Posle deset godina od početka prodaje, Sony je sredinom prošlog meseca objavio prestanak isporuke PSP konzola u Evropi. Isporuke za Japan, Latinsku i Severnu Ameriku prestale su još u januaru, odnosno junu. Ova Sonijeva odluka dobar je povod da se podsetimo istorije ovog zanimljivog hendhelda.
ISTORIJA
Ohrabren potpunom dominacijom na tržištu kućnih konzola, Sony je početkom dvehiljaditih želeo da preotme još jedno tržište, tržište prenosnih konzola kojim je praktično od nastanka osamdesetih godina dominirala samo jedna kompanija – Nintendo. Nimalo lak zadatak na kom su ranije pali apsolutno svi izazivači uključujući kompanije Atari i Sega na vrhuncu moći.
Sony je svoju prvu prenosnu konzolu najavio na E3 konferenciji 2003. godine i predstavio javnosti na istom mestu godinu dana kasnije. Pored same konzole prikazano je i jedanaest igara među kojima Gran Turismo, Syphon Filter, Tony Hawk’s Underground 2 Remix, Hot Shots Golf, Metal Gear Ac!d i Ridge Racer. Malo je onih koji su u tom trenutku ostali ravnodušni pred kvalitetom grafike do tad viđenim samo na kućnim konzolama.
Sa portfoliom od skoro sto izdavača iza sebe i odličnim hardverom, postavljalo se pitanje može li išta krenuti loše po Sony? Odgovor smo dobili samo par godina kasnije, no zabavimo se pre toga onim šta je Sony u tom momentu uspeo da upakuje u kućište manje od XBOX kontrolera.
HARDVER
Prvi koncept konzole predstavljen je u novembru 2002. godine, dok je prototip koji je dizajnirao Shinichi Ogasawara prihvaćen za proizvodnju u jesen 2003. Celokupan dizajn uslovljen je, za to vreme, ogromnim widescreen ekranom od 4.3 inča. Kao malo poređenje navešćemo da je standardna veličina ekrana na smartfonima tog vremena bila samo 2.1 inč. Na poleđini je smešten UMD (Universal Media Disc) optički čitač koji je koristio Sony-proprietary mini diskove kapaciteta 1.8 GB, dok je sa desne strane smeštena baterija od 1800mAh.
Preostali prostor inženjeri su iskoristili na najbolji mogući način. Tako smo dobili Sony CPU na 333 MHz, ograničen na takt od 222 MHz, GPU na 166 MHz koji koristi 2MB eDRAM i 32 MB sistemske DDR memorije, kao i poseban Media Engine čip na 333 MHz sa svojih 2 MB eDRAM memorije zadužen za hardversko dekodovanje video i audio materijala.
Odluka da procesor bude softverski ograničen na 222 Mhz bila je uslovljena željom da se što više produži trajanje baterije. Međutim, u maju 2007. godine sa sistemskim firmverom verzije 3.50, Sony uklanja ovo ograničenje i developerima omogućuje da iskoriste svih 333 MHz. Otključavanje procesora nije donelo nikakvu korist već izdatim igrama, što su na radost korisnika ispravili developeri custom firmvera, o čemu ćemo opširnije pisati malo kasnije.
Pomenućemo još i konektabilnost, konzola je opremljena USB i Infrared portovima, a na mrežu se povezuje bežičnim putem (802.11b standard).
Jedina odluka koja je izazvala podeljena mišljenja je upotreba optičkog medija, nešto što do tada nije viđeno u prenosnoj konzoli. Iako je mogao da skladišti skoro četiri puta više podataka od konkurentskog kertridža koji je koristio Nintendo DS, upotrebljivost svakako nije bila na njegovoj strani. Pored krhkosti kućišta u kom se nalazio disk, njegova upotreba zahtevala je postojanje mehaničkog čitača koji je značajno povisio cenu izrade konzole, a pritom povećao potrošnju baterije i stvarao vibracije prilikom čitanja diska.
Dva su razloga zbog kog se Sony odlučio na upotrebu UMD diska i pored njegovih mana. Prvi je pokušaj da se onemogući piraterija, jer prazne diskove i uređaje za pisanje nije bilo moguće nabaviti u slobodnoj prodaji, a drugi, ambicija da stvori još jedno tržište na kom bi se mogli prodavati filmovi. Na žalost kompanije Sony, nijedan od dva postavljena cilja nije ostvaren. Prvi jer su pirati potpuno zaobišli korišćenje diskova, a drugi jer su filmske kuće posle početne loše prodaje diskova vrlo brzo počele da napuštaju format.
HARDVERSKE REVIZIJE
Za ovih deset godina PSP je doživeo četiri hardverske revizije, a prva je usledila malo više od dve godine posle objavljivanja. PSP-2000, poznatiji kao PSP Slim pušten je u prodaju sredinom 2007. godine. Slim je zaista opravdao svoje ime, u odnosu na prvi model lakši je 90 grama i tanji 4 mm. Ekran je svetliji, sa manje ghosting efekta što je učinilo 2D igre znatno igrivijim. Nažalost, revizija je povukla sa sobom i lošiji kvalitet izrade. Umesto mat plastike koja se nalazila na poleđini originalnog PSP-1000 modela, ovde je iskorišćena tanja, sjajna plastika, a mehanizam UMD čitača je uprošćen. Od Slim modela pa nadalje, sve konzole dolaze sa 64 MB RAM memorije, 32 MB više nego u originalnom modelu. Dodatna memorija iskorišćena je za keširanje podataka sa UMD diska kako bi se ubrzala učitavanja, ali nije stavljena na raspolaganje developerima zbog očuvanja kompatibilnosti novih igara sa originalnim modelom.
Druga revizija, PSP-3000 ili PSP Slim & Lite se pojavila na tržištu godinu dana kasnije. Pored mikrofona i nekoliko kozmetičkih promena, pre svega dugmića i prstena na vratima UMD čitača, donosi novi ekran sa poboljšanim bojama i kontrastom. Kao rezultat izmene RGB matrice ekrana ghosting efekat koji je postojao na ekranima prethodnih modela zamenjen je interlejsingom, što nije dočekano sa posebnim oduševljenjem.
PSP Go predstavlja najveće odstupanje od prvobitnog koncepta. Napušten je monoblok dizajn i iskorišćen slider mehanizam. Potpuno je napušten UMD format i konzola dolazi sa integrisanih 16 GB memorije. Ekran je smanjen sa 4.3 na 3.8 inča, a dodata je i Bluetooth komunikacija koja se može iskoristiti za povezivanje DualShock 3 kontrolera. Na Go model se može gledati kao na eksperimentalni izlet u svet digitalne distribucije izazvan pojavom iPhone uređaja i uopšte eksplozijom tržišta pametnih telefona. Iako je finansijski potpuno podbacio, ovaj projekat je kompaniji Sony sigurno poslužio da izvuče važne pouke.
Poslednjom, budžetskom revizijom pod nazivom E1000 Sony je pokušao da spusti cenu konzole što niže pa su u odnosu na prethodne modele ovde izostali WiFi čip i stereo zvučnici. Konzola dolazi sa novim ekranom koji nema problema sa interlejsingom i stoji rame uz rame sa ekranom iz Slim revizije koji je verovatno i najbolji koji je ugrađivan u PSP. E1000 je dostupan samo u Evropi.
Sve revizije poseduju Memory Stick čitač i sve verzije osim PSP-1000 i E1000 poseduju TV izlaz.
IGRE
PSP je iza sebe ostavio sjajnu biblioteku igara. Nije izostala podrška kako japanskih i zapadnih 3rd party izdavača, tako ni Sony in house studija. Serijali kao što su God of War, Motorstorm, Resistance, Wipeout, LittleBigPlannet i Syphon Filter, dobili su uspešne spinoff nastavke na PSP platformi. Veliku ulogu odigrao je i Japan studio serijalima Patapon i Loco Roco.
Najznačajniju 3rd party podršku pružili su – Rockstar svojim GTA naslovima, koji su ujedno i jedne od najprodavanijih igara na konzoli, Square Enix Dissidia serijalom, rimejkom Final Fantasy igara i grafički impresivnim Crisis Core naslovom, takođe Konami Metal Gear naslovima, Capcom megapopularnim serijalom Monster Hunter, Sega Phantasy Star, Virtua Tennis, Valkyria Chronicles serijalima, kao i neizostavni EA, Activision i Ubisoft mnoštvom portova svojih uspešnih franšiza, od kojih valja izdvojiti Burnout, Medal of Honor, Rock Band Unpugged, Marvel: Ultimate Alliance, X-Men Legends i Lumines.
Od manjih izdavača značajniju podršku pružili su – Atlus Persona serijalom, Nihon Falcom Ys i Legend of Heroes serijalima, Nippon Ichi Cladun, Prinny i Disgea igrama, Marvelous odličnim Half Minute Hero i Grand Knight’s History i Clap Hanz Hot Shots Tennis i Golf igrama, a ne treba zaboraviti ni Level 5 sa sjajnim strateškim RPG-om Jeanne D’Arc.
Posle izlaska iPhone uređaja i eksplozije popularnosti mobilnog gejminga korisnici su često kritikovali Sony zbog nedostatka malih igara koje su sticale sve veću popularnost na mobilnim telefonima. Deo publike se oštro bunio protiv portova sa kućnih konzola u korist manjih igara opisivanih rečenicom koja se često ponavljala bite sized, quick and easy to pick up and play while on the go. Kao odgovor na ovo u oktobru 2009. Sony pokreće Playstation Mini program kojim promoviše download only igre veličine do 100 MB koje su igrive na PSP i PS3 konzoli. Program se pokazao relativno uspešnim, zahvaljujući njemu dobili smo igre kao što su Age of Zombies, Fieldrunners, Angry Birds, Echoes i Floating Cloud God Saves the Pilgrims, a Sony je uspeo da ostvari odličan odnos sa indie developerima koji i danas uspešno održava preko PlayStation 4 i Vita platformi.
Gledajući sa ove vremenske distance, zanimljivo je primetiti potpuno obrnutu sliku u slučaju naslednika, Playstation Vita modela, gde korisnici traže velike AAA naslove nasuprot poplavi indie igara koju Sony i developeri stavljaju pred korisnike.
Za razliku od Zapada gde su izdavači praktično napustili PSP već 2010. godine navodeći ekstreman nivo piraterije kao razlog, u Japanu je situacija bila potpuno drugačija. U međuvremenu je izašao zavidan broj igara, od kojih su neke prevedene i na engleski, a podrška je uspešno nastavljena, za sada poslednja najavljena igra izlazi u februaru 2015.
OPERATIVNI SISTEM
Operativni sistem je UNIX derivat koji koristi XMB (Cross Media Bar) grafički interfejs preuzet sa PlayStation 3 konzole. U početku je bio vrlo rudimentaran sa svega par dodatnih funkcija – UMD player, Video player, Music Player i Photo Viewer. Kako je vreme prolazilo, dodavano je (i ukidano) mnoštvo funkcija. Konzola je doživela šest velikih iteracija softvera i završila sa verzijom 6.60.
Neke od korisnih aplikacija koje su dodate tokom života uključuju Web Browser sa podrškom za Adobe Flash, Internet radio, Skype, Remote play Playstation 3 igara i PlayStation 1 emulator. Vremenom su poboljšavani Music i Video Player, kome su ukinuta sva ograničenja pošto je Sony doživeo neuspeh na tržištu UMD videa.
Iako se Sony u početku trudio da što češće osvežava OS novim dodacima, vremenom su se izmene uglavnom svele na neuspešnu borbu protiv piraterije. Posle verzije 5.00 iz oktobra 2008, koja je donela direktan pristup Playstation Network servisu, nove verzije su uglavnom donosile bezbednosne ispravke. No, kako je Sony posustajao i dizao ruke od PSP operativnog sistema, tako je sa druge strane rasla i jačala zajednica koja je razvijala modifikovani operativni sistem – custom firmver.
CUSTOM FIRMVER
Kao što smo napisali custom firmver, ili skraćeno CFW, predstavlja modifikaciju oficijelnog Sony firmvera na kojoj je radila brojna hakerska zajednica čiji je nesumnjivo najznačajniji član bio španski programer i tvorac prvog CFW-a (2.71 Special Edition) – Dark Alex.
I pre pojave custom firmvera postojali su načini za pokretanje neoficijelnih aplikacija na konzoli, međutim jednostavnost korišćenja i modularnost koju je on doneo podigli su upotrebu uređaja na sasvim novi nivo. Koliki je uticaj imao na život konzole govore i intervjui sa hakerima koje su pravili mejnstrim mediji, između ostalih BBC i IGN, ali i pominjanja u intervjuima čelnih ljudi kompanije Sony u to vreme, Džeka Trentona i Fila Harisona, i to ne u obavezno negativnom kontekstu. Kad bismo morali da opišemo uticaj CFW-a na sudbinu PSP konzole u jednoj rečenici, bila bi to – najbolja stvar koja mu se desila i koja ga je nažalost ubila.
Izdvojićemo samo najvažnije stvari koje je omogućio CFW.
- Igranje igara sa memorijske kartice. Korisnici su mogli da prebace igre sa UMD diska na memory stick u image formatu, ne morajući da nose sa sobom krhke diskove. Pored toga učitavanje igara sa kartice je brže nego sa diska i štedi bateriju jer se ne koristi motor UMD čitača. Ovim je otvoren nesmetan put pirateriji, jer je bilo dovoljno preuzeti igru sa interneta i prebaciti je na konzolu kao i svaku drugu datoteku bez dodatnih modifikacija.
- Otključavanje punog potencijala konzole . Moguće je podići takt procesora i poboljšati performanse igara koje su razvijene pre nego što je Sony otključao takt na 333MHz (Wipeout Pure, GTA Stories, Daxter, Outrun i dr.). Takođe, moguće je spustiti takt i štedeti bateriju. Od samog početka uklonjeno je ograničenje rezolucije od 320×240 piksela u Video player aplikaciji koje je Sony nametnuo zbog popularizacije UMD videa.
- Homebrew (neoficijelne aplikacije). Danas možda čudno zvuči, ali 2005. godine čitati stripove i e-knjige na prenosnom uređaju sa ekranom od 4.3 inča bio je pravi doživljaj. Emulacija starih konzola gde god da ste, takođe.
- Pluginovi. Korišćenje PSP konzole kao kontrolera na računaru, igranje igara na monitoru u fullscreen varijanti ili kontrola računara putem PSP konzole učinile su ga mnogo zanimljivijim uređajem nego što je Sony planirao.
- Potpuna GUI kastomizacija. Kroz CXMB plugin dobili smo neograničene mogućnosti menjanja izgleda operativnog sistema.
EMULACIJA NA PSP KONZOLI
Zahvaljujući custom firmveru, PSP je postao Meka mobilne emulacije. Prvi put posle N-Gage hibrida bili smo u prilici da zaigramo igre sa starih konzola na prenosnom uređaju sa fizičkim kontrolama, ovoga puta na neuporedivo većem ekranu i hardveru koji je sve to mogao glatko da izgura. Možemo reći da kad je emulacija u pitanju, PSP predstavlja XBOX u džepu.
Potpuno su emulirane prve četiri generacije konzola, sve od Atari 2600 modela, pa do NES, Mega Drive i Super Nintendo platformi. PlayStation je savršeno emuliran u oficijelnom emulatoru, dok je kompatibilnost Nintendo 64 emulatora osrednja sa dosta problema u emulaciji.
Emulirani su svi članovi Game Boy familije i Sega Game Gear, kao i velik broj osmobitnih i šesnaestobitnih računara kao što su Commodore 64 i Amiga 500.
Pored velikog broja igara, preko dosbox emulatora moguće je pokrenuti i pravi Windows 95!
PSP EMULACIJA
PSP igre je oficijelno moguće igrati i na PS Vita i PlayStation TV (Vita TV u Japanu) konzolama. Prednosti igranja na Viti su osetne, ekran je veći, življih boja, skoro bez ghostinga, što se posebno primećuje u 2D skrolujućim igrama, analogni stikovi su izdignuti i kvalitetnije izrade. Desnom stiku, koji ne postoji na PSP konzoli, moguće je dodeliti funkciju bilo kog dugmeta ili kursora čime se olakšava igranje nekih FPS i TPS igara. Isto važi i za touchscreen kome je moguće dodeliti funkcije do četiri dugmeta (u svakom uglu ekrana po jedan), pa se izbegava zamorno stiskanje dugmića u igrama sa mnogo teksta.
Iako Vita TV ne donosi ništa novo, jer je igranje igara na TV-u dualshock kontrolerom moguće još od Go revizije, povezivanje je sada maksimalno pojednostavljeno, a igre se renderuju fullscreen u 720p ili 1080i rezoluciji nasuprot nativnoj rezoluciji u letterbox modu kod prethodnih modela sa TV izlazom.
Neoficijelno, igre je moguće igrati na PlayStation 3 konzolama sa instaliranim custom firmverom i na računaru gde sijaju u punom sjaju jer je u PPSSPP emulatoru moguće desetostruko povećati rezoluciju, uključiti post processing i texture upscaling. Emulator postoji i na Android operativnom sistemu.
LEGACY
Na kraju se vraćamo na pitanje iz uvoda – Šta je moglo da krene loše po Sony? Sa ove distance, rekli bismo piraterija i iPhone. Nekontrolisana piraterija koju je omogućio custom firmver naterala je mnoge izdavače da napuste PSP. Sony je više puta pokušavao da ih privuče nazad, ali sa polovičnim uspehom. Te kampanje su nam donele neke odlične igre, ali je veći povratak izdavača izostao. Sa druge strane, pojava iPhone uređaja i stvaranje tržišta mobilnih igara odvukla je značajan broj korisnika koji bi se možda odlučili za kupovinu prenosne konzole i to baš iz starosne populacije od 15 do 25 godina na koju je Sony pre svega računao.
Uzimajući u obzir ove okolnosti, da li je PSP bio uspeh ili ne? Zavisi iz koje perspektive se posmatra. Visoka očekivanja koja su nastala posle Sony konferencije na E3 2004. godine samo su delimično ispunjena. Glavni i jedini konkurent Nintendo DS prodao se u skoro dvostruko više primeraka, ne postoji dilema ko je pobedio u tom ratu i to ne možemo nazvati uspehom.
Nasuprot tome, prodati više od osamdeset miliona konzola i otkinuti trećinu tržišta neprikosnovenom Nintendu, pritom ostavljajući za sobom desetine fantastičnih igara, može li se to nazvati neuspehom?
Sigurni smo da svako ko je posedovao PSP tih dvehiljaditih zna tačan odgovor.
No Comment