Novi talas retro fanatizma u video igrama oživeo je i doveo u prvi plan neke sisteme koji za vreme svojih generacija nisu ni izbliza imali toliku popularnost. Dok su (mini) reizdanja prvog Nintenda i Super Nintenda itekako iskusni potezi Japanskog gigaganta zabave, većina trezvenih stanovnika Interneta se pita zašto bi iko želeo minijaturnu verziju Nintenda 64. Istina Nintendo 64 iako gubitnik tada, nije bio SEGA Saturn. Pričamo o konzoli koja je bila sinonim za lokalni multiplejer vikendom u četvoro i masovne okršaje u bombama kao što su Mario Kart 64 i Goldeneye. Isto tako je donela i naslove koji su ugravirali mnogo toga što je danas apsolutni standard u video igrama. Nabrajati imena ovih klasika bilo bi ozbiljno vređanje inteligencije svakoga ko čita ovaj tekst. Ok, Ocarina of Time, Majora Mask, Mario 64, većina igara od RARE-a, itd. I da, Nintendo 64 je uveo pucačine iz prvog lica u mejnstrim na konzolama, dominatan žanr narednih deset godina generalno. Ipak u poređenju sa PSX konzolom N64 nije imao šta da traži. Tih 10-15 naslova nisu bili dovoljni da zanemare: nikakvu podršku spoljnih studija, kontrolere od kojih i dan danas bridi palac, kertridze kao format za igre i apsolutno užasan frejm rejt u većini naslova. N64 je otišao u istoriju kao primer svega onog najboljeg što je do tad definisalo Nintendo a i daleko više svega onog lošeg što će nakon toga definisati Nintendo.

Danas kada su i sećanja na loša gejming iskustva lepa sjećanja a opterećenja 4k i HDR standardima klasična upucavanja u mozak, vraćati se na sisteme koji su u svoje vreme bili ismevani i zaobilaženi nekako vraća i na suštinu onoga što su video igre. Upaliti nešto nepoznato i bez hajpa deluje kao autentično iskustvo (inače trenutno jedan od najvećih razloga tolike popularnosti indi tržišta) plus stvarno sada nikoga ne zanima što je recimo 32x dodatak za SEGU bio fejl. Izgleda kul i kul je istražiti koje igre postoje za njega, kako je radio (ili nije radio), šta je izdato a šta nije izdato. Isto tako Nintendo 64 je kad je retro hajp u pitanju konzola u usponu. Biblioteka od skoro 300 igara, mizerna u odnosu na konkurenciju tada, veoma je laka da se istraži i definiše šta je obavezno da se barem upali a šta da se zaobilazi. Samim tim potraga za sakrivenim gemovima je veoma jalova. Neće se desiti ništa što se nije desilo tada ako pokrenete recimo Aerofajters Asolt, Badi Harvest jeste prvi sendboks naslov i to je sve što treba da vas zanima a Legasi of Darknes je i dalje prilično loša Kastlevanija. Osim za fanove Kastlevanije. A šta je Hibrid Heven? E to je već druga priča.

Konami je bio pored Kapkoma i Skvera jedan od indikatora da sa N64 nešto ne štima. Firma koja je do tada davala bezpogovornu podršku prethodnim Nintendovim konzolama u 3D eri opredelila se više za CD pa je njihov doprinos (iako ne beznačajan) daleko manji bio na N64 nego na PSX gde su drmali kavez jako. Razvijan od strane Enetertejment Osake na čelu sa Jasuo Dakaijem, Hibrid Heven je trebao da bude N64 odgovor na tada popularan Metal Gear Solid. Postoje špekulacije da je igra to i bila prvobitno ali je usled Kođiminog negodovanja da bi to zbunilo fanove franšize, otišla u drugom smeru. Do samog kraja tragovi ovoga su ostali od kopiranja sukoba među nekim od likova, super tajnog državnog udara, pa do boks arta. Na prvi pogled Hibrid Heven stvarno deluje kao lejm Metal Gear Solid. Ovde nastupa prvi bizaran momenat a to je da je Hibrid Heven u stvari RPG što je na N64 konzoli maltene nepostojeće kao žanr. Tu nije kraj jer je to iskombinovano sa recimo kretanjem iz trećeg lica koje podrazumeva trčanje, skakanje i ajde pucanje. Poznato je da je N64 imao problem sa odsustvom igre koja bi parirala Tomb Raideru a o tome svedoče otkazani naslovi kao što su Rika ili Velvet Dark koji su trebali biti pandan Lari Kroft. Samim tim Hibrid Heven je imao preozbiljan hajp od sajmova do gejming magazina kao miks žanrova sa kojima sistem oskudeva. Trejleri su izgledali odlično, ozbiljno, premisa zanimljivo, postojala je podrška za visoku rezoluciju uz pomoć ekspenžn peka naravno i vajd skrin (opcija koju je na konzoli posedovalo jako malo naslova, recimo Turok 2 ili Perfect Dark). Po izlasku 1999. Hibrid Heven je popio uglavnom kritike osrednje igre sa masom lažnih obećanja, ideja koje ne funkcionišu i zamršenim storilajnom. Bilo je i gorih. Sa druge strane publika na konzoli je već bila izverzirana za pucačine, platforme i multiplejer naslove pa i ako ga je neko kupio ili iznajmio brzo ga je ugasio.

Reći da je Hybrid Heaven dobra igra je na granici zdravog razuma. A reći da je loša igra i smeće je potpuno na teritoriji nerazumnog. To malo tekstova o ovom naslovu koji se mogu naći na Internetu a mahom datiraju iz prethodne decenije, (pogotovo ako se uzme u obzir ko je to tad uopšte i čitao) su znak da je Hybrid Heaven opskuran sa velikim R. Naslov je svakako obrađen na sada čuvenom YouTube kanalu za N64 fanatike pod nazivom N64 Glenn Plant. Svako ko je gledao ovaj kanal doduše zna da Glenn Plant jako voli N64 i da će od njega negativnu kritiku dobiti jedino Karmagedon i Fifa 99 pa je često funkcija njegovih recenzija diskutabilna. Hibrid Heven sa druge strane spada u njegove objektivnije recenzije pa eto preporuke da se odgleda. A sada o čemu je reč.

Vanzemaljski brod Gargantuanaca, zapravo laboratorija za razvoj klonova i Hibrida koji se vode kao Bio-Naoružanje se nalazi ispod Vašingtona. E sad šta su na tom brodu klonovi a šta hibridi veliko je pitanje jer ono što vanzemaljci rade u stvari je miksovanje svog DNA sa drugim rasama kako bi stvorili ultimatvna stvorenja spremna da preuzmu kontrolu na bilo kojoj planeti. Nekako su ljudi idealna opcija za miks sa Gargantuancima i bez ovog predznjanja igra se otvara sa Diazom, operativcem Hibrida, od kojih dobija u svom stanu komandu da je ubačen KLON Dzona Slejtera među telohranitelje američkog predsednika. Jednom kad ga ubije zameniće ga predsednik hibrid. Diaz ničim izazvano u podzemnoj železnici ubija Slejtera a zatim biva zarobljen od strane ostalih Hibrida sa kojima izlazi na kraj u liftu do broda i tu počinje igra. Narednih sat dva igrač je u ulozi Diaza dok eventualno ne dođe do dela broda u kojem se krije pokret otpora Gargantuanaca. Tada se otkriva da su Gargantuanci svo vreme kontrolisali telepatski u stvari Dzona Slejtera a on je samo izgledao kao Diaz uz pomoć njihove kamuflaže. Pravi Diaz je bio na brodu i on sad potpuno posramljen, dodatno je motivisan da nađe Slejtera i osveti se što je bacio ljagu na njegovo ime. Dakle igrač je u ulozi Dzona Slejtera. Ludilo. Ovakav početak koji je jako zahtevno prepričati i objasniti je već sam po sebi vredan paljenja igre. Igra nažalost do samog finala ne radi ništa više ni približno lucidno sa pričom, tu je odred Hibrida koji imitira Fokshaund, finalni susret Slejter-Diaz da se ispoštuje Likvid-Solid Snejk problematika i iznenađujuće urnebesno finale koje nekako igru ne tera u parodiju već je super kul. Pod uslovom da vam do tog trenutka igra odavno nije postala parodija. Hibridi i klonovi ostalih bića i monstruma sa broda su uglavnom zverinjak sa kojim ulazite u sukobe i nije nikome data neka kompleksnija uloga u samoj priči. Moguće je da je dosta toga u samom razvoju igre odbačeno, zbrzano i prilagođeno skromnim mogućnostima konzole. Tome bi mogao da svedoi i dosta otaljan engleski prevod što je pomalo neshvatljivo za igru koja je ciljala tako visoko. Od Hibrid Hevena su očigledno svi digli ruke mnogo pre nego što je izašao.

Ono po čemu je Hibrid Heven najviše unikatan je sistem borbe što na samom početku igre teško da je evidentno. Slejter ima samo jedan pištolj koji je verovatno najgore oružije u istoriji video igara. Sa njim onesposobljava robote koji ga detektuju i to se odvija u ril tajmu. Pištolj proizvodi efekat nekakvog soničnog prdeža ali je neverovatno efikasan za to čemu je namenjen pa nije strašno. Nišanjenje takođe jasno oponaša Resident Evil sa pucanjem isključivo iz mesta. Kada počnu sukobi sa ozbiljnijim neprijateljima borba se odvija isključivo pesnicama, nogama i sumo rvačkim zahvatima, i tada kreće Hibrid Heven. Slejter ulazi u ring sa neprijateljem odmah pri uočavanju istih i koliko dugo uspe da ih izbegava toliko će njegovi kontra udarci biti efikasniji. Ako popuni za to vreme skalu za udarce više puta udarce će moći da veže. Slejter se automatski leveluje posle nekog vremena ali je proces učenja udaraca ono što je zanimljivo. Slejter svaki drugačiji udarac nogom i rukom koji primi prvi put, automatski dobija kao opciju da ga koristi. Dakle za svaki specifičan nakaut o patos koji primite u kritičnom trenutku postoji i trunka olakšanja jer ga sad i vi znate. Koliko jak postaje taj udarac zavisi samo od toga koliko ga učestalo upotrebljavate. Specijalna municija koju Slejter nalazi u toku igre može biti upotrebljena pomoću već pomenutog pištolja u ovim borbama i rešiti značajno neke kasnije sukobe ali je u prvom planu ulična tuča na svemirskom brodu. Lomljenje glava i nogu reptilima, specijalnim agentima i nekim kopi pejst kreaturama iz popularne kulture nikada nije dosadno, doduše samo ako ste odabrali veću težinu.Verovatno je monotonija i veštačka inteligencija na koju se žale neki od recenzenata očigledna posledica igranja na easy i normal što jeste krivica razvojnog tima. Ko je oduvek želeo da iseva tenk nogom iz okreta na liftu u pokretu nebi trebalo da se buni i sve rupe koje igra kasnije ima na planu priče uspešno popunjava Krvavim Sportom.

Kako je RPG element prilično sveden u smislu da nekih značajnijih varijacija nema do kraja igre, akcenat je više na kontrolisanju Slejtera. Dakle precizno kretanje, disciplinovani kontra napadi i ravnomerna upotreba većine poteza prave od Slejtera Van Dama u ovom Kristofer Lambert okruženju. Iako lišen filozofije Hibrid Heven uči igrača da se preživljavanje na vanzemaljskom brodu ne razlikuje mnogo od preživljavanja na gradskom betonu. Ostatak onoga što sačinjava igra je značajan problem i tačka preloma. Tumaranje beskrajnim hodnicima svemirskog broda i nalaženje jednih te istih kartica za jedne te iste kompjutere i vrata plus izbegavanje već pomenutih sekjuriti botova nije zabavno. Skakanje i kretanje je takođe dosta problematično za igru iz tog perioda ali nije nešto našta bi se žalili N64 veterani. Igra u par navrata pravi iskorake sa nekoliko boss fajtova koji se odvijaju van ringa u ril tajmu i oni variraju od osvežavajućih do jednog neshvatljivo loše izvedenog kada je jako teško priznati sebi šta radite sa svojim životom.

Jednoličnost ambijenta vanzemaljskog broda je validna pritužba na level dizajn ali kasniji delovi izgledaju prilično zanimljivo i jezivo. Nekako je ta beskrajna veličina postrojenja koje nije šareno već mučno i depresivno u skladu sa temom i atmosferom same igre. Jedini put kada vidite površinu (grad) je naslovni ekran igre i epilog. Dakle ovo je igra pod zemljom, u svemirskim laboratorijama za biološko naoružanje, smrdljivim štekovima Gargantuanaca i kavezima gde se uzgajaju hibridi svemirskih nakaza i WWE boraca. Ovo ne treba da bude zabavno okruženje, pogotovo ne nekome ko je do malopre igrao Mario Party. Hibrid Heven je među mračnijim igrama koje može da ponudi N64 što jeste uzbudljivo otkriće.

Pričati o grafici igre za N64 danas je malo nezahvalno. Prostora za ismevanje ima najviše kada je u pitanju dizajn raznih random hibrida i neprijatelja i već pomenuti level dizajn svemirskog broda zna da udavi. Tu je i kritična situacija sa većom rezolucijom kada nastupa problem frejm rejta koji Hibrid Heven baca u neigrive N64 naslove. Da se razumemo igranje nije potpuno nemoguće ali svaki entjuziazam ima svoju granicu. Ako želite ovaj mod stvar je jasna – emulator. Na stranu sve to ovo jeste audio- vizuelno autentična Konami igra iz tog vremena (slava mu) i ko želi taj fiks neće biti svestan ovih minusa. Baš obrnuto može u svemu tome samo da uživa. Dakle ovo nije ružna igra ali nije ni Perfect Dark i malo tolerancije je neophodno. Muzika iako bez upečatljivijih tema, veoma je svedena i napeta, nije memorabilna ali deo je kompletnog štimunga.

U prirčniku zapostavljenih igara za N64 uz naslove kao što su Mišif Mejkers i Silikonska Dolina, Hibrid Heven je apsolutno deo niza. Inovativan, bizaran i autentičan RPG. Samim tim nije za svakoga ali ko želi da sagleda N64 iz jednog drugog ugla ne treba da gleda dalje.