8. mart – Žene u video igrama, studija slučaja by Han Yolo

Pre svega…

Aproksimativno 650 tema je bilo predviđeno kao sledeći Yolotekst, ali je kroz različite vremenske mutljevine i teške obračune sa mnogobrojnim rivalima sa kul imenima i kostimima, Yolo zamalo i izgubio i kefalo i raznorazne fizičke ekstremitete. Većina vesti su postale bajate veoma brzo, većina stvari je prokljuvena momentalno, gde se svaki moj pokušaj da se aktiviram ponovo posle dužeg vremena pretvarao u Sizifov posao. Sa zakržljalim motornim funkcijama i skoro pa pohovanom smesom od mozga, postavljalo se pitanje da li će Yolo uopšte izaći iz kome i napraviti Kvalitetne Kerove usred Jadranskog mora.

Ali kao i obično se pojavi jedna lepa stvar koja natera čoveka da prestane sa tumbanjem i krene da forsira dalje uprkos nedaćama koje nameću život i bezobrazni kondukteri javnog prevoza. Ta lepa stvar su žene. Žene nisu stvar, idiote od internet piskarala – rekli bi Vi sad, i ja se potpuno slažem sa Vama, žene su naveći živi dokaz da sve što se gradi na planeti nam usranoj, ne bi funkcionisalo da nismo blagosloveni njihovim, skoro nebeskim prisustvom. U igrama su žene, nažalost, i dalje samo pažljivo dizajnirana masa, sačinjena od velikog broja poligona, koji su sdžudženi u masovnim količinama na pojedinim segmentima jednog modela.

Već par meseci se Commander Nick i ja prepiremo topovima o jednom tekstu koji pokušava da se osvrne na feminističke komentare i osuđivanja developera od strane zakržljalih hipstera koji kukaju za pažnjom, pričajući o vulgarnim interpretacijama žena u video igrama. Krivaca ima i sa jedne i sa druge strane, a pisati o tome bi bilo nepotrebno koliko i češljanje tepiha u dnevnoj sobi. Umesto toga, deder da ovaj tekst posvetimo ženama koje polako izlaze iz savremenog diskursa o video igrama, ili ih potpuno više nema, to već ne znam, nisam bio tu neko vreme. Lista je svakako subjektivna pošto tekst nije pisao ni android ni električna ovca, već čovek koji bije i voli, naročito žene – voli, tako da određena gospoda mora da oprosti ako se neko na listi ne nađe. Kriterijumi uvek postoje, ali kad bih napisao ovde onda bi tekst bio razumljiv. Da krenemo.

AYA BREA (PARASITE EVE, 1998)

Krećemo sa jednim ličnim favoritom, jednom fantastičnom ženom iz jedne fantastične igre. Heroina Parasite Eve serijala, Aya je policajka grada Njujorka koja na badnje veče kreće da se drvi sa buntovničkim mitohondrijama. Na početku igre Aya kreće u lepoj večernjoj haljini u Karnegi Hol da gleda operu, intro koji bi mnoge prave muškarce gejmere odbilo i pre nego što Yolo završi rečenicu, međutim, Aya ućutkuje sve te kvazimačo skeptike čim izvuče beretku i raspali na sve strane. Kao jedan ženski lik iz Squaresoft-ovog ranog opusa, Aya se diferencira iz momenta, pre svega zato što je osmišljena kao jedno oličenje idealnog protagoniste. To naravno sve pada u vodu u ostalim nastavcima kada su rešili da krenu u preteranu seksualizaciju Aye.

3rd Birthday, odnosno Treći rođendan, kao i još jedan Treći, jelte, apsolutno ignoriše sve prethodne motive koji su ustanovljeni kod ovog lika, pretvarajući je u znatno nesigurniju osobu, preplašenu devu, gde cepanje odeće postaje jedan od krucijalnih vizuelnih repera, što ne samo da nema ukusa, već samostalno povećava rizik od otvorenih preloma kada ljudi pokušaju da igraju PSP jednom rukom.

Aya se povremeno pominje u diskursima o opasnim ženskama, a kad se pominje, obično se ljudi uhvate za njenu guzicu, koja, kolko god mekana i lepa bila, nije ono što čini lik Aye. Odličan detektiv, borac i jak protagonista, koji jednostavno dozvoljava da se igrač poistoveti, nezavisno od pola i izgleda. Kad Squenix već kešira na nostalgijama nas matorih vucibatina, red bi bio da se ugled Aye povrati nekim HD rimejkom ili rebootom koji će pokazati da žena može biti podjednako opasna, ranjiva, odlučna, pa i lepa ako to već moramo da kažemo, u svakom slučaju treba da bude jedno kompletno ljudsko biće jebemumater.

JILL (JILL OF THE JUNGLE, 1992)

Najmatorija koka na ovoj listi, Jill je najopasnija amazonka pre nego što su amazonke bile kul.

Džil je ovde pretežno zbog nekih jakih valova nostalgije koji me obuzeše kada sam tražio likove za ovu listu. Reč je o ranom PC platformeru, gde je Jill mogla da se pretvori u ribu, u pticu, u šta oćeš i tako lepo redom nivo po nivo. Iako možda ima boljih primera, Džil iz Džunglu mora da se oprosti Yolou, jer iako opskurna, može se reći da je solidno doprinela ženama u video igrama – ali i EpicMegaGames-u da se stavi na mapu i kasnije krene sa Unreal-om, bejbi. Džil ako me čuješ sa nekog freeware ili abandoware sajta, volem te i dalje kao i onda kad nevini nerf herder bio sam.

REGINA (DINO CRISIS, 1999)

Nije ni Džil, ni Kler, ali stara dobra Regina je umela da okrene po koju glavu, što je verovatno i posledica kadriranja u prvim survival horror naslovima.

Međutim, ništa to ne umanjuje kvalitet, ali i potencijal Regine kao lika. Za razliku od pomenutih Rezident Evil heroina, Regina je od samog početka prikazana kao snalažljiva osoba, sa odličnim smislom za humor, koja ne preza od bilo kakve nevolje, pa makar ta nevolja bila u obliku naraslih guštera. Problem sa Reginom je što je ovakav opasan lik sa velikim potencijalom uvek sklonjen u stranu, čak i kad je bio glavni lik u igri. Capcom nije baš poznat po odlično formiranim likovima u njihovim ranijim survival naslovima, što Reginu svejedno penje iznad ustanovljenih Rezi gospođica, ali opet, fokus Dino Crisis serijala je uvek bio na dinosaurusima. Sve likove prvog Dino Crisisa možemo zameniti mini frižiderima i razlika se ne bi primetila. Problem sa drugim delom Dino Crisisa je to što se fokus opet premešta na malo muževnijeg

Bananamena od generičnog belog mačomajmuna sa svojim ličnim problemima, dođavola, a Regina kao znatno interesantniji lik, ostaje samo da puca i prži kad nam igra dozvoli, bez ikakve dodatne karakterizacije. Koja trojka? Interesantno je da i pored ovih pogrešnih poteza developera da smanje vrednost Regine, ona opet ostaje upečatljiva i prepoznatljiva u serijalu. Da li je zbog samog dizajna lika, ili njene polu-stoičke, polu-tepačke ličnosti, Regina i dalje ima neku misterioznu notu koja jednostavno mami da se malo više istraži.

Jurrassic World je pokrao sve pare koje je mogao onomad, te možemo da se nadamo da je neki Capcomov kreativac žvajznuo nekog izvršnog direktora i naterao ga da misli o eventualnom vaskrsenju ove franšize, koji će možda konačno potrefiti i ustoličiti Reginu kao jednu fantastičnu modernu crvenokosu heroinu.

D’ARCI STERN (URBAN CHAOS, 1999)

O ovoj gospođici konkretno sam već pričao, što me ne sprečava da pričam ponovo, ne zato što mi polako fale devojke koje mogu da stavim u tekst, majke mi, već zato što je D’arci jedna od pravih propuštenih prilika da se napravi nešto bajno na duže staze. Urban Chaos prati policajku koja je bačena u sred jednog urbanog haosa i pokušava da svojim super policijskim moćima i procedurama razreši zločine koje organizuje zla banda Divljih Mačaka. Gledajući to kao sumnjičavo govedo, D’arci je jedna atletski građena, vulgarna, crna policajka koja dolazi u sitnom pakovanju, što znači da je ništa što bi jedan gejmer na prvi pogled prigrabio da igra, naročito ne ako je napaljeni klinac sa tendencijama da se pretvori u Hitlera.

Međutim, ako se gleda dalje, Darci komotno može da stoji rame uz rame sa Ayom po prepoznatljivosti i identifikaciji, a praktično vidim trenutke u kojima bi se D’arci Stern sprijateljila sa Ayom Breom gde bi potom sele negde i zajedno Breale.

D’arci poštuje sve parametre koji su potrebni da se definiše jedan lik, koji je malo generičan bio on muško ili žensko, ali je opet dobar, i njena snaga se vidi u implementaciji kroz gejmplej, kontekst i samu priču igre kao što je Urban Chaos.

KONOKO (ONI, 2001)

Pre plave korpulentne Kortane koja sedi i priča kroz ceo Halo serijal, Bungie je u svom ranijem opusu imao jednu drugu upečatljivu heroinu u vidu purpurne i korpuletne Konoko koja bije na sve strane u Oniju.  Na prvi pogled se može reći da kvalitet lika kao što je Konoko zapravo leži u tome da je Bandži zapravo napravio kid friendly varijantu Motoko iz Ghost in the Shell, ali znate kako se to već kaže.

Kopija ili ne, svakako je dobra kopija u jednoj solidnoj, kultnoj igri. Direktna inspiracija iz serijala Ghost in the Shell, i Motoko kao referenca, svakako pomažu u stvaranju jednog kvalitetnog lika. Napuštanje Konoko pre svega leži u kompletnoj priči igre, ali i Bandžijevom izletu u malo komercijalnije vode. Nastavak ili reboot Oni igre je manje verovatan, ali opet, Oni stoji negde kao solidan naslov sa opasnom ženskom na čelu koji vredi probati.

HANA (FEAR  EFFECT, 1999)

Oni koji se i dalje sećaju Fear Effecta imaju gurmansku pljeskavicu od čika Yoloa, a za one koji se ne sećaju nema ništa. Bilo da su to stari gejmeri ili nadobudne feministkinje koje bi se čudile što je Hana na ovoj listi, prvenstveno zato što je Fear Effect igra koja je celu marketinšku kampanju i pojedine segmente gejmpleja usmerila prema cell-shaded dudama koje Hana krije u svojim kompletima.

Kao što vidimo, Hana i njeni dizajneri nisu baš gurali ka nekoj suptilnosti. Ali poenta cele ove liste nije da nađemo sve ženske likove koji imaju džemper, akademsko obrazovanje, dobar posao, zdravstveno i penziono. Cela igra se oslanja na preteranu seksualnost Hane, a 70 posto Fear Effecta Hana provodi na ovaj ili onaj način oskudno obučena.

Međutim, to je upravo poenta. Dok je većina igrača u više nego par navrata bacala u nesvest na dotičnu, ostaje činjenica da, kako god okrenuli, kada bi isti igrači ovakvu ženu sreli na ulici, Hana bi ih sažvakala kao sveže prženu džigericu. Reč je o jednom jakom i inteligentnom ženskom liku, ubici, koji ne preza od toga da iskoristi sve kako bi došla do svog cilja, da li to bili pištolji, majgeri ili fizički atributi. Developeri direktno ne eksploatišu Hanu ni igrače ovim postupkom, već ona kao lik, eksploatiše i likove u igri, pa i nas igrače i tera nas da njenu fizičku intepretaciju, zajedno sa celom pričom lika stavimo u drugačiji konteskt. Imati jednu pravu, opasnu femme fatale kao protagonistu je retkost, čak i u današnje vreme, što je prava poslastica u svakom pogledu, naročito ako njena integracija kroz serijal pokušava da rekontekstualizuje stotine sisatih i penušavih gospođica koje se na ovaj ili onaj način opet ne mrdaju od definicije seksualnog objekta u igri. 

MACE DANIELS / ALANA MCKENDRICKS – (FIGHTING FORCE, 1997)

Isto možemo da kažemo i za ove dve cice. Zamišljene kao pandan Lare Kroft u ranim 3D eksperimentima sa poligonalnim lepoticama, ovaj Streets of Rage u trećoj dimenziji ne pokušava mnogo da nam objasni bilo kakvu pozadinu ovih likova, ali stavlja do znanja da koliko god one bile provokativne, i dalje mogu da nas useru od batina. Umesto da Core Design igra na ovu kartu, oni franšizu zatrpavaju menjanjem kompletne mehanike igre u nastavku, bacajući fokus na Hawka Hawkinsa MekHawkera – Erla od Muškog Generičnog Pavijanstva, pokazujući da čak i sa kvalitetnim i provokativnim badass ženskim likovima, koji su možda i napravljeni kako bi prigrabili pare, developeri opet stvarno ne znaju šta da rade.

KATE ARCHER (NO ONE LIVES FOREVER, 2000)

I naravno ni stara Kejt Arčer ne živi večno, verovatno neću ni ja kad sam napisao ovako glupu zajebanciju za No One Lives Forever serijal. Daleko od toga da je Kejt preslikana ženska varijanta starog sidaša Džimi Bonda, ali opet poseduje šarm svih Bondova koji su razdevičili sve one gospojice na filmskom platnu.

Odlično odmeren seksepil ali i generalno dobro napisan lik, Kejt nažalost nestaje pod brilijantno imbecilnim pravcem developera, koji nakon dva naslova rešavaju da se otarase Kejt kako bi šarenoliki dijapazon obrijanih gorila od protagonista ubraonili još jednim Džekom.

SOPHIA HAPGOOD (INDIANA JONES AND THE FATE OF ATLANTIS, 1992)

Nerado pišem o svojim starim ljubavima, a kad pišem, nerazgovetno je i svakako neprikladno za poslednje dve osobe koje me i dalje smatraju funkcionalnim i stabilnim ljudskim bićem.

Bilo kako bilo, stara Sofi je svakako izuzetak jer predstavlja jednu specifičnu heroinu koja je podjednako sofisticirana i emancipovana, a u isto vreme i sve što jedan muškarac može da poželi – a neće imati. Tokom svojih putovanja po različitim uspešnim i neuspešnim franšizama, retko sam imao priliku da naletim na ženu koja je akademski školovana, nadarena i apsolutno kontraobaveštajna. Sofi se prvi put pojavljuje u Lucasartsovom Fate of Atlantisu, pravom četvrtom delu moje Indy persone i pokazuje da Dr. Džonsa kao lika najbolje definiše adekvatni ženski saputnik. Merion Rejvenvud je sada po kanonu supruga, Vili je apsolutno za izbegavanje a Elsa mi se heftala sa ćaletom. Sofija odlično pozajmljuje sve elemente koji funkcionišu kod prethodnih Indijevih saputnica (minus ćale) i pretvara je u jednog originalnog i dobro formiranog lika koji može da stoji odvojeno od Indijeve avanture. Ona je ta koja ima korisne savete, sposobnost da pomogne igraču da reši problem i da stručno kontrira u komičnim prepirkama sa nadriarheologom, pod uslovom da pomenuti ne izabere da sve rešava pesnicama.

Samo pojavljivanje Sofije u igri, podiže vrednost same igre, ali i pokazuje vrednost dobrog ženskog lika u bilo kom mediju.

Bez obzira na položaj žena u naslovima video igara, dobrih ženskih likova itekako ima u video igrama. Homogenizovano gejmersko tržište na neki način sprečava da na n..e…f .f….s…. f….f….sd…..tat…..

…sigurno leči i najgore slučaje teških bolesti. Međutim, uspehom igara kao što su Life is Strange, pa i revitalizacija Tomb Raider franšize svakako guraju celu industriju da malo promeni svoja razmišljanja, pa i razmišljanja gejmera. Stvaranjem više naslova sa ženskim likovima u skorijoj budućnosti svakako doprinosi razbijanju takve vrste predrasuda, i ućutkivanje samoproklamovanih, inteligentnih feministinja koje jure slavu tako što iritiraju nestabilne gejmere svojim izjavama i afirmišu svoju vrednost na osnovu njihovih vulgarnih komentara.

Predrasuda i kontraverzi će uvek biti, šta da vam kažem, budala isto, ali kad se to malo vremenom utiša, ima da se smejemo i volimo kao što bi i trebalo. Dok to vreme ne dođe, imamo kvalitetne naslove koje sam pomenuo, ostale možete da potražite i sami, pa pogledajte i zaključite ako hoćete da pomaka ipak ima, te ostaje da pozdravim sve žene, pikselizovane i nepikselizovane, stvarne i virtualne i da vam kažem da vas sve volim i ljubim i sve ostalo.