potrudio da mune sva tri dela a samo jednog Džek Nikolsona u jedan film, i napravi jedan solidan, ali opet dosadan i dugačak nered, Infernal Affairs uspeva da ispriča priču za 90 minuta a da opet ne izgubi ništa od napete atmosfere i da istovremeno dopusti likovima da dišu kroz celu trilogiju. Svaki od filmova razvija svoj način pričanja narativa, gde prvi predstavlja jedan zabavan triler, drugi se konstantno dobacuje sa vremenom kao Kum 2, dok je treći jedan specifičan psiholoski film koji predstavlja adekvatan epilog za sve likove koji su preživeli prethodna dva filma.

U filmu mozda nema prepoznatljivih holivudskih zvezda kao sto su Reonardo Dikapurio, Metu Dejmonuru i Arek Bordvin, ali daleko od toga da glumačka postava ne postavlja domaće zadatke Holivudu, a samim tim što prosečna filmska publika nije dovoljno istrenirana sa kineskim filmovima, njihove izvedbe deluju autentičnije i stvarne.

Druge alternative: John Woo, Deep Cover, White Heat, bilo koji undercover film zapravo.

SILLENT HILL

Dok su kučići u Residentu skakali kroz prozore, vlasnici igraonica pokazivali na sat da imam još 5 minuta, Silent Hill je uvek pokušavao da vam se polako uvuče pod kožu i ostane tu dok ne metastazira. Vi nećete to osetiti odmah, ručaćete, porazgovarati sa ukućanima, izaći malo u šetnju, pričati sa nekim devojčicama, šarmirati po koju radnicu na trafici, vratićete se kući, zatvoriti vrata, upaliti svetlo, pokriti se ćebetom i izbezumljeno čekati muvotepaljkom sve sitne neregularnosti koje su možda u sobi. Možda.

Dok se gejmeri veterani i dalje plaše scena iz ove igre, mladi gejmeri se plaše nedostatka poligona i lensfleurrrva, ali ipak moramo odati priznanje jednom od pionira survival horrora. Iako sam probao da se nosim sa ovom igrom kada se prvi put pojavila, ubrzo sam prestao sebi da skraćujem život, zato što neću, brate, stvarno ne mogu to sebi da radim i zato sto me je igra podsetila na jedan fenomanalan film koji nikad više u životu ne želim da pogledam, jer se plašim da sledeći put neću toliko da se plašim.

Kraj devedesetih i prva decenija novog milenijuma bila je mračno doba za film, doba kad su producenti stavljali Evanescence u Derdevile, Niklbekove u Spejdermene, kad su mislili da je jedan DMX bolji od jednog Patrik Svejzija kao glavni glumac u akcionim filmovima i kad su mislili da su japanski horor filmovi mnogo strašniji ako se rimejkuju kao PG-13 holivudski filmovi. Ovo nema veze sa filmom koji sam hteo da preporučim, ovo sam samo hteo da kažem jer me mnogo nervira, pa kako ne bih dužio priču…

JACOBS LADDER

Film koji je poslužio kao direktna i apsolutna inspiracija za Silent Hill [ovo nema potrebe ni da istražim da li je tačno jer ako nije, mogu samo da upozorim Konami da mora da padne Hirošimin scenario]. Mnoštvo glavnih sekvenci iz filma Konami je pozajmio i stavio u svoju horor franšizu, na isti način kao što je sad pozajmio Normana Ridusa za novu inkarnaciju franšize. Film koji nije potrebno da opisujem previše u nadi da ću izbeci spojlere, dovoljno je samo kopipejstovati synopsis sa Imdb-a.

Mourning his dead child, a haunted Vietnam war veteran attempts to discover his past while suffering from a severe case of dissociation. To do so, he must decipher reality and life from his own dreams, delusion, and perception of death.

I to je to. Jedan od najboljih sinopsisa na svetu za jedan od najboljih filmova na svetu. Kao i Silent Hill, Jacobs Ladder ne pokušava da vas napastvuje nepotrebnim jump scare sekvencama ili da vam pokaže koliko su pukli pare na CGI kalup koji pritom ostaje u granicama filmskog rejtinga, već polako, suptilno pokušava da vam izmami po koju kap iz bešike. Pored odlične priče i dovoljno nightmare goriva za ceo život tu je i odlična glumačka postava sa Tim Robinsom, Deni Ajelom, Elizabet Penjom i izuzetna former-child-star-now-crackhead postava na čelu sa Mekoli Kalkinom.

Druge alternative: Angel HeartFALLOUT SERIJAL

Za kraj prvog teksta pomenuo bih nešto što sam mislio da je opšte znanje, ali kada sam skoro na nekom događaju saznao da većina mladih ljudi nije gledala Terminatora, hteo sam da budem u potpunosti siguran da neću vise imati potrebu da skačem sa terase. Fallout franšiza, u skorije vreme poznatija kao Nuclear Desert Scrolls, predstavlja odličnu distopijsku makljažu koja je puna peska i radijacije i RPG-a. Ne toliko vizuelno bogat kao njegova srednjevekovna braca Oblivion i Skyrim Betesdić, ali opet odiše jednom specifičnom atmosferom beznađa, monotonije i straha od nepoznatih stvari koje se nalaze na planeti koju su razorili ljudi. Distopija? Strah? Beznađe? Šta bi moglo to da bude? Odgovor? Pćeh…

Filmska alternativa:

ROAD

FUCKIN’

WARRIOR!!!
Druga alternativa: ROAD.FUCKIN’. WARRIOR!!!