Danas retko nalazimo igre koje su istinski teške, razvojni timovi modernih igara u njima uglavnom ostavljaju izbor težine nama. Ipak, i pored tog izbora, najveća težina neke nove igre nije ni približna nekim starijim naslovima. Ovaj trend se malo smanjio sa dolaskom „indie“ igara, koje, veoma često, pokušavaju da ponove jednostavnost i težinu starijih igara. Ninja Gaiden i njegova dva nastavka za legendarni NES (Nintendo Entertainment System) su opšte poznati kao najteže igre koje NES sistem može da ponudi u svojoj ogromnoj biblioteci igara. Razlog nenormalnoj težini retro igara uglavnom dolazi zbog limita starijih sistema, igre kao što su Castlevania ili Ghost & Goblins su veoma kratke i zbog toga moraju da budu teške i izazovne, inače biste spomenute igre završili za pola sata. Tecmo je Ninja Gaiden prvo izbacio za arcade kao klasični beat ’em up u stilu Golden Axe i Streets of Rage igara i odmah posle toga, port za NES, koji je klasični 2D akcioni platformer.

Pored toga što je Ninja Gaiden poznat po svojoj težini, takođe je poznat kao jedna od prvih igara koja je imala cut scene između nivoa i veoma dobru priču za to vreme. Te scene su, za to vreme, bile veoma dobro napravljene, pune odlično odrađene interakcije između likova i ponekih akcionih scena, nešto sto se na NES-u nikada, do tada, nije viđalo. Priča prati nindžu pod imenom Ryu Hayabusa, koji je u potrazi za osvetom nad osobom koja je ubila njegovog oca. On ubrzo upoznaje devojku Irene (čije ime saznamo tek na kraju igre, tj. sazna onaj koji uspe da pređe igru!) koja ga prvo upuca, i tek kada ga zatvori u tamnicu objasni kako je svet u opasnosti od drevnih demona. Priča je veoma luda i ide na sve strane, ali to je ono što čini pola zabave, i iskreno, ono što vas vuče da završite igru… barem da biste videli gde će vas avanture odvesti.

Prvo što primetite, kada najzad krenete da igrate, je koliko igra podseća na Castlevaniu. Primitivan „HUD“ sistem koji zauzima gornji deo ekrana, sekundarna oružja, način na kojih ih koristite i pronalazite i naravno odbačaj unazad, koji Ryu uradi svaki put kada ga neki neprijatelj dodirne. Razlike naravno postoje, priča je smeštena u sadašnjost, Ryu je, za razliku od Simon Belmont-a, veoma agilan i brz i umesto biča koristi svoju vernu katanu. Igra je podeljena na 6 actova, koji su podeljeni na nekoliko nivoa, i na kraju svakog acta vas dočekuje bitka sa velikim šefom. Oni su možda najlakši deo ove igre (osim zadnja tri, ali doći ćemo do toga), ne postoji nikakava taktika osim “udri dok ne eksplodira”. Ono što čini Ninja Gaiden teškom igrom su dve stvari, već pomenuti odbačaj unazad i neprijatelji koji se ponovo stvaraju čim malo pomerite „ekran“ u bilo koju stranu. Neprijatelje čine razne nindže, vojnici i nekakvi ludaci sa sekirama, ali najgori i ubedljivo najteži i najdosadniji od njih su leteći neprijatelji. Ptice kamikaze koje vas prate po celom nivou ako ne uspete da ih ubijete ili slepi miševi sa svojim putanjama letenja kao Meduzine glave iz Castlevanie. Ryu može da odskače od zida do zida i da se “lepi” na njih, i tada je veoma ranjiv. Ovo “lepljenje” za zid predstavlja veliki problem kada u obzir uzmemo činjenicu da vas neprijatelji svakim udarcem odbace unazad. Ako tokom udarca niste upali u bilo koju obližnju rupu, najverovatnije ćete se zalepiti za neki obližnji zid i primiti još par udaraca dok uspete da siđete sa njega.

Postoje sekundarna oružja koji vam mogu dosta pomoći u ovom paklu od avanture, tu su naravno šurikeni, vatrene magije, štit od vatre i tehnika pod imenom „jump & slash“ koja vam omogućava da, dok se vrtite u skoku i koristite svoj mač, uništite neprijatelje pre nego što dodirnete zemlju. Igra dostiže najveći nivo izazova u zadnjem „Act-u“. Pored toga što morate da pređete najteže poslednje četiri deonice igre, morate pobediti i glavog šefa koji ima tri preteške forme. Ovde pravilo „udri dok ne rikne“ ne važi, glavonja ima određene paterne koje morate naučiti i savladiti kako biste ga uništili. Jedina caka je što umesto da vas igra, kada umrete na bossu, vrati na „checkpoint“, vraća skroz na početak nivoa i ceo taj haos morate ponovo da preživite. Srećom, postoji beskonačno nastavaka u igri i možemo samo da pretpostavimo da se razvojni tim sažalio na igrače, jer ne moramo svaku formu glavnog šefa ponovo da prelazimo. Ako ste jednog uništili i zaginuli na drugom, kada se najzad vratite imate ponovo šansu da probate da ga pobedite. Postoji određeni ritam na kojem se Ninja Gaiden bazira, bez obzira koliko je igra teška, sa malo vežbe i pamćenja pozicije neprijatelja, moguće ju je preći. Jedan naš mali savet je da nikada ne stojite u mestu, samo se krećite, to je ključ uspeha i kada jednom uhvatite ritam, sekcije koje su vam zadavale probleme preći ćete u roku od par minuta. Kontrole su veoma precizne, tako da ćete, za svaku grešku, moći da krivite samo sebe. To je i osnova teške a dobre igre, gde težina ne potiče iz lošeg dizajna.

Grafički, prvi Ninja Gaiden sa NES-a se i dan danas veoma dobro drži, paleta boja je odlično uklopljena i veoma živopisna. Ryu i neprijatelji se ne stapaju sa pozadinama i zbog toga ćete uvek primetiti kada vam se nešto približava i bićete svesni svoje pozicije na ekranu. Muzička podloga sadrži ranu osmobitnu tehno melodiju (ako je tako možemo nazvati), koja je takođe veoma brza i zarazna kao i većina drugih fantastičnih NES melodija. Zvučni efekti su odlični, svakog neprijatelja kojeg uništite prati veoma zadovoljavajuća eksplozija i kada uzimate i iskorištavate sekundarna oružja prati ih, naravno, jedinstven efekat.

Ninja Gaiden je igra zbog koje dečaci, najzad, postaju muškarci. Izmoriće vas, namučiće vas i verovatno će kontroleri leteti po sobi, ali najzad, kada dođe vaš dan i pobedite igru, boljeg osećaja nema. Iskustvo je jedinstveno i retko koja igra može da kopira taj osećaj danas. Definitivno nije preporučena onima koji žele samo da se opuste uz dobru igru, ali ostali koji traže pošten izazov, isti će itekako dobiti u Ninja Gaidenu.

Grafika: 4.5 Odlična grafika, puna dešavanja uz veoma retko usporavanje.
Zvuk: 5.0 Instant klasik, odlične melodije koje savršeno pašu uz igru i brzu akciju.
Kontrole: 5.0 Savršene kontrole, svaka greška je samo vaša.
Zabavnost: 3.5 Ovo je najteža kategorija, igra je veoma zabavna, ali onima koji ne žele izazov ovakvog kalibra, ne verujemo da će doprineti puno zabave. Čak i onima koji su spremni na izazov, igra će izazivati frustracije.