Ravno trideset godina je prošlo od prve The Legend of Zelda igre, neki od vas nemaju ni toliko godina još, a znamo da nas ne posećuju klinci! (verovaćemo Google analitici). Sve je počelo 1986. godine sa jednom naizgled skromnom igrom za Famicom (NES) koja je, kao i mnoge druge koje je potpisao Shigeru Miyamoto, promenila standarde i uticala na dalji tok igračke industrije. No big deal. Zatim je usledio velik broj nastavaka, svaki uvek originalan, svaki uvek vrhunskog kvaliteta, ekskluzivan Nintendo platformi (ne, ono na Philipsu se nije desilo to ste istripovali nešto) i evo čak i u 2016. sa nestrpljenjem se čeka najnovija Zelda za Wii U ili NX, nije bitno… Magija je i dalje ista za svakoga ko je ozbiljno odigrao makar jedan naslov ovog esencijalnog serijala.

Povodom tridesetogodišnjice Zelda igara pitali smo par članova EmuGlx redakcije o svojim sećanjima vezanim za ovaj serijal i postavili im težak zadatak da izaberu svoju omiljenu igru iz Zelda franšize.

The Legend of Zelda (1986)

 

Spidey, EmuGlx autor

Prvu igru u Legend of Zelda serijalu sam verovatno igrao desetak godina nakon njenog izlaska. Komšija gastarbajter je doneo svojoj deci NES sa gomilom igara i jedna od njih je naravno bila The Legend of Zelda. Iako smo bili mali glupavi klinci, znali smo da je “Zelda” nešto posebno, ne samo da je igra bila drastično drugačija od drugih, nego je i sam kertridž igre bio zlatan, nešto što do tada nismo nikad videli. Satima smo lutali po svetu, ubijali čudovišta i pokušavali da otkrijemo što više tajnih prolaza i pećina. Overworld muzika je svima ostala duboko urezana u sećanje i svaki put kada čujem bilo kakvu verziju te melodije uvek me vrati u detinjstvo, onda kada nisam bio svestan koliko će “The Legend of Zelda” ostaviti utisak na mene, industriju igara i verovatno milion dece koja su po prvi put pročitala reči “Its dangerous to go alone take this!”.

The Legend of Zelda: Ocarina of Time (1998)

Vetar, EmuForums resident Nintendo fan

Kao i većina igrača kod nas, sredinom i krajem 90tih sam uživao u sjajnim igrama koje je PlayStation nudio, krajem te dekade nabavio sam i Nintendo 64 konzolu. Nabavio sam igru pod nazivom Legend of Zelda: Ocarina Of Time. Od trenutka kada sam ubacio kertridž u konzolu bio sam oduvan, nešto totalno drugačije i bolje od svega što sam igrao do tada, nisam mogao da verujem da takva igra uopšte postoji. Ocarina je jednostavno bila savršena, toliko novih stvari u nekoj igri, odlična grafika i muzika, sjajna mehanika, savršen gameplay… Igra me je totalno uvukla u svoj predivan univerzum u kome ste nebitan lik koji kreće u epsku avanturu i koji na kraju izrasta u istinskog heroja koji spašava svet. Imao sam osećaj kao da sam ja stvarno Link i da se sve to meni stvarno dešava, a ne da igram igru. Lično, nikada kasnije ni jedna igra nije prišla ni blizu Zeldi Ocarina of Time niti kasnije imala takav efekat na mene, mislim da se takvo iskustvo ne može ponoviti (nadam se da grešim). Igra koja mi je istog trenutka postala najbolja svih vremena, a Zelda serijal najbolji ikada, definitivno naslov zbog kog sam postao Nintendo fan for life.

Miloš Boyovic aka jackraid, EmuGlx autor

Ako bih morao da se odlučim za omiljenu Zeldu izbor bi, koliko god da je očigledan, morao da bude Ocarina of Time. Sve informacije o Okarini koje sam dobio te 1998. godine, bile su u vidu šture recenzije na tada kultnoj gejmerskoj emisiji sa Art kanala po nazivu Outer Space. Kada je kertridž konačno bio ubačen u moj, tada još uvek nov Nintendo 64, ono što će postati deo moje svakodnevnice narednih nekoliko meseci bila je prva ozbiljna definicija modernog gejminga u svakom smislu. Okarina je 3D grafikom oživela serijal koji je do tada mogao da se igra, ali ne i da se vidi i oseti. Jedno od najjačih vezivanja sa glavnim junakom ostvareno je upravo preko maestralne prezentacije do vizionarskog gejmpleja kojem duguju manje više sve igre iz trećeg lica do danas. Ako uzmemo jednu od najpopularnijih igara ikad, World of Warcraft za koju se zna da je bila inspirisana svetom Hyrule, stvar je već tu jasna. Čak i uz jako slabu zastupljenost Nintenda 64 na ovim prostorima zbog tada super popularnog Plejstejšna, ova igra je uz Goldeneye ipak uspevala da nađe svoj put do izvesnog broja igrača. Fanatizam prema Okarini opstaje i dalje, najviše preko komune koja pokušava da spidranuje igru, kako uz upotrebu gličeva, tako i bez, a među onima koji su savladali Ganondorfa nalazi se i jedan slep gejmer! Apsolutni primer savršene igre možda danas deluje malo pregažen vremenom, ali i na telefonu uz pomoć emulatora posle nekoliko provedenih sati doživljaj je isti. Za kraj bih samo rekao svima koji bi možda da nadoknade propušteno, da Vodeni Hram nije toliko strašan kao što se priča. Naći Hram Senki je bilo mnogo gore.

Sibin Grašić, EmuGlx tech

Prvi put sam se upoznao sa Legend of Zelda serijalom igrajući “Ocarina of Time” na, sada već vremešnoj N64 konzoli. Sećam se da me je raspametilo sve u vezi sa igrom – priča, likovi, količina sadržaja, grafika… SVE! Nakon toga usledila je Majora’s Mask, a onda i sve ono što sam propustio na NES-u i SNES-u… Legend of Zelda mi ostaje jedan od omiljenih serijala iz detinjstva (pored kultnog Crash Bandicoot-a i Resident Evila-a).

Zelda
Upoznajte Zeldu, Sibinovog psa

The Legend of Zelda: Majora’s Mask (2000)

Slobodan Mihailović aka Timemaster, EmuGlx lektor squad

Baš pre neko veče sam pominjao prijatelju kako na mene utiču Zelda naslovi. Lud sam za mehanikom, pričom i čitavim univerzumom, a sa druge strane patim dok igram. Jednostavno nisam igrač koji može da sastavi sate neprekidnog igranja uz bilo koji naslov, ma koliko mi se isti svideo. A Zelda igre su zahtevne igre. Traže mnogo lutanja, kombinovanja predmeta sa različitim preprekama, planiranje i jednostavno – vreme. Celu svoju igračku karijeru sam bio upućivan na tematiku iz priča o Linku i Zeldi i rado sam čitao, gledao i uživao u sadržajima kojih je Internet bio prepun. Nije se jednom na pozadini računara našla Epona ili Lon Lon ranč, a muzika iz Twilight Princess je više puta služila kao zvono na mobilnom telefonu. Uvek me je franšiza prizivala, ali igračka lenjost sprečavala da budem u ulozi heroja iz kraljevstva Hyrule.

Iako sam svoja tumačenja već preneo na EmuGlx u vidu dužeg editorijala, povodom trideset godina postojanja, ja bih ponovo pričao o Majora’s Mask – mojoj najdražoj Zelda igri. Ne samo zato što dolazi iz generacije konzola koja je meni kao detetu bila najneverovatnija, već i što je MM obavijena velom misterije i uvrnutosti. Kada bi me neko pitao kako bi trebalo da izgleda nastavak vanvremenskog hita, odgovor bi uvek bio Donkey Kong Country 2 i Majora’s Mask. Ocarina je imala mnoštvo elemenata koji su je učinili kultnom igrom i to zna svako. Majora je sve to zadržala, ali prikazala na izvitopereniji i drugačiji način. Element “Dana mrmota” i dinamika pojedinih likova iz igre u ta tri sudbonosna dana su donela igri dovoljnu posebnost da se nazove dobrim nastavkom i udalji od slave originala. Da ne zaboravimo dobro staro sakupljanje maski. Ako želite da vam naslov uspe, dajte igračima mogućnost da nešto sakupljaju i videćete odmah kako zavisnost raste, a uživanje u igri je sve intenzivnije i intenzivnije. Ne bih smeo ni da izostavim koliko ova igra može biti naporna u nekim trenucima. Svo to vraćanje, kalkulisanje doba dana, sporedne misije i vremensko ograničenje su me dovodili do ludila. Imao sam periode kada sam pravio pauze od igre, ali sam joj se uvek vraćao, jer je bila neverovatno zarazna.

Poželeo bih Linku, Zeldi, Hyrule kraljevstvu, travi i rupijima srećan rodjendan, a svima koji su se dvoumili do sada od kojeg naslova da počnu, poručio bih da krenu od bilo kojeg. Ne postoji pravilo u kvalitetima igara, svaka ima svoju priču, dinamiku i mnoštvo elemenata koji ih čine omiljenima medu igračima. Hyeeeh kyaah!

The Legend of Zelda: Link’s Awakening (1993)

Đorđe Matić aka dsst, EmuGlx autor i artist

Kad god mi padne na pamet Link’s Awakening, imam utisak kao da se prisećam nekakvog čudnog sna. Ali ne mog sna, već sna kog sam držao u rukama, posmatrajući ga kroz mali ekran Game Boy Pocket konzole. Kroz taj prozor video sam magično ostrvo Koholint, dom nekolicini upečatljivih likova, gomili ne-tako-zastrašujućih čudovišta i jednoj maloj, neobičnoj i lepo zaokruženoj priči. Ovaj naslov, pored toga što se vrlo kompetentno takmiči sa svojim kolegama iz serijala u dizajnu nivoa, je možda i među najblesavijim ali i najdirljivijim Zelda igrama koje sam igrao, sa zabrinjavajućom dubinom koju nikako nisam očekivao.

The Legend of Zelda: Skyward Sword (2011)

Nikola Jovanović aka Real Nick, EmuGlx glavni urednik

Iako sam oduvek bio na SEGA strani tokom old school ratova konzola, Zelda igre je bilo teško ignorisati. Prvi kontakt je definitivno bio sa Link to the Past na “protivničkom” SNES-u, kome tada i nisam posvetio toliko pažnje, ali kada su džepne konzole bile u pitanju nije bilo sumnje da je Nintendo vladao. Tako sam svoju prvu Zeldu prešao (ko zna koliko puta) na originalnom Game Boy-u i da kolega iznad nije ovako romantično sumirao i moje iskustvo sa Link’s Awakeningom sada bih i ja pisao o tom nastavku. Ipak moj drugi izbor sigurno nije najpopularniji ali meni je bio definitivno najprijatnije iznenađenje tokom kompletnog životnog veka Wii konzole, koju sam nabavio rano. Nakon Twilight Princessa koji tek ovih dana planiram da odigram, Skyward Sword vratio je cartoony grafiku i zasnivao se na Wii Motion+ kontrolama. Na E3 prezentacija je bila glitch fest. Sve je ukazivalo na epic fail u najavi, gotovo da sam probao igru samo da bi video koliko je Nintendo pogubio klikere… međutim Skyward Sword kicked my ass. Motion kontrole su radile sjajno, prirodno, dodale dodatnu dimenziju igri koja bi i bez njih bila sjajna. Ceo svet koji je kao dungeon, gomila skrivenih stvari, sjajna mehanika i tempo igre, pa čak i simpatična prequel-like priča.

Ova igra vratila me je u neko drugo vreme, i dokazala da Nintendo i dalje dobro zna šta radi. Bez obzira na realizam drugih modernih igara, neverovatnu grafiku, ultra složene open world svetove i šta sve ne… ta imerzija koju imam dok igram Zeldu jednostavno ne može da se oseti nigde drugo. To sam vremenom zaboravio i na to me je Skyward podsetio. Da, super je Witcher, cool je Fallout ali to nije to, to su ipak samo igre… Zelda je nešto više kao lično iskustvo, nešto što se ne igra već živi. Kada mi čak u 2011. nije smetala ni SD grafika na HDTV-u, kao i činjenica da je igra pokupila 10/10 ocene širom sveta, jasno govori da je nešto zaista posebno u pitanju. Voleo bi da takav osećaj mogu da imaju i gameri koji se nisu sreli sa ovim tipom igara u detinjstvu, znam da je nemoguće ali šta da se radi… njihov loss. Ako ipak želite da pokušate, moj savet je zaboravite sve što znate o današnjim igrama i probate uz možda neki 2D naslov za početak.

Što se mene lično tiče svakako mi je bilo teško da odaberem samo jedan naslov u ovako legendarnom serijalu, ipak moram da spomenem još fantastično vreme koje sam proveo uz Wind Waker na Game Cube-u sredinom 2000ih kao i potpuni nostalgia trip sa A Link Between Worlds fantastičnim nastavkom za 3DS pre neku godinu, koji me je naterao i da se vratim Link to the Past-u na emulatoru i dovršim ga napokon. Da bih se rešio za nabavku Wii U-a ili NX-a ili kako ga Nintendo već nazove, situacija je jasna… samo nova Zelda može da me vrati na Nintendo stranu ponovo.

Prvih 30 godina je prošlo a u svet Hyrula ćemo se vraćati i družiti sa Linkom i Zeldom ko zna koliko još generacija! Još jednom u ime kompletne EmuGlx redakcije čestitamo kompaniji Nintendo kao i Shigeru Miyamoto-u na jubileju –  uz obećanje i svima vama da ćemo uskoro na EmuGlx-u imati više nepravedno zapostavljenih Nintendo sadržaja, a pre svega pojedničnih opisa legendarnih Zelda igara! Cheers!