Prijateljstvo je odvajkada bilo omiljena tema u anime svetu – od šonen delija koji nikada ne bi ostvarili svoje dečačke snove da im nije verne ekipe ortaka koja ih na tom putu bodri, pa do okorele moetine gde su nežna osećanja između mladih devojaka gurnuta u prvi plan, sa lopatom nabacanim lezbejskim tizovanjem. Međutim, iako je prijateljstvo jedan od stubova narativa u japanskoj animaciji, retko kada mu se pristupa s dužnim realizmom – najčešće je dato u formi mitske sile zvane „The Power of Friendship“ koja egzistira nezavisno od vrlina i mana naših junaka ili suštinske prirode njihovog odnosa, i uvek se ispolji u pravom trenutku da spase stvar i donese srećan kraj, bez obiza na logičan sled događaja koji bi nalagao nešto drugačiji ishod. U anime stvaralaštvu, prijateljstvo se idealizuje, romantizuje, fetišizuje i eksploatiše, prodaje se kao bajka na sličan način na koji ljubići poturaju romanse, i retki su primeri da je ovaj složen odnos između ljudskih bića prikazan, pa, ljudski i životno.

‘Fala bogu da imamo „Nanu“.

tumblr_mtw56sGT941sib5lvo1_500Priča ove najepskije sage o ženskom prijateljstvu počinje u vozu za Tokio: na putu iz rodnih pripizdina u velegrad u kome planiraju da ostvare svoje snove, slučajno se upoznaju dve provincijalke koje, osim imena – obe se zovu Nana – nemaju ama baš ništa zajedničko. Nana Komacu je fenserka, brbljiva i brljiva, duboko nesamostalna, dobronamerna i sklona zaljubljivanju, a u glavni grad se uputila bez ikakvog plana, da bi bila što bliže dečku koji je došao u Tokio na studije. Nana Osaki je tvrdokorna rokerka, neprilagođeni društveni otpadnik s ružnim uspomenama na grad u kome je odrasla, introvertna i umetnički nastrojena, s ambicijama da se u Tokiju probije i proslavi sa svojim bendom. Sticaj okolnosti će naterati ove dve devojke da zajedno iznajme stan. Uhvaćene u onom „prelomnom“ trenutku ranih dvadesetih, kada se zapravo donose najvažnije odluke o tome šta želimo od života, Nane će kao prijateljice postati dragocen oslonac jedna drugoj. U 47 epizoda animea, gledaćemo kako su se družile, kako su se volele, kako su uticale jedna na drugu – i, konačno, kako su se razišle.

11az8gi„Nana“ je nastala 2006. godine u produkciji čuvenog studija Madhouse. Animacija je korektna, premda ne i spektakularna (osim u retkim trenucima prikaza žestine i euforije na rok koncertima), dok se režija drži bukvalističkog pristupa, prenoseći stranice mange na ekran s opsesivnom doslednošću – što samo po sebi i nije loše, iako na momente ume da deluje drveno. Kao što se dalo i očekivati, muzička podloga briljira s repertoarom rok balada napisanim ekskluzivno za anime (fun fact: da bi promovisao seriju, Madhouse je unajmio mladu pevačicu koja je i fizički i po životnoj priči donekle podsećala na Nanu Osaki, i vodio je na turneju na kojoj je izvodila numere iz animea – tako je Ana Cućija postala jedna od najvećih japanskih ženskih rok zvezda dve’iljaditih). Međutim, glavni adut „Nane“ je sam narativ – a za to možemo da budemo duboko zahvalni isključivo autorki mange, gđici Ai Jazava.

nanaVeteranka tokijske pank scene, zaljubljenica u ekstravagantnu modu i alternativne subkulture, Jazava-sensei je ženske žanrove zadužila još nekim delima koja odudaraju od proseka i spadaju u obaveznu lektiru – njena manga „Paradise Kiss“ predstavlja jedan od najlepših i najrealnijih prikaza toga kako prva ljubav može uticati na devojku koja se još traži. Iako se, zbog časopisa u kojima su izlazila, Jazavina dela svrstavaju u šođo – tojest, u naslove namenjene ženskinju tinejdžerskog uzrasta – po tonu, emocionalnom realizmu i otporu prema ružičastim klišeima njen opus se pre može okarakterisati kao đosei, cinično pisan za žene u zrelijim godinama koje su i te kako iskusile razne životne brodolome, odavno više ne veruju u Happily Ever After, i od mange očekuju da ih pre svega ne laže previše.

A „Nana“, vala, ne laže ni mrvu.

184760Iskrenost kojom se „Nana“ odlikuje je razoružavajuća, brutalna, beskompromisna, često čak neprijatna u svom realizmu, jer prikazujući bez pardona misli, postupke i osećanja dveju Nana, ogoljava i nas same i naše odnose sa bližnjima. Uprkos površinskom glamuru koji se ogleda u besprekornom osećaju za modu ili svetlosti koncertnih pozornica, „Nana“ je ostvarenje bez šminke: pred kraj serije, od ljupkog portreta studentskog života i tokijskih subkultura, anime postaje nostalgična priča o mladosti koja prolazi, o idealima koji se gube, o ljubavima koje se gase, o snovima koji se ne ostvaruju, o karijerama koje propadaju – i o prijateljstvu koje nema budućnost. Uspon i pad prijateljstva između dve Nane prikazan je sa surovom ubedljivošću – od početne euforije i uzajame fascinacije koja gotovo da ima žar zaljubljenosti, kada devojke tek otkrivaju jedna drugu, preko momenata krize koje teško da bi pregrmele bez one druge kao podrške, pa do trenutka kada sitni i krupni lični interesi počinju da se stavljaju u prvi plan, i padaju neke prilično ružne i sebične odluke koje se ne odražavaju dobro na zajednički život. Upravo u tome se ogleda veličina ove serije – „Nana“ ne idealizuje prijateljstvo, ne romantizuje ga, pa čak ni ne pravi tragediju od toga što svaka Nana ode svojim putem, a ipak istovremeno jasno stavlja do znanja da je za obe devojke ta godina koju su provele kao cimerke u Tokiju bio najlepši period života, i da im, kao odraslim ženama, nostalgija za zajedničkim danima često uliva snagu.

232496Glavna mana serije je to što nema „propisan“ kraj: manga je bila svega nekoliko tomova daleko od planiranog finala kada je duga i teška bolest sprečila Jazava-sensei da se dalje bavi crtanjem – poslednje poglavlje izašlo je davne 2009. godine, i velika je verovatnoća da će „Nana“, barem zvanično, ostati nezavršena priča. Na sreću, anime nam u poslednjim epizodama daje neku vrstu epiloga kada se likovi ponovo sreću u poodmaklim tridesetim, i na osnovu njihovih razgovora nije teško popuniti rupe i zaključiti šta im se izdogađalo u životu. Prikazujući junake kao odrasle ljude koji nisu suštinski nezadovoljni svojim životom, iako je ispao prilično drugačije od onoga što su priželjkivali u mladosti, „Nana“ udara u onu gorko-slatku tezu da ne moraju sve ljubavi – i prijateljske, i partnerske – trajati večno pa da zauvek budu deo nas.

tumblr_mv4s9oKiyP1s267ado1_500Kombinacija životnosti, iskrenosti, radosti i melanholije koju „Nana“ nosi garantovano će vas opaliti u glavu i udariti u emocije, te se toplo preporučuje da anime gledate uz papirne maramice na dohvat ruke i nešto slatko da se pregrize između epizoda, jer trebaće malo čokoladnih endorfina da se pregrmi ovako realistično prikazana priča o dve prijateljice. Jer konačno, ako nas „Nana“ nečemu uči, to je da ne postoji The Power of Friendship koje će, nezavisno od nas samih, u poslednji čas da se pojavi i sačuva nam guzicu, spasavajući nas od posledica naših postupaka, i na taj način, paradoksalno, obesmišljavajući i pojeftinjujući prijateljstvo.

Ne, sestre moje slatke. Pravo prijateljstvo je nešto mnogo zajebanije i složenije od toga.