1

“It’s impossible for words to describe what is necessary to those who do not know what horror means. Horror…  Horror has a face… and you must make a friend of horror.”

Za one koji ne znaju (verovatno ne bi čitali ovo) Mass Effect, ukratko, predstavlja jednu od najzapaženijih, i u poslednje vreme najomraženijih trilogija u sferi video igara prethodne generacije. Igrač preuzima ulogu Šeparda, osobe koja je faktički jedna polovina intergalaktički super vojnik, druga polovina Gospod Bog. Zajedno sa svojom bagrom vanzemaljskih odmetnika i seksi svemirskim ženskama pokušava da spreči nadolazeću invaziju svemirskih krpelja koji su rešili da isisaju život celom univerzumu. Suptilni elementi RPG žanra i brzina modernih FPS igara bili su umotani u lepo struktuiranu priču koja je, za razliku od ostalih igara u to vreme, pružala veliku interaktivnost i pregršt mogućnosti koje su bile na raspolaganju igraču. Igrač je u pauzama između glavnih misija imao zavidan broj sporednih misija i mogao je da procunja po nekoliko lokacija u celom univerzumu koje su mu omogućavale da sazna nesto više o svetu, a usput i da opali po koju vrstu iz bogate flore i faune koju je univerzum pružao.

I na samom kraju, Šepard umire od šarenih posledica loših ocena na fakultetu scenarista.
I na samom kraju, Šepard umire od šarenih posledica loših ocena na fakultetu scenarista.

Mass Effect je kao franšiza uspela da uradi nešto nemoguće u poslednje vreme, dostigla je status nečeg najboljeg, ali ujedno i najgoreg na svetu. Prelepi roštilj koji jedete u raspaloj kafani, bomba od devojke koja se naskakala po jednom omanjem stadionu, dok vi pokušavate da je opravdate kako nije znala šta radi, Star Wars Special Edition, Generacija Pet sa Đorđem Davidom. Mass Effect je svaka od tih lepih stvari… i Đorđe David. U trenutku kada počnemo da pišemo o svim pozitivnim elementima koji krase ovu franšizu, nemoguće je izbeći one tri (sa DLC paketom, četiri) sitnice koje pokopavaju bilo šta lepo rečeno o njoj.

No, pokušajmo da stvari gledamo pozitivno i okrenemo se ka budućnosti. Ili nećemo. Ili ipak moramo.

Next gen je polako počeo da poprima svoj oblik. Kako se spušta prašina nakon ovogodišnjeg E3 sajma, igrači konačno dobijaju sliku o tome šta nova generacija tehnologije konzola može da priušti. Pored novih kolačića kao što su Sunset Fortress, Destiny – nova franšiza kompanije Bungie, Viktorijanski Vukodlaci – Order 1886, videli smo i dosta standardnih prvotimaca na igralištu (pročitajte i EmuGlx e3 2014 reportaže: Microsoft, Sony, Nintendo, EA&Ubisoft). Kodžima nas je počastio novom Metal Gear Solid igrom, pritom i dalje misleći da je vic da Dejvid Hejter neće biti u igri toliko svež, 343 guraju Master Chiefa tamo gde mu nije mesto, a Nintendo Super Mario. Međutim, negde između termina za zabole me i Sims3 izgleda gore od Sims2 konferencije, čuveni Bond negativac EA Games je otvorio konferenciju sa svojim novoindoktriniranim pulenom Bioware i nekom ženskom koja svira vilončelo. Nakon trejlera za nešto što sam mogao da pretpostavim da je Dragon Age 3: The Indifference,  načuo sam zvuke poznate melodije. Usledio je kratak uvid u to šta nas otprilike očekuje u novom poglavlju posrnulog svemirskog epa. Obuzet nevericom pokušao sam da to stavim na papir i podelim sa lepim, muževnim posetiocima nam sajta. Unapred moram da napomenem da će ovo biti na neki način, okršaj sa samim sobom tokom ovog teksta – beskompromisna, surova borba sa svojom mračnom stranom, kao u dobrom starom dokumentarnom filmu Road House sa Patrik Svejzijem. Drugim rečima, doći će do konflikta interesa sa sopstvenim mozgom i to u sred pasusa, mozda i rečenica. Obzirom da sam do sad, nakon sto neko pomene Mass Effect uspevao da izustim nešto sto se moze reći  da je polovično formirana misao posle koje se skidam go i trčim po fudbalskom terenu, ovo se moze shvatiti kao veliki korak napred. Za mene.

Nakon sto sam pogledao E3 prezentaciju još jednom i usput potražio jos neke informacije u mračnim i prašnjavim internet bibiliotekama uspeo sam da donekle pretpostavim sta bi to dočekali za nekih par godina i izložim to ovde kao potencijalnu temu za vođenje diskusije.

PAST EFFECT
Pre nekoliko nedelja, pojavila se jedna zanimljiva konverzacija na brilijatno relevantnom Twitteru. Jedan izvor, koji tvrdi da je blizak developeru, okačio je working title za sledeći naslov jedne popularne franšize. Želeći da bude interesantnan, ili da pokuša da bude ono što danas ljudi kažu kriptičan, izostavio je slova u podnaslovu, želeći da ljude zaintrigira i natera ih da razmisle.

Kntntor?
Kntntor?

Ako je inicijalan izvor predstavljen tako, ta reč ne moze biti ni kfzntyxs ni asnttnt ni flntjst, ali možemo sigurno zaključiti da je ta reč Contact. Ako pomenem da je franšiza u pitanju Mass Effect, možemo slobodno da lupamo slova nasumice ili bilo šta drugo pretvarajući se da je ovo neka realistična verzija vešalica pa da igramo dok nas neko ne obesi.

Ne kažem da je naslov igre loš, ipak je gospodin napomenuo da je working title u pitanju, čak i ako poverujemo da je on stvarno blizak izvor iz Bioware kompanije i ovo rešimo da shvatimo ozbiljno, možemo slobodno zaključiti o čemu se zapravo radi. Ostaje nam jedino da se zapitamo zašto se to radi?

Bilo kom hardcore, pa i softcore fanu pomenute franšize je možda poznat događaj po imenu The First Contact War, odnosno rat između Turijanaca i ljudi otprilike 20 godina pre Šepardovog galopiranja po plavim vanzemaljskim guzama. Sto znači da hrabri mali Kanađani možda rade nešto što Holivudu nije palo na pamet poslednjih 20 godina, a to je – prequel!

Prequel kao format i koncept priče predstavlja zanimljiv način formiranja posebnih narativa u okviru nekog postojećeg mitosa ili univerzuma bilo kog medija. On omogućava da, pored osnovnih priča saznamo nešto više, što ne mora da bude strikno određeno Džon Konorom i Lenard Nimojem koji se vraća iz budućnosti. Međutim, dugogodišnje iskustvo govori da se radi o klišeu obavijenom nedostatkom svežih ideja.

Ti, ti..
Ti, ti..

Misleći da prosečan gledalac nijes sposoban da razdvoji elemente koji uslovljavaju ljubav prema nekom štivu, Prequel Policija nastoji da ubaci još (I JOŠ!) starog i poznatog, samo da bi zadržala njegovu pažnju, a da pritom protivreči i samoj sebi. Zašto bi neko gledao Star Wars The Clone Wars ili uopšte najsvežiju trilogiju Ratova Zvezda ako znamo da će na kraju jadni Anakin postati Džejms Erl Dzons? Poznavajući ishod događaja donekle podrazumeva odbojnost da se ponovo vežemo za likove i ta sama imerzija, termin koji svaki put kada se izgovori postaje sve gluplji, prestaje da postoji. Svaki sukob ili situacija koja bi se trebala smatrati kritičnom, automatski gubi na težini ako već znamo sudbinu.

Zašto bi onda neko igrao igru čiju istoriju vrlo dobro znamo, a čiji kraj smatramo za najlenji završetak jedne epske trilogije?

Šta mi zapravo možemo očekivati od pre-Šepard igara? Što se tiče funkcionalnih stvari, gejmplej je odavno uprošćen i sveden na preslikani (ruku na srce, poboljšani) Gears of War šablon. Borbe postaju iste i neizazovne obaveze koje moramo da pregrmimo kako bismo došli do slatkog vanzemaljskog seksa nakon rasprava sa anemičnim vanzemaljskim političarima i đuskanja po mračnim vanzemaljskim noćnim klubovima, što ujedno čini i najbolji segment igre, te na tom polju možemo sigurno očekivati dosta zanimljivih stvari. ALI moramo da se pitamo kuda to vodi? Posledice “Raspeća” u poslednjem delu loše su se odrazile na Mass Effect univerzum, pa i na same fanove. Zašto bi nas onda interesovalo bilo šta što je išlo pre toga?

Mi znamo da ne postoji neki abnormalno veliki događaj pre nego što se pojavio prvi Reaper (ako ne računamo debakl na jubilarnoj Citadel modnoj reviji te turbulentne 2125. godine), što znači da će priča sigurno biti manjih dimenzija (ako zaračunamo i da će se razvući na novu trilogiju, negde daleko u galaksiji odjeknuće mini implozija). Nekome ovakav kanon možda i zvuči zanimljivo, ali taj neko izgleda da zaboravlja da pričamo o Bioware kompaniji koja je logiku odavno zamenila demencijom. Tako da, umesto nove, originalne priče sa potencijalno zanimljivim obrtom, možemo očekivati recikliranu varijantu prve trilogije gde se gotovo isti takav događaj dogodio ranije samo što nisu Reaperi nego Creeperi, i nije Šepard neko Karađorđe. Malo pominjan kolosalni događaj se zataška nekom super spejs vlaškom mađijom, a mladi N7 padavan Dejvid Anderson na kraju donosi bebu sterilnoj porodici Šepard i kaže im da će ovo dete za nekih 30tak godina prvo par puta menjati pol, rasu i facijalne karakteristike jedno 5 minuta, a zatim krenuti u neverovatnu svemirsku jebivetriju od 60 sati (i 60 nivoa razvoja karaktera). Ne zaboravimo pritom i obavezne cameo pojave nekih likova koji su makar indirektno povezani sa likovima koje znamo iz prošle trilogije, čisto ako budu mislili da zaboravljamo da igramo Mass Effect (gej romansa sa dvopolnom asari matrijarhom?!).

Moji sinovi će ti vratiti za ovo ne zvao se ja Gordon Vošington Vakarian
Moji sinovi će ti vratiti za ovo ne zvao se ja Gordon Vošington Vakarian

Ne kažem da je neizvodljivo, uživali smo u prequel igrama i pre. Deus Ex Jensen Revolution je uspeo da stvori univerzum koji je drugačiji od prvog dela, a naročito od drugog. Kodžima je odavno već počeo da pretvara Big Bossa u pravog Dart Vejdera u svom suludom Metal Gear svetu.  Isto to će možda nastaviti i u Phantom Pain nastavku.

Kažem možda pošto niko ne veruje pedesetogodišnjem Japancu koji liči na sedamnaestogodišnjeg Srbina iz Petnice.
Kažem možda pošto niko ne veruje pedesetogodišnjem Japancu koji liči na sedamnaestogodišnjeg Srbina iz Petnice.

Možda su ovo pogrešni primeri. Svaka priča pomenutih igara, bez obzira sto je deo franšize, ipak se oslanjala na svojoj individualni set pravila i elemenata koji predstavlja, zamršava i razrešava u toku jedne igre. Bioware ovo mora da predstavi kao novu franšizu u poznatom univerzumu i da se nekako provuče kroz iglene uši. Još od samog početka, Mass Effect serijal je obećavao kontrolu i mogućnost izbora prilikom istraživanja sveta unutar tih igara i posledice istih koje će biti veoma osetne u narednim delovima. Dobro napisana priča, bogata mitologija, odlični likovi, barem u početku su prkosili žanru koji je odavno bio isfuran poput mlade splavarke. Međutim, na kraju trećeg dela ispostavilo se da i nije baš zapravo tako. Igrači nisu zapravo oni koji su odlučivali ishod. Ta čast pripala je trima duginim bojama propraćenim ultrakratkim, minimalno deskriptivnim završnim sekvencama. Stavljajući priču nove trilogije par decenija unazad podrazumeva da je izbor igrača već možda i uzaludan.

FUTURE EFFECT
Sa druge strane, ako pogledamo malo bolje prezentaciju koja se pojavila na E3 konferenciji, videćemo neke interesantne stvari.

Početak Kejsi Hadsonove androgene alopecije
Početak Kejsi Hadsonove androgene alopecije

Pored očiglednih obećanja i nekih gluposti o tome kako Bioware sluša svoje fanove, između cele te Kejsi Hadson buke i obaveznog odmeravanja u next-gen tehnologiji, u tom early production snimku možemo da vidimo znak N7. Svaki fan bi prepoznao taj oklop kao osobu koja je nosila taj oklop. Ako zanemarimo da je to još uvek u ranoj fazi možemo da postavimo neke teorije.

Po dizajnu oklopa, može se reći da ce Bioware ipak pokušati da priču pogura dalje. Ma koliko to suludo zvučalo u ovom trenutku. Ovo može da nas reši sumnje da je priča smeštena u vreme Turijanskih ratova. Tačno je, ako pogledamo hronološki, Kit Dejvid Anderson je bio jedan od prvih N7 vojnika i učestvovao je u Turijanskom ratu, što ne isključuje mogućnost za prequel, mada ova spekulacija se odnosi čisto sa vizuelne strane. Uzmimo u obzir da je priča prvog dela smeštena 2183, što bi značilo da bi se vizuelni identitet oklopa ipak minimalno razlikovao ako bi priča bila smeštena dvadesetak godina ranije (Turijanski ratovi su počeli 2157. godine).  Ovo možda deluje kao hvatanje za slamčicu kroz priložene informacije, ali ako bi se ispostavilo da je to tačno, to bi onda bila jedna potpuno nova trilogija, slobodna da napreduje dalje imajući u vidu sve događaje koji su se desili ranije. Nakon Šepardove priče i oštećenja Mass Relay kapija, meštani galaksije moraju da pronađu novi način za putovanje kroz galaksiju i nove mogućnosti za uspostavljanje veza sa odsečenim mestima. Pretnja Reapera je gotova, sto bi značilo da nas očekuju novi negativci, novi likovi, nove zavrzlame. Ovo bi ujedno i osiguralo poverenje najvećih fanova, jer ćemo imati prilike da vidimo likove koji su preživeli prethodnu trilogiju, kao i uvid u njihove živote posle Šeparda. Postoji čak i mogućnost da nam se neki od njih pridruži u novim putešestvijima, kao veteran i podsetnik na one lepe delove prve trilogije.

Šepard kao Šepard nije toliko bitan lik. Štaviše on je jedan dosadan lik. Bolje rečeno, on je interesantan koliko je igrač interesantan. Ako ste interesantni onda je i Šepard interesantan. Ako ste dosadni onda šta da vam radim. Njegova priča jeste gotova i novi protagonista uopšte ne bi predstavljao problem dokle god igrač ima mogućnost da ga učini zanimljivim.

I dokle god ne liči na vanbračno dete Džoš Brolina i Ben Afleka ja sam zadovoljan
I dokle god ne liči na vanbračno dete Džoš Brolina i Ben Afleka ja sam zadovoljan

Međutim, ova varijanta ima druge, mnogo veće probleme. Ako se priča nastavlja, da li je to 50, 100, 200 godina posle prve trilogije, to opet znači da kanon mora da se nastavi na neki način. Bioware mora da se odluči koja od duginih boja je bila presudna za dalji nastavak franšize. Tehnologija, kao i vreme i proces pravljenja igara nisu toliko napredovali da ispoštuju import save game fajlova, što je jedna od glavnih karakteristika Mass Effect igara. Bioware je na neki način uspeo da izbor epiloga prve trilogije napravi tako da njihov koncept bude potpuno identičan, a opet, potpuno drugačiji. U oba slučaja, odvratan.

Imali smo Destroy, Control i Syntesis, što bi značilo da, kako bi uveli priču u novi narativ, Bioware mora da napravi 3 nova početka trilogije. Ili, ako se ispostavi da (opet) ispadnu neverovatni idioti i izaberu Sintezu kao kraj koji su nam kroz celu igru gurali i ubeđivali nas da je najbolji. Taj kraj je postavio Šeparda kao ultimativnog sajber Neo Isusa i stvorio savršenu simbiozu svake rase u čitavoj galaksiji. Mass Effect univerzum je onda postao utopija, lišena svakog razloga i smisla za novim sukobima. Igrač bi bio prinuđen da svaki dan zaliva svoje sajber cveće i da kod komsija Bože Reapera ogovara onog komšija Garu što kalibrira svog stojadina4000k do 5 ujutru u garaži. Jedini izbor bio bi kako da se obuče taj dan, gde da stavi svoj svemirski krevet i da spremi svoje svemirske palačinke. Sims Effect.

VAST EFFECT
Poslednja teorija može biti ujedno i najzanimljivija, pod uslovom da su fanovi spremni za ozbiljno razmišljanje van kutije. Ta teorija je vezana za koncept ciklusa, osnove priče serijala. Sta ako bi priča nove trilogije bila smeštena za vreme nekog drugog multiverzuma? Drugim rečima, šta ako bi Mass Effect4 odlučio da izvede jedan Final Fantasy?

BOLJE!
BOLJE!

Tačno je da su Turijanci, Salarijanci, Asariji, Krogani sada već duboko urezani u duše i mozgove fanova, međutim, Bioware uporno insistira da je novi ME nešto potpuno drugačije, sa novim rasama, novim svetovima za istraživanje i potpuno novim pričama. Međutim, viđali smo to i ranije, jedna priča se završi, i studio onda obeća da kreće ispočetka, samo kako bi na kraju pokazali da nisu razmišljali dalje od svog sigurnog prostora. Master Chief se stalno vraca u Halo igrama, Snejk je opet Snejk, samo je sad Big Boss koga ne zovu Big Boss nego Snejk itd. Ova tvrdnja bi možda konačno mogla jednom da se ostvari. Bioware bi onda na taj način i konačno pokazao da je stvarno vešt stvaralac priča i svetova što uporno tvrdi da jeste. Na taj način, Mass Effect postaje nešto potpuno drugačije, možda čak i više od inicijalnog koncepta. Jedan sandbox različitih univerzuma, samim tim i različtih priča koji su opet na neki način povezani, franšiza koja bi mogla da potraje decenijama i koja bi kasnije mogla da preko različitih medija proširi svaki od tih svetova. Mass Effect bi mogao da se pretvori u pravi gejmerski Star Trek. Ima sve moguće parametre da to ispuni. Sa igara na knjige, sa knjiga na stripove sa stripova na film, televiziju… Umesto toga dobijamo filmsku adaptaciju prve trilogije, čiji je scenarista bio zadužen za prethodne filmove Adama Sendlera. Da.

Razmislite na trenutak. Mogli bismo da budemo Proteanci u nekim svemirskim zavrzlamama pre njihovog sukoba sa Reaperima. Ili neka potpuno nova rasa, smeštena čak i pre poznatih ciklusa čije smo obrise videli u svim dnevnicima koje smo pronašli dok smo tumbali sa našim nenormalnim MAKO vozilom u prvom delu igre. Doduše, videli smo N7 oklop u novoj prezentaciji ali niko nije isključio i pojavu ljudi u novom ciklusu. Putovanje kroz vreme, paralelni univerzumi Dragon Age mashup, bilo šta od ustaljene norme da priča mora da bude nastavak ili predstavak.

Nije ni ova teorija bez svojih mana. Odbacivanje poznatog iako ponekad moze biti poželjno, znatno se može odraziti na ustanovljenu bazu fanova. Ako ljudi ne budu prisutni u novom nastavku, to znaci da ćemo morati da se zadovoljimo sa nekom od vanzemaljskih rasa. Što uopšte nije loše. Ali znate kako developeri bilo čega danas vole da kažu, gubi se ljudski faktor u priči, priča deluje previše otuđeno. Bolje je da budemo glupi svemirski marinci, to nam je nekako blisko umesto da pokušamo da uradimo nesto novo. Trend zapadnjačkih umetnika posle rušenja bliznakinja se nekako previše okrenuo tom nekom gritty realizmu, i čim su otkrili da im je lepo da izuste tu reč gritty počeli su da je guraju tamo gde grittyju nije ni mesto. Betmen je PREVIŠE gritty, Alisa u zemlji čuda je gritty, Snežana i sedam patuljaka gritty, čak i Štrumpfovi, GRITTY! Ako nam nešto nije poznato i gritty realistično onda to mora da je preveliki rizik za novčanik.

Odvratno. Kakve su im ovo palme?
Odvratno. Kakve su im ovo palme?

Ni ova stvar nije strana ljudima iz Bioware. Setimo se drugog dela Dragon Age igara gde su iz nekog razloga mislili da je odlična ideja da izbace izbor rasa prilikom pravljenja lika i umesto toga smo dobili Emo Drvoseču sa originalnim imenom Hawke, “e” je nečujno kao i “Bioware” u Odlična ideja, Bioware. Sećam se starih dana gejminga, gde nas nije bilo sramota što igramo sredovečnu devicu Larija ili Sam & Maxa, pa čak i starog isprebijanog Mudokonca Ejba. Gejming industrija sigurno nije počela nabildovanim marincima vec inovativnim idejama koje se ili isplate ili propadnu, ali ta ideja svejedno opet ostaje kao specifičan osvrt na određeno vreme, kao i referenca iz koje se nešto može naučiti i unaprediti. Samo tako i može da napreduje.

Mass Effect naročito nije bez svojih grešaka, ali je u početku stvarno predstavljao jednu sjajnu ideju. Kao i igre kompanije Quantic Dream, nastojao je da poljulja današnje normalno shvatanje narativa u video igrama kao jednu liniju, i to pretvori u mrežu mogućnosti za igrača. Nešto što čak i film ne može trenutno da uradi. Apsolutna pažnja osobe koja učestvuje i funkcioniše zajedno sa pričom i polako kreira svoj put i svoj kraj na osnovu svojih postupaka. Problem sa završetkom trilogije nije bio taj što je kraj bio tužan ili glup, već nije bio ispričan kako treba i nije ispunio obećanje pravog izbora.

Nova generacija igara možda donosi višak poligona i još više zamagljuje liniju između stvarnosti i računarske grafike, ali postavlja se pitanje da li je to dovoljno.

Da li će posrnula franšiza uspeti da nauči nešto na svojim starim greškama ili će nastaviti da zavarava igrače, pa i sebe, da je bitniji način predstavljanja i reklamiranja ideje od njene realizacije. Možda je previše rano da donosimo bilo kakve zaključke i da unapred blatimo predstojeći nastavak ali ostaje činjenica da ćemo nove svemirske mutljavine u narednoj igri očekivati sa malo većim oprezom no inače.