DmC: Devil May Cry (2013)

DmC: Devil May Cry predstavlja poslednje izdanje veoma poznate akcione franšize koja je od svog starta bila fokusirana na “hack and slash” i „beat ’em up“ gameplay koji je privukao milione igrača širom sveta u prvoj deceniji 21. veka. Smeštena u veoma zanimljivo okruženje u kom su anđeli i demoni postali konstantno prisustvo u našem svetu, prve četiri Devil May Cry igre su pratile avanture Dante-a, privatnog detektiva i borca za zaštitu čovečanstva. Dante je uspevao da preživi neverovatne avanture koristeći moći koje je dobio od svojih roditelja – demona Sparde i anđela Eve, koji su odbacili sve norme i ušli u nedozvoljeni brak koji ih je učinio neprijateljima celog univerzuma. Razvoj prve igre, izdate 2001. godine vođen je pod palicom poznatog japanskog režisera igara Hidekija Kamije kao akcioni spinoff Resident Evil franšize, dok su sledeća tri nastavka stigla od strane japanskog režisera Hideakija Itsuno-a.

Nažalost, dok su DMC1 i DMC3 doživeli značajne uspehe, DMC2 i DMC4 su bili dočekani sa osrednjim kritikama fanova i svetskih medija. Devil May Cry 2 je do danas ostao upamćen kao najlošija igra ovog serijala, a Devil May Cry 4 je imao problematičnu priču i likove koji su bez potrebe dodatno zakomplikovali svet koje su napravile prethodne DMC igre. Ovi problemi i pad prodaje igara su naterali vlasnika franšize Capcom da planira dramatične promene. Posle nekoliko godina razmišljanja oni su odlučili da je došlo vreme ne samo da se odradi kompletan restart priče i likova cele franšize, već da bi novi razvojni tim, koji nije lociran u Japanu, mogao da donese sveže ideje koje bi privukle nove i stare fanove u novi projekat koji bi mogao da izrodi i nekoliko nastavaka. Njihov izbor je pao na Engleski tim Ninja Theory, koji je sa igrama „Heavenly Sword“ i „Enslaved: Odyssey to the West“ dokazao kao pravi majstor za akcione igre i prezentaciju upečatljivih likova.

Način na koji je Ninja Theory napravio petu DMC igru je tema oko koje su se mnogi igrači i kritičari video igara prepirali godinama, od prve najave te igre pa sve do danas. Sa jedne strane oni su dobro pazili da restart franšize u sebi ima mnogobrojne elemente koji su popularizovani u originalnim igrama, ali su dodali i mnoštvo novina kojim je uprošćen način igranja, fizički su izmenili likove i dosta izmenili način na koji je priča igre ispričana.

Dve novine su donele najveće izmene – likovi i univerzum, kao i totalno novi sistem borbe napravljen u kooperaciji sa originalnim DMC timom iz Japana. Prva kritika koju su skoro svi imali o igri je dotakla likove i univerzum, koji su bili prebačeni iz „srenjovekovnog fantasy“ okruženja u mnogo realniji svet koji je baziran na modernom dobu. Naravno, da bi igra ostala u domenu originalne priče koja zahteva prisustvo demona i anđela, svet najnovijeg DmC nastavka je mnogo suroviji, a tik ispod površine običnog sveta se krije mračna tajna. Demoni su se već infiltrirali u naš svet, zauzeli pozicije moći u sferi politike, bankarstva i medija, a aktivno trovanje populacije je započeto sa popularizacijom energetskog pića koje su demoni napravili da bi ispirali mozak svima koji ga piju. U takvom okruženju, mlado siroče i delikvent Dante biva otkriven kao sin najmoćnijeg demona Sparde koji se pobunio protiv svoje rase i oženio Anđela Evu sa kojom je pobegao u naš, „realni“ svet. Iznenada ubačen u bitku protiv beskrajnih armija demona, Dante postaje deo pokreta otpora zvanog „The Order“ koji predvode mlada devojka Kat koja poseduje moć da vidi paralelnu demonsku dimenziju Limbo i njegov brat Vergil kojeg Dante nije sreo još otkako su njihovi roditelji umrli. Posle početne nesigurnosti i želje da bude ostavljen na miru, Dante lagano postaje sve više i više zainteresovan da se otarasi svih demona koji su krenuli da ga napadaju i uništavaju svet. Njegov najveći neprijatelj je trenutni vođa demona Mundus koji je ujedno i odgovoran za smrt njegovih roditelja, a veliki razlog za borbu Danteu ne dolazi samo iz osvete, već i zbog želje da sazna više o svojoj porodici i spasi Kat koja mu je postala veoma bliska.

Sve u svemu, Ninja Theory je uspeo da uradi veoma dobar posao sa razvojem likova i pričom, iako se starim fanovima nije svidelo što Dante kroz veći deo igre po izgledu i ponašanju ne podseća na onoga iz prošlih igara. Međutim situacija se menja napredovanjem kroz priču.

Ali, pravi razlog zašto je većina ljudi zainteresovana za Devil May Cry igre je njihov sistem borbe koji je napredovao i postajao sve komplikovaniji u svakom nastavku, i time omogućio igračima da zaista sami biraju kako da formiraju svoje kombo-e, napredne tehnike ili ako su zaista majstori, da koriste poteze Dantea i da rade zaista neverovatne akrobacije koje zahtevaju neverovatan tajming i posvećenost detaljima. Problem kod najnovije DmC igre je nastao zbog totalno novog sistema borbe koji je u svojoj osnovi više posvećen casual igračima i novajlijama. Ovo je još jedan segment koji je generisao nezadovoljstvo starijih fanova, mada kada se pogleda šta sve ova igra nudi, u njoj se zaista može naći velik izazov i sloboda za pronalaženje mnogobrojnih naprednih taktika igranja. Sistem borbe se svodi na skup poteza koji su isti za svako oružje koje Dante koristi, ali uz mogućnost za brzo menjanje svih dostupnih oružja od kojih naravno izdvajamo primarna, poznata iz starijih igara – mač Rebellion i dva pištolja Ebony i Ivory. Brzo menjanje mnogobrojnih oružja i deljenje bazičnih kombo poteza koji se lako mogu naučiti omogućavaju i onima koji prvi put igraju igru ovog žanra da lako postanu efikasni borci.

Svaki potez koji Dante radi može biti nadograđen sa dve vrste moći. Moć demona koja čini Dantea mnogo jačim, ali i sporijim, i moć anđela koja mu omogućava da brže napada. Te moći takođe menjaju i način na koji se Dante može kretati kroz okruženje, privlači protivnike bliže sebi, brzo se približava protivniku, ili dobija šansu da na kratko poleti brzo unapred. Sve to čini Dantea veoma agilnim, sa kombinacijama komboa koji ostaju isti ma koje oružije nosio, uz dodatnu mogućnost da se između bazičnih komboa aktiviraju posebni napredni potezi koji su napravljeni da daju mogućnost iskusnijim igračima akcionih igara da zaista urade neverovatne borbene sekvence. U drugoj polovini igre moć demona i anđela neophodno je koristiti čak i izvan borbe, što može dovesti do izazovnih deonica gde Dante mora u sred bitke da pazi i na boju poda po kom hoda i blagovremeno aktivira odgovarajuću moć.

Jedan od najupečatljivijih delova igre je svakako njen vizuelni dizajn koji je smestio Dantea u svet koji se konstantno menja iz realnog sveta u Limbo – paralelnu dimenziju u kojoj demoni imaju potpunu moć manipulacije okruženjem. Ulice grada koje se uvrću, zgrade koje lebde po nebu, tedencija okruženja da se konstantno pomera i napada Dantea postaje sve izraženija i impresivnija kako Danteova avantura odmiče. Ovo pruža igračima uvid u svet čiji je dizajn prepun detalja, i koji zaista može da često da izgleda veoma impresivno. Neke od najimpresivnijih sekvenci koje dimenzija Limbo može da isporuči su one u kojima Dante ima kratki vremenski rok da pobegne od uništenja oko sebe, terajući igrače da se veoma brzo kreću po terenu, koriste sve njegove moći i za dlaku pobegnu od arhitekture grada koja ga napada. Animacija likova, gluma i njihovo pokretanje usana i očiju takođe su veoma dobro odrađeni, mada to je već postao standard za sve igre koje je Ninja Theory napravio.

Kada se pogleda ceo paket koji DmC: Devil May Cry nudi, dobijamo veoma solidnu igru sa dopadljivom pričom, koja u proseku traje oko 11 sati, i veoma kompetentnim sistemom borbe koji je dizajniran za sve tipove igrača, kao i da pruži dobru DMC zabavu. Pored osnovne kampanje, dodatni DLC paket pod imenom „Vergil’s Downfall“ nudi još dodatna 2 sata priče. Iako se dosta razlikuje od klasičnih nastavaka u serijalu, mi preporučujemo i da novom Devil May Cry izdanku pružite šansu, a ako imate mogućnost da birate na kojoj ćete platformi igrati, najbolji ugođaj ćete imati na PC platformi, gde za razliku od verzija sa konzola igra nije ograničena na akciju koja se odvija u razočaravajućih 30 frejmova po sekundi. Iako mnoge igre današnjice koriste ovaj frejmrejt, DMC franšiza je ipak od starta bila napravljena na temeljima koje je postavio brz 60 fps gameplay.