Dead or Alive kao serijal borilačkih igara postoji praktično od samog začetka žanra. Odmah nakon pionira Virtua Fightera i prvog knock-offa Tekkena, ovaj Tecmov serijal razvijan od strane Team Ninja sa autentičnim Tomonobu Itagakiem na čelu, kroz mnoge nastavke doneo je dosta inovacija, više nego što bi pomislili! Često izopštavan kao fetiš igra koja postoji samo da bi ženske junakinje oblačili u sexy odeću i gladali im u grudi koje tako realistično skakuću, Dead or Alive je ipak sasvim ozbiljan fighter sa veoma dugom i bogatom istorijom. U ovom pregledu fokusiraćemo se samo na glavne nastavke borilačkog serijala čiji šesti deo je upravo stigao.


Dead or Alive (1996. Arkade / 1997. Saturn / 1998. PlayStation)

Sredinom 90ih godina japanski izdavač igara za konzole i arkade Tecmo je bio u finansijskim problemima, videvši kakav uspeh SEGA ostvaruje sa Virtua Fighter igrama, dali su jednostavan zadatak gospodinu Itagakiju, da napravi nešto slično ali sa više “attitude-a” koji bi privukao pažnju tadašnjih igrača. Itegaki je i sam bio veliki fan Virtua Fightera i uz SEGIN blagoslov, sa svojim timom nindži napravio je prvi Dead or Alive upravo za SEGA Model 2 arkadni sistem, isti koji je pokretao Virtua Fighter 2. Igra je bila brža, provokativnija, a grafika već i u prvom izdanju bolja od tadašnje konkurecije. Prvi Tekken iz 1995, čak i u verziji sa arkada delovao je krzavo i sporo u poređenju sa smooth grafikom i sjajnom animacijom prvog dela DOA.

E sad… sekusalizacija ženskih likova u Japanu je, koliko god to politički nekorektno zvučalo, deo njihove uvrnute kulture. Feminizam tamo jednostavno nije stigao ni dan danas, a kamoli u 90s. Maskote ozbiljnih kompanija se seksualizuju, pa zašto ne bi i junakinje video igara? Nije kao da su žene u Virtua Fighteru, Tekkenu ili bilo kojoj drugoj japanskoj igri ikada bile manje atraktivne ili zakopčane do grla. Ovo ustalom i nije bio samo problem Japanskog game dizajna tog vremena, i zapad je podjednako bio kriv, uzmimo za primer Tomb Raider i slične igre iz tog perioda. Gaming je u to vreme jednostavno bio mnogo više nerdy nego danas, pa su developeri sami po sebi nerdovi, pravili igre za teenage uglavnom mušku nerdy populaciju po sistemu – ako već pravimo ženski lik u igri hajde neka ima idealne dimenzije, neka bude atraktivna, neka izgleda lepo, neka ima velike grudi! Jer zašto da ne? Nećemo valjda neke debele ružne žene bez sisa da pravimo – ko bi želeo da igra takvu igru? Jedna inovacija nastala upravo iz takve filozofije koja će obeležiti DOA serijal za sva vremena i baciti u senku mnoge druge kvalitete, je upravo vezana za realističnu fiziku kretanja ženskih grudi. Nešto što je u Japanu bilo kao dobar dan u njihovim anime filmovima za sve uzraste, pa čak i starijim 2D igrama, tada je samo prenešeno u formu 3D video igre. U Japanu to tada niko nije video kao nešto šokantno ili nelogično dok sa druge strane na malčice uštogljenijem zapadu bio je to sjajan selling point za DOA sudeći po marketingu za igru koji se drastično razlikovao.

Osim sjajne grafike i bouncy grudi, prvi DOA doneo je i inovacije u borilačkom sistemu, umesto blok dugmeta uveden je parry za hvatanje udaraca i kontriranje. Offanzivni i defanzivni holdovi doneli su malo dodatne dubine u 3D fighting, koji je do tada za razliku od 2D predaka bio dosta siromašniji u tehnikama i više se svodio na grafički spektakl. Prvi Dead or Alive je to za svoje vreme sasvim lepo zaokružio sa sjajnom grafikom i malo komplikovanijim sistemom. Otkazani port za Nintendo 64 je zamalo mogao da se desi ali je DOA ipak prvo stigla na SEGA Saturn pa zatim i PlayStation u Dead Or Alive++ izdanju koje je dodatno ispeglalo igru i donelo par novih likova.


Dead or Alive 2 (1999. Arkade / 2000. Dreamcast, PlayStation 2)

Od ovog nastavka, stvari postaju vrlo ozbiljne. Krajem 1999. godine DOA2 stigla je na arkade koje je opet pokretao SEGA hardware ali ovoga puta moćni SEGA NAOMI, na kome će kasnije biti zasnovan i SEGA Dreamcast. 2000. godine stiže i kućna varijanta upravo za tek objavljeni Dreamcast kao svojevrsan showoff moći hardware-a. DOA2 je doneo izuzetno nadprosečnu grafiku i animaciju za to vreme kojoj ni Tekken Tag sa PlayStationa 2 nije mogao da parira, još jednom potvrđujući viziju Team Ninja studija i Itagakia koji je želeo da napravi “ultimativnu borilačku igru”. Svi likovi iz prethodnika su ponovo tu, uz par novih, a sistem je ostao manje više isti sa malčice uprošćenim hold parry modom, što će i postati standard za serijal kasnije.

Dead or Alive 2 ostvario je sjajne ocene kod kritičara i publike, kao i veliki finansijski uspeh. Verzija za PlayStation 2 nešto kasnije, Dead or Alive 2 Hardcore iako pomalo inferiornija u odnosu na onu sa Dreamcasta dočekana je takođe veoma dobro. Da, naravno, boobs fizika je bila usavršena sa po prvi put posebnim enžinom razvijenim samo za tu potrebu, ali i pored toga DOA2 je ostao upamćen možda i kao najbolji nastavak u serijalu i kao naslov koji se često sreće pri vrhu top lista najboljih 3D fightera svih vremena. Malo li je?


Dead or Alive 3 (2001. Xbox)

Nakon povlačenja firme SEGA sa hardware scene, i prebzog odlaska Dreamcasta u legendu, Microsoft je svakako primetio uspeh Dead or Alive 2 i potencijal Team Ninja ekipe koju su brže bolje uzeli pod svoje, tako da je već krajem 2001. godine kao launch ekskluziva za prvi Xbox, stigao i Dead or Alive 3. Microsoftu je takva igra upravo bila neophodna da svoju prvu konzolu predstavi kao legitimni sistem, sposoban da isporuči grafiku daleko bolju od konkurencije ali u jednoj pravoj čistokrvnoj japanskoj igri. Dead or Alive 3 bio je savršen launch naslov, grafika za klasu bolja od prethodika u sočnih 60fps-a nije imala konkurenciju na drugim sistemima uključujući i PC tog vremena. Iako je svaka jača PC konfiguracija tada svakako imala jači hardware od Xbox-a, makar na papiru, jednostavno nije postojao tim sposoban kao Team Ninja da napravi igru tog kvaliteta. 3D borilačke igre na PC-u praktično nisu ni postojale tada, a i zapadni developeri su digli ruke na poprilično dugo vreme od 3D fighting žanra, posle propalog eksperimenta Mortal Kombata 4.

Pored sjajne grafike, odličan sistem je manje više prenešen nepromenjen iz DOA2. Novi DOA delovao je kao stvarno next gen iskustvo u tom trenutku, maksimalno ispoliran napravio je mnogo prijatniji prelaz u novu eru od jednog tranzicionog užasa kakav je bio Tekken 4, objavljen iste godine za PlayStation 2. Itegakijeva posvećenost detaljima je otišla samo na sledeći nivo. Apsolutna dominacija u kvalitetu svakog elementa DOA3 igre učinila je da ova ekskluziva zaista skrene pažnju velikog broja kako bivših SEGA i PC gamera na potencijal nove Microsoftove konzole. Tako da je čitava jedna nova demografija igrača uvedena u 3D fighting na najbolji mogući način. Možemo da pričamo do sutra o tome kako prvi Xbox nije prošao sjajno u Japanu kao sistem, i to je tačno, ali jedan cenjeni medij kao što Famitsu dao je DOA3 37/40, a nisu zaostale ni odlične ocene na zapadu, dokazujući da je i ovaj naslov mnogo više od bouncy boobsa i grafičkog showoffa. Ipak mediji na zapadu ranih 2000. godina u zlatno doba šovinizma, vođeni Microsoftovim marketing timom, nisu znali kako da bolje ispromovišu igru nego ovako (klik na vašu odgovornost, nerdfest cringe zagarantovan).

Nešto kasnije kao derivat DOA3, koristeći novi sjajni endžin na Xboxu 2004. stigao je i Dead or Alive Ultimate, koji je sadržao port prve verzije sa SEGA Saturna kao i kompletan remake DOA2 u novom endžinu. Zlatna vremena!


Dead or Alive 4 (2005. Xbox 360)

Microsoft nije štedeo Team Ninja, u međuvremenu nakon veoma uspešnog DOA3 za prvi Xbox Itegakijeva ekipa izdala je i fantastični Ninja Gaiden i Ninja Gaiden Black, reboot klasične akcione igre sa NES-a, kao i “simulaciju odbojke” Dead or Alive Xtreme, gde su junakinje ovog serijala zaista po prvi put da kažemo iskorišćene u druge svrhe. Što se tiče borilačkog serijala, naše teme ovoga puta, Dead or Alive 4 je baš kao i sam Xbox 360 hardware maksimalno rushovan. Microsoft je želeo da po svaku cenu pusti u prodaju svoj sledeći gaming sistem pre konkurencije, a sa njim logično i novi DOA kao launch i show off naslov. Iako je Itegaki kako sam kaze 99% svog vremena posvetio razvoju DOA4, i spavao samo 40 minuta na svaka četiri dana, ovo izdanje je ipak stiglo nešto kasnije, malo jače od mesec dana nakon X360 launcha. Nedostatak DOA4 na samom launchu nove konzole glavni je razlog slabije prodaje u Japanu. Bez sumnje DOA4 bio je apsolutno prvi 3D fighter na tadašnjoj novoj generaciji, i uspešno je preneo grafiku i kvalitet prethodnih DOA igara u novu HD eru. Svi potrebni elementi bili su tu, sjajna animacija i dizajn, 60fps-a, 22 igriva lika među kojima je bio i SPARTAN-458 iz Microsoftove HALO franšize.

Vredi napomenuti i da je ovo prvi borilački DOA naslov koji je u Americi dobio M rating isključivo zbog pojedinih previše “otkrivajućih” kostima prenešenih iz takođe M rated Dead or Alive Xtreme-a. Iako četvorka zbog svog preuranjenog datuma izlaska nije ostavila toliki trag kao prethodna dva nastavka, ipak je to bio više nego solidan rani 3D fighter sa prošle generacije, koji je pokupio sasvim dobre ocene a i bio igran takmičarski na CGS i World Cyber Games turnirima i mnogo godina nakon izlaska igre.

Ovo je nažalost bio i poslednji DOA borilački naslov koji je nastao pod vođstvom Tomonobu Itagakija, jer je nakon još jednog Dead or Alive Xtreme nastavka, otpužbi za sekuslano uznemiravanje i Ninja Gaidena II ovaj godpodin rešio da napusti i tuži svoj tim. Ekskluzivnost Xbox brendu se takođe tu završila i to bi bio kraj jedne ere.


Dead or Alive 5 (2012. Xbox 360 / PlayStation 3)

Ovde stvari već postaju pomalo klimave. Tecmo rešava da nastavi serijal u saradnji sa Team Ninja ali bez Itegakija. Takođe po prvi put DOA nastavak se razvija od početka kao multiplatform naslov za Xbox 360 i PlayStation 3. Novi “umetički stil” uključivao je nešto realističnije modele tako da su Itegakijeve anime lutke na naduvavanje zamenjene donekle senzibilnijim realističnijim 3D modelima. Umesto savršenih sjajnih tekstura nalik na plastiku sada je tu realističnija koža, kao i mogućnost da se likovi uprljaju tokom borbe. Novi producent igre Yosuke Hayashi želeo je i potpuno interkativna okruženja sa mnogim cliffhanger momentima nalik na Naughty Dogov akcioni Uncharted serijal, koji je po njegovim rečima bio velika inspiracija. Pod vođstvom novog producenta DOA je dobila i po prvi put kompletan story mod sa gomilama akcionih međuanimacija i mnogo toga drugog.

DOA4 vs DOA5

Sve ovo je naravno zahtevalo skroz novi grafički endžin koji je iako je bio u stanju da pruži sjajnu grafiku, bio organičen na tu i tamo stabilnih 30fps-a, što je u mnogome ubilo fluidnost na koju su igrači navikli u starim DOA igrama. Sve pozitivne promene u grafici, sadržaju pa i sjajnom novom sistemu koji je razvijan u saradnji sa SEGA AM2 timom (zaslužnim za Virtua Fighter), u senku je bacio taj jadnjikav performans. Igrači na PS3 i Xbox360 posebno pred kraj te izuzetno dugovečne genracije nekako su se i navikli na loš fps u igrama, ali Dead or Alive 5 jednostavno zbog toga nije davao osećaj maksimalno uglačane premium igre kao što su bili svi njegovi prethodnici.

Što se seksualizacije tiče… this is going to be good. Sa DOA5 je slučaj bio vrlo specifičan. U ranom razvoju igre novi producent i njegov PR tim su se ubili od objašnjavanja medijima kako je došlo vreme za promene, kako će sve biti sofisticirano od sada.“Fokusiraćemo se na prave žene koje nas okružuju, na glas žene, na njihove manerizme. Bićemo veoma realistični u vezi toga. Želimo da prikažemo nešto sa visokom klasom, da odrasli muškarci naše generacije mogu da pogledaju taj ženski lik i budu impresionirani sa njom kao ženom, ne samo kao pin-up modelom, suprotno od prošlog koncepta koji je bio hajde da joj stavimo velike grudi i učinimo da se tresu” (actual Yosuke Hayashi citat iz 2012. godine). Needless to say, kada je DOA5 izašao bio je već tada pun skimpy kostima i postojalo je podešavanje za jačinu boob fizike.

Zatim je 2013. izašao Dead or Alive 5 Ultimate koji je napokon serijal vratio na arkade, a u verziji za PlayStation 3 i Xbox360 doneo par novih likova iz Ninja Gaidena i Virtua Fightera. Pored toga dolivena je i gomila najprovaktivnijih kostima u serijalu do tada. Totalni odron morala se nastavio još jače sa Dead or Alive 5 Last Round (EmuGlx review) iz 2015. koji je oborio ginisov rekord u broju dodatnih kostima u borilačkoj igri sa bezbroj DLC paketa koji su nastavili da izlaze godinama nakon objavljivanja originalne igre. Pored apsolutno svih zamislivih i nezamislivih fetiša od zečica iz kazina, srednjoškolskih uniformi, sexy dedamrazica, spavaćica i flat out sado mazo odeće bilo je tu i kostima koji su mogli da se cepaju za vreme borbe. ZAISTA SOFISTICIRANO!

 

Jedina dobra stvar je što je sa ovom trećom i finalnom verzijom DOA5 napokon stigao i na nove sisteme PlayStation 4 i Xbox One, pa čak i PC! Next gen verzije su napokon rešile problem sa lošim preformansom igre, tako da je DOA5 tek tada prodisao u punih 60fps-a, sve sa novim unapređenim soft endžinom koji je bio tu da što bolje simulira “mekoću” tela boraca. Isti endžin korišćen je i u DOA Xtreme 3 iz 2016 koji zbog svoje preterane seksualizacije žena praktično zabranjen i objavljen samo u Japanu.


Bez obzira na stigmu koju vuče sa sobom najviše zbog šizofrenog petog nastavka koji je počeo sa idejom da se serijal upristoji a završio sa najgorim mogućim whoringom, kao i ozloglašenih Xtreme Volleyball izdanja, kada sagledamo kompletan istorijat Dead or Alive-a to zapravo jeste legendarni 3D fighter koji je često svojim kvalitetom i predvodio u industriji. Dead or Alive se ove godine vraća sa skroz novim šestim izdanjem, novim producentom i novim pristupom. Dead or Alive 6 pokušaće da se poput Street Fightera V fokusira na eSport takmičenja, a najavljen je najutegnutiji sistem do sada… kao i drastično smanjeno seksualizovanje glavnih junakinja, časna reč!. Kompletan opis DOA6 možete pročitati ovde.