U vremenu kada je jedina razlika između nastavaka popularnih franšiza cifra kod naslova, igre bez multiplejera faktički bezvredne za širo tržište a svaka iole veća inovacija rezervisana za indi scenu Metal Gear Solid stoji ponosno kao jedan od retkih serijala koji danas suštinski pomera video igre napred. Za ovo je zaslužan samo i isključivo Hideo Kođima, možda i poslednji pravi autor u industriji igara danas na legitimnoj poziciji. Još od 1987. godine, kada je prvi Metal Gear uveo koncept onoga što će kasnije postati stelt žanr, a što je zapravo bila uslovnost hardvera MSX2 konzole, jer na ekranu u isto vreme nije moglo da se projektuje previše karaktera, pa se šunjanje nametnulo kao idealna solucija. Kođima nikad nije prestao da reinventuje samog sebe sa svakim sledećim nastavkom, pritom pazeći da igra po pravilima industrije i održi lidersku poziciju. Svaki Metal Gear Solid je u trenutku izlaska bila igra koja donosi nešto potpuno novo, zakamuflirano u više manje prepoznatljive trendove koji se tada diktiraju. Tako prosečnog igrača nikad nije sačekala igra sa konfuznim kontrolama i komplikovanim interfejsom, pa sve i ako neko nije baš najbolje mogao da pohvata ko je Big Boss i da li je treći deo zapravo prvi deo, zadnji sinematik je uvek ostavljao utisak velikog igračkog iskustva koje već narednog dana želite da ponovite.
Taj ključ funkcionalnog gejmpleja, vrhunske prezenatcije i razgranate priče u maniru Ratova Zvezda recimo malo ko je uspeo da tako ubode i učini konstantnim. Ako uzmemo recimo Blizzard kao primer koji je svoj serijal Warcraft gradio na sličnim postulatima i eventualno ga unovčio u onlajn senzaciju od koje sad ni neka domaćica ne može da se odvoji kada uspava dete postavlja se pitanje šta je sprečilo Kođimu da ne napravi sličan korak. Ovde se krije drugi veliki značaj Kođiminog rada na ovom serijalu a to je da nikada nije bio dovoljan samo tehnički progres naspram priče i obrnuto. Kođimina gikovska pozadina (ili ti OTAKU kako god) je bila razlog da se smrtno veže za aktere i storilajn što je jedan manir fanatizma koji je više manje svako prepoznao. Otud je potpuno realno da svako ko nije upućen u Metal Gear sagu istu gleda sa izvesnom dozom ironije i sprdnje kao nešto nepotrebno komplikovano ali isto tako je i nerealno da postoji neko ko je zaigrao barem malo Metal Gear i nije naučio sve do najsitnijih detalja. U toj razgranatoj mreži genetskog inžinjeringa, nuklearnih kriza i višedecenijskih sukoba Peace Walker se definitivno izdvaja kao daleko najkompleksniji i najmabiciozniji Kođimin projekat takođe i sa daleko najmanje dobijenog kredita za ostvaren rezultat.
Sada kad svi sa nestrpljenjem očekuju Metal Gear Solid 5: Phantom Pain, i dok ponovo i ponovo prelaze surovo kratki intro zvani Metal Gear Solid 5: Ground Zeros postavilo se pitanje za većinu kežual gejmera gde se sve to uklapa u Metal Gear hronologiju. Ko su Čiko i Paz koje Big Boss spasava i zašto je bitna (SPOJLER) baza koja biva uništena na kraju igre (/SPOJLER), da li je Miler novi lik ili se pojavljivao i pre. Sve su ovo pitanja koja na neki način dolaze kao posledica jedne od retkih Kođiminih loših poslovnih odluka a to je da Peace Walker smesti na PSP konzolu. Naime Kođima je po završetku rada na Portable Ops-u imao ideju za nastavak koji bi integrisao jaku multiplejer komponentu i gde bi ujedno igračko iskustvo zavisilo od timskog rada te i stvorilo neku vrstu veze između igrača. Celom projektu Kođima je pristupio izuzetno ambiciozno i mahom angažovao i tim koji je radio na Metal Gear Solid 4: Guns of the Patriots te se jedno vreme razmatralo da se stavi broj 5 u naslovu ali se na kraju od toga odustalo. Drugi naslov koji se paralelno razvijao i bio neka vrsta spin off-a Metal Gear Rising Revengeance (bez Kođimine dirigentske palice) paradokaslno je privukao daleko više pažnje jer se radio za tehnički superiornije konzole te je samim tim od starta Peace Walker hajp bio daleko manji a i razvojni tim je prošao neku vrstu develpoment hell-a pošto je morao da se izrve sa znatno slabijim hardverom. 
Eventualno nakon izlaska Peace Walkera i pored dobrih recenzija igra je prvo flopovala na domaćem terenu u Japanu a zatim se ni u ostatku sveta nije preterano proslavila u prodaji. Razume se da je tvrdo jezgro Metal Gear fanova pribavilo igru a ko je morao i PSP međutim suma sumarum je da je mnogi nisu ni upalili. Eventualno Peacewalker je svoje mesto dobio u HD varijanti sa drugim i trećim delom koji su bili izdati za PS3 i XBOX 360, ali je i tu igrače sačekala igra koja iako u jačoj rezoluciji od izvorne sadrži slabe teksture i sinematike u stripovskom maniru (kao i u slučaju Portable OPS-a). Kođima je nametnuo novi transfering sistem u smislu da je uveo mogućnost prebacivanja sejva sa PS3 konzole na PSP što je svakako bila zanimljiva inovacija koja će posle da se integriše između PS4 i PS vita konzola. Međutim na stranu svi kvaliteti igre i izvorno i u HD reizdanju i Kođima a i svi mi znamo da živimo u eri gde igru prvo i osnovno prodaje grafika. Ko misli drugačije neka ode u Soni da ih pita zašto se izdaju sada tolike količine klasik naslova sa PS3 u PS4 varijanti i zašto generalno novija generacija konzola kuburi i dalje sa AAA igrama. Jednostavno tehnologija ide ispred razvojnih timova i danas smo došli do tačke gde gejmeri poseduju daleko moćnije mašine od igara koje mogu na njima da igraju. Vreme kada je izašao prvi Unreal i kasnije prvi Krajsis i samo odabarni su mogli da ga upale je iza nas. Sada morate da hakujete Watchdogs u PC varijanti da bi ste iole bili impresionirani ili vaši prijatelji da bi bili kako god. U takvom okruženju jedan Peacewalker je samo zanimljiv dodatak na disku sa dva velika klasika, za mnoge mala igra koja pokušava da imitira veliku igru. Kao što je već napomenuto to je velika šteta, jer je Peacewalker sasvim sigurno posle Snake Eatera možda i najbolja igra u serijalu. Teške reči ali tu smo da ih pravdamo.
Peacewalker se otvara četiri godine nakon događaja u Portable OPS i ono što se tretira u igri kao daleko važnije deset godina nakon događaja u Metal Gear Solid 3: Snake Eateru-u. Čak se u samom prologu igre događaji iz Portable OPS ni ne spominju ali su uračunati u radnju te ko smatra taj nastavak važnim za kanon ne mora da brine. Kođima jednostavno akcentuje događaje iz Snake Eater-a jer su od vitalnog značaja za razumevanje onoga što vas čeka u Peace Walkeru, i to je u neku ruku jedino što je važno da odigrate pre ovog dela, a ko je igrao i ostale nastavke svakako će imati jaču reakciju na događaje koje ga čekaju tako da kao i do sad Kođima ništa ne prepušta slučaju bilo da ste veteran ili novajlija na bojnom polju.
Igra se otvara sa Big Bossom koji na obalama Kolumbije trenira svoju novooformljenu jedinicu plaćenika nazvanu Vojnici bez granica (Militaires Sans Frontiers). Njemu i njegovom prvom zameniku u posetu dolazi Ramon Galvez profesor sa Instituta za Mir u pratnji svoje studentkinje Paz Ortega. Naime Ramon želi da regrutuje Big Bosovu jedinicu kako bi istražili delatnosti vojne jedinice poznate kao Mirovni Stražari (Peace Sentinels). Galvez vidi MSF kao jedine koji mogu nešto da učine pošto je Kostarika od završetka civilnog rata 1948. rasformirala sve svoje vojne jedinice. Big Boss eventualno prepoznaje da Galvez nije ono za šta se predstavlja i da je on u stvari KGB agent na šta Galvez preuzima loptu i pušta snimak koji je uhvatila njegova učenica Paz gde se jasno čuje glas njegove mentorke Boss, koju je Big Boss usmrtio na kraju Snake Eater-a. Finalno Galvez trguje time što nudi MSF-u da nakon što razreše krizu dobijaju obalu Kostarike kao svoju novu bazu odakle će konačno moći da deluju kako treba. Big Boss i Miler pristaju na ovu pogodbu pod izgovorom da će to učiniti za Paz (iliti za mir jer to zapravo znači njeno ime u prevodu što je jedna pametna paralela koju će imati priliku da učitaju samo najizdržljiviji igrači.) Veoma uskoro nakon dolaska na teritoriju Kostarike Big Boss saznaje da Mirovni stražari raspolažu sa mnogo ozbiljnijim naoružanjem u koje ulaze haj tek letelice i oklopna vozila vođena primitivnom veštačkom intelignecijom te i nuklearnim bojevim glavama. Ovde negde počinje ep koji se zove Peace Walker tipično za Kođimu jer mnoge igre danas bi se do tad već i završile.
Jednom kada konačno uzmete PSP ili gamepad u ruke sačekaće vas prva velika inovacija za sam serijal u vidu toga kako igrate Peace Walker. Naime igra je podeljena na sam gejmplej prelaženja kako glavnih misija vezanih za priču i sporednih, te menadžmentom vođenja novoformljene baze MSF-a koja je sad stacionirana u vodama Kostarike. Posle svake misije koju završite sve što ste uzeli bilo od vojnika (koje ako onesvestite možete evakuisati uz pomoć novog sistema koji se zove Fulton a podrazmeva padobran koji podiže vojnika u vazduh nakon čega ga kupi MSF avion) oružija, municije i planova za razvoj novih tehnologija ide u bazu. Nakon završene misije dobijate obračun svega što se desilo u bazi za vreme vašeg odsustva a zatim imate slobodno da se bavite svime vezanim za samo vođenje nečega što će eventualno da postane Outer Heaven (ovo će najbolje da razumeju prekaljeni vukovi serijala). Kako je ovo jedna nova teritorija Kođima je maksimalno prilagodio stvar tako da imate jednostavan tutorijal za sve sekcije u okviru baze u kojima ćete se naći prvi put nakon čega ćete sa lakoćom da upravljate istim. Same sekcije da ih tako nazovem nisu u startu sve dostupne već kako napredujtete sa glavnom pričom one se otvaraju i imate vremena da se postepeno navikavate na interfejs umesto da vas strefi sve odjednom. Sve je ovo savršeno uklopljeno sa razvojem događaja što je dodatni plus pa se progres same baze zapravo čini logičnim i daje osećaj kako snaga MSF postepeno raste pod vašom kontrolom.
Prvo i osnovno je raspored jedinica koje u startu imate u odredjenoj količini na raspolaganju a vremenom dobijate i nove na razne načine kao što su već pomenuto vojni zarobljenici, zatim jedinice koje će se random prijaviti na dužnost nakon obavljenih misija te jedinice koje možete razmenjivati onlajn sa drugim igračima. Svaka jedinica ima veoma pregledan status bar gde ćete videti koliki mu je skil za borbu, inženjenirng, kulinartsvo, medicinu i i prikupljanje informacija sa terena. U zavisnosti od toga koji mu je skil najvise razvijen stavljate ga u tu kategoriju a pored te postoje još dve grubo definisane kao ambulanta i zatvor gde jedinice završavaju nakon što neko doživi povredu ili pravi nerede do kojih obično dolazi kada sektor sa hranom nije na dovoljno visokom nivou u odnosu na broj populacije. Svakom od ovih sektora raste level u odnosu na pojedinačne sposopbnosti jedinica koje su u njemu međutim fora je što svaki sektor ima tačno određenu količinu ljudstva koju može da primi i vremenom neke jedinice moraju da odu u odnosu na neke naprednije ili da ih jednostavno prebacite u neki drugi sektor. Vremenom vaša baza neće biti mesto za svakoga i samo najbolji će moći da uđu u MSF redove. Kako raste level svakog sektora vremenom dobijate mogućnost da unapredite određena oružija i pomagala za koje u toku misija sakupljate planove za razvoj. Sve plaćate sa kreditom koji takođe dobijate nakon pređenih misija. Peace Walker na ovaj način motiviše igrača da igra sporedne misije istim intenzitetom kao glavne kako bi sebi olakšao progres a njih ne manjka, o čemu će biti reči kasnije.
Tu je takođe i segment slanja vojnika na druge frontove koji se odvijaju u maniru potezne strategije na koju nemate nikakav uticaj jednom kad lanisrate tim za bitku koja se završi dok vi igrate misiju. Rezultate možete kasnije samo pregledati a možete i odgledati kako se odvijala bitka što zna da bude veoma uzbudljivo iako je bitka već završena. Iz ovih možete izaći sa ranjenim vojnicima i naravno mrtvim posle čega trajno gubite tu jedinicu ali ako izvojevate pobedu vaši vojnici dobijaju ekspirijens poene i njhove sposobnosti jačaju u bazi. Kako su i ove bitke sve teže i teže vremenom ćete morati da ubacujete tenkove, helikoptere i druga oklopna vozila koja možete zarobiti u nekoj od mnogobrojnih sporednih misija kao i u nekoliko glavnih. Onda kada ni to ne bude dovoljno vreme je da na front lanisrate vaš sopstevni Metal Gear. Da. Peace Walker uvodi mogućnost pravljenja ove mašine i to zauzima svoju sopstvenu sekciju u bazi.
Pre svega treba napomenuti da je Peace Walker prva igra u serijalu gde Bossove koji su do sad bili psihički rastrzani pojedinci terorističih grupa sa svojim zanimljivim istorijatima prvi put menjaju četiri borbena vozila vođena veštačom inteligencijom. Jednom kada ih savladate sve u okviru glavne kampanje otvoriće vam se unapređene varijante u sporednim misijama a oni naijstrajniji doći će i do još jednog talasa najtežeg za savladati. Sve ovo valja napomenuti iz prostog raloga što se vaš Metal Gear u bazi spaja na dva načina. Prvi su delovi koje uzimate od ovih Bossova nakon što ih pobedite od kojih ćete jednom kad sklopite sve što je potrebno učiniti vaš Metal Gear funkcionalnim. Drugi daleko teži koji se može posmatrati kao jedna od mnogobrojnih igara za sebe je kompletiranje veštačke inteligencije vašeg Metal Gear-a. Naime vaš Metal Gear sadrži slotove za mobilnost, osećaj, napad i kontrolu. Što više sakupite ovih slotova u borbama sa bossovima vaš Metal Gear će bolje da funkioniše na ratištu. Međutim to je verovatno poslednja stvar koja će vam ostati nezavršena u igri iz prostog razloga što svaki od tri varijante četiri bossa sadrži određene slotove koji vama trebaju, a kako se slotovi pojavljuju random svaki put na kraju bitke u zavisnosti od toga koje ste gađali delove u toku borbe i imate samo minut da ih pokupite pre nego što mašina eksplodira jasno vam je da ako ste kompletista i želite da sklopite psihiči savršeno funkcionalnu mašinu broj obračina sa bosovima lako može da postane trocifren.
Što se tiče gejmpleja na terenu Kođima je očuvao više manje mehanike iz tehnički besprekornog Guns of The Patriots. Dakle Big Boss se šunja podjednako efikasno kao i što puca, dok je sama CQC komponenta (close quarters combat) malo unapređena te sad u jednom potezu možete oboriti nekoliko vojnika u nizu kada vas okruže. Možda najbitniji novitet je promena armora pre početka misije gde možete podesiti izbor naoružanja u okviru svakog armora u odnosu na to kakav vas sukob očekuje. Ako planirate šunjanje izabraćete laki armor u kojem ste pokretljivi i ali ujedno i ranjivi sa osnosvnim arsenalom pištolja za uspavljivanje i eventualno snajperom. Ako pak idete na nekog od bossova ili ne želite da izbegnete frontalni sukob jednostavno izabraćete teški armor u kojem postajete pokretni tenk, ne preterano brz ali poprilično izdržljiv sa sasvim dovoljno mesta za teško naoružanje. Generalno lista svih oružija i gedzeta kojih birate za vaš inventar je daleko najveća do sad i pruža milion i jednu mogućnost za stil igre koji želite da izgurate. Naravno količina izbora zavisi samo i isključivo od toga koliko dobro funkcioniše vaš razvojni tim u bazi, i koliko ste dobri u pronalaženju planova za razvoj novih oružija i tehnike na terenu. Otud iako je u osnovi glavna kampanja nešto kraća vreme koje je neophodno da bi se ona privela kraju se utrostručuje kada se ukalkuliše prelaženje dodatnih misija i menadzment baze te sa vas izbegavanje ovih aktivnosti neće odvesti nigde. Jednom kada glavne misije privedete kraju peti akt postaje zapravo vaš dalji angažan oko MSF postrojenja. Ovo je jedan veoma interesantan postupak kako Kođima uspeva igru da održi narativno aktivnom nakon što je glavna priča gotova (jedna osobina koja je do sad bila rezervisana uglavnom za RPG naslove gde imate potpunu slobodu izbora) i eventualno napravi neku vrstu zaključka gde je Big Boss u svemu tome kroz finale petog akta koje je ostavio za najupornije. Jedan gejmer kompletista veoma lako može nagurati preko sto sati gejmpleja na Peace Walker-u, cifre koje su rezervisane za mega naslove poput Skajrima i New Vegasa, što je veoma impresivno za jednu igru sa portabl konzole i pogotovo za Metal Gear naslov.
Tamo gde Peace Walker pada najviše je upravo prezentacija i veštača inteligencija. Svi minusi ove igre su diretkne uslovnosti koje su morale biti ispunjene kako bi ova količina sadržaja mogla biti smeštena na PSP od toga kako je predstavljena baza, do internacionalnih sukoba što su neke stvari koje prolaze nakon nekog vremena ali najviše je pretrpela upravo veštačka inteligencija neprijatelja. Njihovo vidno polje je izuzetno malo, reakcije spore i jedino ako planirate da igrate na šunjanje očekuje vas veći izazov. Boss fajtovi su sa druge strane uglavnom zahtevni i samo dobro opremljeni će olako proći kroz njih tako da Peacewalker nije igra lišena izazova, već jednostavno to je jedini trenutak kada se vidi da je igra port sa portabl konzole. Treba pomenuti da i Hari Gregson Vilijams redovni kompozitor serijala nedostaje iz jednačine i to se oseća. Iako ga menja ekipa koja je mahom saradjivala sa njim na MGS4 Guns of the Patriots sanudtrek je u izvesnoj meri manje upečatljiv nego što nas je Kođima inače navikao. 
Ko je gledao gejmplej za Phantom Pain sa zadnjeg E3 sajma verovatno je pomislio da konačno gleda Peacewalker onakav kakav je trebao da bude. No kako će Phantom Pain verovatno suštinski i idejno biti još jedan Metal Gear za sebe, u toj računici Peacewalker nikako ne treba preskakati. Radi se o jednoj od najprogresivnijih igara ove generacije pre svega za stelt i akcioni zanr, koja elemente drugih žanrova implementira tako da menjaju osnovu i budu više od kozmetičkog dodatka. Peacewalker je po izlasku bila previše mala igra da bi postavila standarde a HD reizdanje je došlo kasno. Ipak ko god da naleti na ovog diva, namerno ili slučajno teško da će moći da ga zaboravi.
No Comment