Ovih dana je poprilično teško biti inovativan u igračkoj industriji, pogotovo kada je ispred vas izazov kao što je reboot jedne od najpoznatijih franšiza. Još je veći izazov ukoliko uzmemo u obzir da je razvojni tim koji je radio na toj igri poprilično omražen kod igračke publike zbog recikliranja postojećih ideja. Pored toga, činjenica da cela industrija teži ka open-world iskustvu ni po čemu ne potpomaže situaciji. Šta onda uraditi drugačije, kako servirati naizgled dobru ideju u svetu u kojem open-world igara ima na pretek, a istovremeno pokušati da se razlikujete od ostalih?

Ubisoft je baš takav izazov imao sa Ghost Recon Widlands, poslednji (ili prvi, pošto se gleda kao na reboot franšize) naslov iz istoimenog serijala. Pošto se radi o nezvaničnom, novom početku franšize, razvojni tim je nekako imao odrešene ruke što se tiče mnogo stvari, sa jedne strane i gameplay mehanike, kao i sveta u kom servira celu ovu igru. Da, kao i većina razvojnih timova su se definitivno odlučili na jednu stvar, open-world sistem. Kako je sve to ispalo za jedan od najpoznatijih, linearnih taktičkih pucačina? Hmm… mešovito!

wildlands-9

Priča, kako obično biva u Tom Clancy serijalu, prilično je predvidiva – neki generic negativac je odlučio da napravi haos u nekoj tamo državi i naravno jedini spas je USA USA USA! A kako USA ne sme da se meša toliko u spoljnu politiku, ali ipak neodoljivo želi, na scenu stupaju Ghosts, tajna specijalna jedinica/plaćenici koji su obučeni za hirurško brze i precizne napade, a uz to i da budu neprimećeni. Na vašem društvancu je da oborite glavu Santa Blanca kartela, naravno uz pomoć lokalnih Kataris 26 pobunjenika, koji manje-više nisu od neke pomoći i vaših real life prijatelja koji bi želeli da uskoče u ovakvu avanturu. Drugim rečima, jako je poželjno igrati sa živim partnerima nego sa AI-em, ne zato što je loš, nego zato što je igra koja traje 40+ sati definitivno zabavnija u društvu; a naravno tu je i nezaboravno trolovanje automobilima, helikopterima, nameštanje neprijatelja nekome ko nije sposoban da izađe na kraj sa njima i tako dalje. Generalno, svaka igra je zabavnija u coopu, pa i ova!

Widlands je Ubisoftova najambicioznija igra, kada se uzme u obzir svet koji su napravili – divnu Boliviju sa preko dvadeset regija gde se svaka razlikuje po izgledu, reljefu, načinu napredovanja kroz igru, kao i neprijateljima. Igra je TOLIKO velika da će vam nekada biti potrebno 5-10 minuta doći do markera, možda i više ukoliko se ukrcate u neko ultra sporo vozilo – pro tip: ne radite to u traktoru! Prelep engine koji je na neki način kreiran specijalno za ovu igru, ili bolje rečeno modifikovan, uspeo je da prikaže stvarno prelepe pejzaže, slične onima kakve viđamo na razglednicama raznih zemalja. Uz svu tu lepotu je pomogla naravno i priroda Bolivije, njena raznolikost i čar koju pruža i u stvarnom životu.

wildlands-2

Konstrukcija misija je poprilično okej smišljena uzevši u obzir ovaj ogroman svet – u skoro svakoj regiji vlada po jedan uticajan član Santa Blanca kartela. Da bi došli do njega potrebno je pronalaziti informacije, ispitivati manje pijune u celoj toj priči, istraživati i oslobađati razne nedužne građane za prikupljanje informacija. Posle nekoliko main misija vam se otvara mogućnost, tj. saznajete poziciju glavonje koji drži regiju i onda nastupa ona prava ultimativna bitka! Rešetanje BOSS-a 10 minuta dok ne padne! Ah ne, hvala bogu, to je možda bilo u The Division, ali ne i ovde.

Ubisoft se nekako opametio i sredio sistem napredovanja, scale-ovanja neprijatelja i finalnih obračuna sa bossovima. Za razliku od “tamo nekih” igara gde vam treba ceo kovčeg municije, ovde su svi neprijatelji poprilično obični ljudi. Naravno, ukoliko nisu UNIDAD specijalci koji su natrontani sa nekoliko slojeva pancira, zatim ukoliko ste neprecizni i headshotovi vam ne idu od ruke, možda ćete se malo pomučiti da ih oborite – 10 metaka top. Kao što smo rekli, obračuni sa glavonjama su poprilično jednostavni, težina neprijatelja ne zavisi koliko ste blizu bossu već od regije u kojoj se on nalazi, da li je ona važna za distribuciju droge, obezbeđenje, propagandu i tako dalje.  Veća “muka” je skupiti informacije, provaliti u računar u UNIDAD kampu koji periodično sarađuje sa Santa Blanca kartelom, nego smestiti metak u lobanju glavnog lika u regiji.  Njegova egzekucija poprilično zavisi od onoga kako ste vi raspoloženi i koji playstyle volite: ukoliko ste naloženi na specijalne jedinice, savršen je stealth prilaz, ukoliko ste obožavaoci akcionih filmova 80-tih i 90-tih, i Rambo-style je skroz okej.

wildlands-2

Tu dolazimo do mehanike, koja je iznenađujuće dobro osmišljena. Kretanje likova vuče korene od Ghost Recon igara sa PS2 i Xbox Classic ere, ima tu par fora i fazona, ali generalno likovi su “drveni” samo u prvih par sati igre, jer ipak nisu pravljeni od gume da biste mogli da ih okrećete i skakućete kako se vama prohte. GR Wildlands je pucačina iz trećeg lica sa opcionim nišanjenjem iz prvog, što doprinosi preciznošću u važnim trenucima, pogotovo ukoliko ste stealth tip. Kao što smo već napomenuli, igra se može preći na više različitih načina, a na vama je da odlučite kojim prilazom ćete nastupiti. Naravno, stealth sistem je odlično odrađen, skoro pa perfektno, možda predstavlja čak i jedan od najboljjih i najzadovoljavajućih sistema i gameplay mehanike ovog tipa na tržištu. Još je bogatije iskustvo ukoliko igrate sa prijateljima i koordinirate glasom, planirate napade dok dronom markirate neprijatelja i tiho čistite kampove. Sa druge strane, AI is not that shabby, at all! Štaviše! Poprilično je koristan, pogotovo ukoliko koristite “Sync shots” koji su neka vrsta cheata, easy mode-a ili kako god, ali uvek dođe taj trenutak kada više NE MOŽETE da ponavljate neku misiju 10 ili više puta. Pored svega toga tu su i sporedne misije koje možete odraditi – preporučljivo je završavati ih zbog mogućih nadograđivanja. U svakoj regiji pored seta glavnih imate i preko desetak onih neobaveznih, a razlikuju se po nekim već postojećim šablonima u ovakvim open world igrama. Sa druge strane, iako generički napravljene, nekada je poprilično zadovoljavajuće završavati ih, pogotovo ukoliko igrate u coopu.

Tu dolazimo do oružja, ono šta je krasilo svaku Ghost Recon igru i nudilo apsolutno zadovoljstvo ljubiteljima ovih plemenitih stvari. U igri ima toliko oružja da svaku regiju možete odigrati sa nekoliko setova. Najnezahvalnija stvar u svemu tome je to što igru možete preći čak i sa prvim oružjem, jer kao što smo rekli, pištoj je pištolj, jedan metak ubija u glavu, nebitno kog je kalibra. Tu nekako dolazimo do te… nezahvanosti prema onima koji žele da kompletiraju igru, skupe sva oružja, sve attachmente koje pronalazite i tako dalje. Leveling sistem je tu čisto da zakomplikuje stvari i da donese smisao napredovanja. Možete sakupljati skill poene levelingom ili nalaženjem po mapi, a oni vam služe za otključavanje dodatnih gadgeta, nadogradnju postojećih ili unapređenje otpornosti vaših saboraca, brzinu oživljavanja i tako dalje. Nebitno je koji ste level kada napadate neku regiju, jer vaš damage, otpornost i sve ostalo ne zavisi od svega toga, već čisto od vašeg skilla i umeća. Poprilično lep i osvežavajuć sistem koji vas ne tera da grindujete ukoliko to ne želite.

Ghost Recon Widlands nije igra bez svojih mana. Ogroman, ali stvarno OGROMAN svet nekako izgleda da nije ispunio svoje potencijale, kao da vam je nametnuta prevelika površina u kojoj nema previše stvari za uraditi. Sistem napredovanja, nadograđivanja i otključavanja stvari je poprilično lepo osveženje za sandbox open-world igre. Praktično nećete imati utisak da vam je nametnuto da završite što više stvari ako ciljate da istražite apsolutno celu mapu. Pored svega toga, ovo je jako lepo ispunjen naslov sa preko 100h raznolikog gameplaya ukoliko želite da završite većinu stvari. Naravno, tu je problem repetitivnosti, ali trećina navedenog vremena će biti istraživanje neotkrivenog i divljenje novim, različitim regijama. Ghost Recon Wildlands je igra koja je primarno napravljena za COOP i najviše nudi u tom modu, pa ukoliko ne možete naći partnere, nekako sumnjamo da ćete imati strpljenja da je završite sami, baš zbog pregršt stvari koje je potrebno odraditi i načina na koji je virtuelna Bolivija ispunjena.