Wuchang Fallen Feathers (2025)

Iako histerija večitog štancovanja Soulslike naslova i dalje traje, malo je igara koje znaju da probude osećaj straha kretanja kroz nepoznat i misteriozan svet poput onog koji ima da nam ponudi Wuchang: Fallen Feathers. Takmičari za Dark Souls tron su brojni malo njih uspe da uhvati suštinu koja krasi From Software-ov mainstream prvenac. Jeziva atmosfera, klaustrofobičan svet, spor ali precizan sistem borbe i onaj poseban miks užasa i lepote koji vas tera da igrate dalje čak i kad vam dođe da polomite džojped o zid. No, ekipa iz LeenZee-ja je rešila da baš na tom polju izazove titane i rezultat je ovaj naslov koji možda nije savršena ali ima identitet dovoljno snažan da vas usisa u svoj krvavi, mitološki setting.

Prvo što vas udari u oči jeste okruženje. Zaboravite gotičku Evropu i depresivne zamkove, ovde smo prebačeni u kasni period kineske dinastije Ming premazan debelim i zdravim slojem tamnog folklora i grotesknih legendi. U svemu tome se obrela Bai Wuchang heroina, pirat sa amnezijom i ukletim telom u kome se krije misteriozna “Pernata Bolest”. Jako je teško prevesti ovo na maternji jezik ali može se definisati kao bolest mitarenja tj ljuštenja duše sloj po sloj. Deluje blesavo i bizarno to je istina ali ne smete zaboraviti da kineska kultura ima veliki respect prema našim pernatim prijateljima. Dok kletva napreduje, Bai Wuchang se polako transformiše u nešto neljudsko, a jedini način da otkrije šta se dešava i da preživi jeste da zakorači u svet gde svaka ulica, svaka kuća i svaka šuma čekaju da je živu pojedu ili iskljucaju na smrt. Sam koncept “padajućih perja” i deformisanih kreatura koje su nastale iz bolesti i sujeverja stvara odmah originalnu atmosferu. Dok mnogi Soulslike klonovi ne uspevaju da stvore sopstveni mitos, Fallen Feathers se od starta oseća kao putovanje u nepoznato, a ne kao deja-vu.

Na planu gejmpleja, igra se ne libi da povuče inspiraciju iz From Software-ove stare škole. Za početak tu su stamina bar, potezi koji kažnjavaju svako preterivanje, neprijatelji koji znaju da vas sahrane jedinim udarcem. Drugi deo recepta je isto tu tj. checkpointi (ovde nazvani  “Shrines”) gde glavna protagonistkinja obnavlja zdravlje i ponovo oživljava sve neprijatelje. Suštinskih promena na tom polju nema. Međutim, ono što daje dodatnu dozu svežine jeste sistem oružja. Wuchang barata teškim sečivima, kratkim sabljama, pa čak i improvizovanim oružjima iz narodne tradicije. Svaki set ima svoje specifične komboe i “Feather Skills”. U pitanju su specijalni napadi koji koriste demonsku energiju iz njene kletve. Sjajno u vezi svega ovoga je što ovi potezi nisu samo “super udarci” nego su balansiranje na oštrici noža. Iako su sjajan izvor damage-a oni aktivno približavaju Wuchang finalnoj fazi njene transformacije i potpunom gubitku kontrole nad telom.

Vredna spomena jeste činjenica da borba deluje sporije i teže u odnosu na recimo Bloodborne ili Sekiro. Tačnije combat model ima ritam koji podseća dosta na Dark Souls II. Svaki zamah ima težinu, animacije zahtevaju predviđanje i disciplinu a neprijatelji su krvavo brutalni, i povremeno nepravedni zbog neadekvatnog balansa. Prva velika igra ovog tima i ljudi ne znaju za bolje ali ovde je jedan Q&A bio krucijalan. Za početak spamovanje dodge-a ovde nije moguće (mada sa patch-om 1.5 postoji ekstreman napredak na tom polju ali uvođenje novih mnogo većih problema). I dalje morate da naučite ritam protivnika, da čekate pravu priliku i da znate kada da povučete potez. Nažalost neprijatelji nemaju milosti kada ste u knokdaunu ali opet sa patch-om 1.5 imamo i tu napredak. Najbolji trenuci su, naravno, boss borbe. Ogromne, groteskne kreature koje kao da su pobegle iz kineskog košmara iz Šen Žena i koje podsećaju na onozemaljski spoj ljudskog i demonskog. U jednom trenutku borite se protiv stvorenja nalik ogromnoj ptici bez perja, čije udove prekrivaju krvavi čirevi dok u drugom, protiv ratnika iz prošlosti koji se vratio da završi ono što nije mogao tokom života. Svaka borba je test reflekasa, ali i upornosti. Ovde takođe dolazimo do užasnog problema koji je uveden sa patch-om 1.5. Umesto predivnih scena gde se vrši egzekucija boss-a, developeri su to izbacili i ubacili su neki elementarni dijalog gde boss priča neke svoje bolne priče sa najmanjom violinom na svetu. VEOMA IRITANTNO jer se sa time ubija osećaj nagrade kada porazite spammerskog skota.

Level dizajn je još jedna stvar gde igra dobrano drži do sebe bilo to dobra odluka ili ne. Umesto linearnog kretanja, Fallen Feathers ima tipičnu Soulslike strukturu – povezan svet pun prečica, tajnih prolaza i lokacija koje se otvaraju tek kad savladate određenog bossa. Ono što ga odvaja od miljea jeste vizuelni identitet. Istraživanje ribarskog sela gde su ljudi polako mutirali u stvorenja nalik demonskim pticama, hodanje kroz tamne šume gde vetar nosi perje kao sneg, ili koračanje po napuštenim hramovima u planinama – sve odiše jezivom atmosferom sa dozom groteskne poetike. Osećaj izolacije je snažan, a zvučni dizajn to dodatno pojačava: krikovi neprijatelja daleko u magli, zvuk koraka po drvenim mostovima i jeziva muzika koja kombinuje tradicionalne instrumente sa sporim horalnim tonovima.

RPG elementi su klasični za ovaj žanr. Skupljate “Essence” (ovde u obliku duhovnih ostataka) koje koristite za unapređivanje atributa, a možete i kombinovati različite talismane i perje da biste menjali stil igre. Iako sistem nije revolucionaran, dovoljno je dubok da natera igrača na eksperimentisanje. Na primer, možete graditi lika fokusiranog na čiste fizičke udarce, ali i na “Feather Corruption” build, gde svako oružje postaje produžetak vaše kletve. Time igra uvodi određenu dualnost: hoćete li ostati što je moguće više ljudsko biće, ili ćete zagrliti prokletstvo i rizikovati bržu propast? Na sve ovo se nadovezuje koncept priče koji je u ovakvim igrama uvek kamen spoticanja. Svi znamo da ovakve igre imaju obskurnu priču ali način kako je prezentovana izdvaja šampione i amatere. Ovde je priča…..prisutna ali nema nikakvu težinu jer u početku kada je potrebno da dobijete makar nekakvu ekspoziciju – dobijate narativnu ciglu pa vi vidite šta ćete sa njom i kako ćete je protumačiti. Do samog kraja nemate jasno formiranu sliku o Bai Wuchang i o njenim motivima. Sve se svodi na činjenice da ima amneziju i prokletstvo. Sve ostalo je ezoterični trip u kome morate prebirati šta valja od izrečenog dijaloga a šta ne. Naravno ne treba zaboraviti oskudne dijaloge ali solidno prevedene tako da možete makar uživati u malim mikrokosmosima na koje ćete naleteti vremenom.

Wuchang Fallen Feathers naravno, ima i mana. Tehnički problemi umeju da pokvare iskustvo i to bahato. Povremeni padovi frame rate-a u bogato detaljnim zonama, neprijatelji koji se zaglave u geometriji i pomalo drvena animacija u nekim prelazima umeju da zasmetaju. Tj izbodu vam oči pa vi posle vidite želite li da idete kod oftalmologa ili ne. Takođe, težina zna da oscilira: neki bossovi su prava remek-dela balansa, dok drugi deluju ili kao previše laka prepreka ili kao preterano tenkaste daske koje uzvraćaju sa jako malim arsenalom napada. Ono što spašava situaciju jeste atmosfera i doslednost viziji. Ovo je igra koja vas uvlači u svoj svet toliko jako da čak i kad vas iznervira neki bag, vraćate se jer želite da vidite šta se krije iza sledećeg hrama. I da napomenem da je već u radu patch koji će ispraviti neke promene makar na tržištu Evrope i Amerike dok će kineska verzija igre ostati verovatno uštrojena zbog pištavih glasova nebitne purističke manjine